sreda, 21.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:25

Smrtno ruvo Soje Čubrilove

„Sine Boro, dobro ja sve gledam i viđam šta je s tobom. Znam je dobro, dijete, da su trebi noći bez sna i grke k`o pelin. Ja vidim dobro da za te vođe nema više mirna i srećna žitka... Tebe vuče u svijet, za tvojom srećom. `Ajde, sine, i nek ti je sretno i blagosloveno od mene. Ja ću vođe tavoriti i mučiti se brez tebe k`o i dosad što sam radila, a ti brate `ajde.”
Autor: Branko Ćopićutorak, 27.03.2018. u 13:35

Dođoše najzad poslednji dani pred završetak ispita, dani grozničavog iščekivanja kad su polumračnim hodnicima školskim rasle i pronosile se nevjerovatne i fantastične vijesti o rezultatima mature, a onda se i to sve svršilo nekako preko mjere obično, i kad je već jednom ugledao u rukama tu, toliko željenu diplomu, Bora Čubrilo, sada svršeni učitelj, pogledao je začuđenim očima u taj komad ispisane hartije i odjednom osjetio tako silnu utučenost i mukli bol da bi najradije jauknuo poput najcrnjeg očajnika.

Postigao je taj – toliko željeni cilj – i toga istog časa popustila je napetost i u njemu kao da se sve srušilo i ostala mrtva bespokretna praznina.

- Pa šta sad, odjeknulo je negdje u dubini duše i očajno pitanje.

Dok je tako neodlučno stajao na izlazu školske zgrade prišla mu je je drugarica, zemljakinja iz Bosne, i sva od svijetlih očiju i tiha sretna osmijeha stavila mu ruku na rame:

- A sad, nemirni moj Čubro, dalje na univerzitet; tvoje sposobnosti ne smiju zakržljati i propasti. Nije tvoja slobodarska krv za ovaj naš posao, tu bi brzo povenuo.

U Bori je opet oživjelo i pomisao na njegov predstojeći rad ispunila ga je svega poletnom radošću i uzbuđenjem.

- Dakle, na jesen na studije!

I dok je voz tutnjeći jurio prema njegovom starom kraju on je osjećao kako mu se u svaki mišić nalijeva snaga i ponovo probuđeni borbeni zanos.

- Naprijed, samo naprijed, kroz život, kroz patnje – u novo.

A nek skeptici govore koliko hoće da smo mi upaljena omladina koja se digla da ispravlja krivu Drinu.

Kad stiže kući, u zabito i prilično siromašno selo Stabandžu, smješteno pod jednom strmom sumornom kosom planinom Grmeča, dočeka ga udovica mati, brižna i oslaba žena, i još izdaleka ga pozdravi polutužnim tihim osmijehom napaćene seljanke, i brat mu Rajko, i ne pozdravivši se još s njim, zgrabi nekakav klip i sav radostan odjuri za pijevcem kroz visoku travuljinu iza pojate. Trebalo je počastiti brata.

Sitan i vrckav starac iz komšiluka, brbljivac i najelica nadaleko čuvena, će je bio stigao „na viđenje“ i sjedeći na sred kuće, nabrajo je ozbiljno, udarajući u zrak golemom drvenom lulom kao da pokazuje na neke nevidljive stvari oko sebe:

- E, sokole moj, nek` on uzme, evo, ovu našu školu, pa kolika bašta i voćar oko nje; more lijepo držati svoju kravicu, svoje krmače, svoju kokoš; dragosti moja, more svake godine ispeći sedam-osam kotlića dobre rakije, a nek` još dovede kakvu dobru miraždžiku, postove joj njezine, pa more živeti k`o mali ban. E, sretana si, kuma Sojo (mi smo k`o i neki daljni kumovi), k`o što no kažu, jedna po jedna. A bo`mo, i dosta mu je bilo te njegove škole, ne bi mu se, lje, u nju više račilo poći.

Mihailo Petrov - Motiv iz Bosne

Boru neprijatno dodirnu to njegovo nabrajanje i utapanje u vode zadovoljna i sitna života (njima vječitim patnicima to je jedini san) pa se nasmija nekako sporo i usiljeno:

- Nije meni, đede Mile, još dosta škole, idem ja i dalje, a nije mi stalo do kravica i do kokošiju, to meni ne treba.

- Dalje, ta kakvo dalje, Boro, brate, zapita se mati. I ovo smo jedva pomogli, dala sam, i sam znaš, sve i od onoga što sam iz Amerike dobila iza tvog pokojnog oca. A i blaga sam urvala što sam mogla samo da te do kraja doguram. Ta bila bi proljetos ovoga mlađeg i oženila da sam imala čime, dodijala mi samoća i davanje na napolicu, nema ko raditi. Nema se, Boro...

- Pa ja ću, mama, otsad gledati da se sam izdržavam, odvrati joj tiho Bora i bu čisto krivo što joj je već prvi dan pomutio radost.

Te večeri, sve do kasno u noć, bora se nemirno prevrtao po krevetu. Nešto ga je stezalo i gušilo od onoga što je danas u kući čuo.

Zar njega, tako mlada i zelena, da zakopaju tu, u Stabandžu, da ga okruže kravicama i kokoškama, pa da kroz godinu-dvije pijanči i natpjeva se po slavama i svadbama s popom Lukidžom i zapristaje po raskršćima i perilima za snašama kao onaj nesretni učitelj Bjelopoljac. Zar da, na silu Boga, bude agitator i sluga onome poslaniku Đoki „Lažovu“ i da mu sudbina zavisi od te otovljene brbljive mješine. Nikad!

Bolje je na slobodi i crknuti od gladi kao onaj odmetnik Petrak što su ga zimus drvosječe našle mrtva na grmečkoj cesti. Bolje je i to nego ovako pasje životarenje. Biti „gospodski Kastor“.

Provodeći vrijeme kod kuće osjećao je Bora, iz dana u dan sve više, kao u njega polako i umorno kaplje rezignacija i dušom se razlijeva tiha i ubistvena apatija prema svemu, pa čak na mahove i prema onome što ga je dotad najviše oduševljavalo.

Monotono i teško življenje tu, u toj dolini, pod sumornim kosama Grmeča sa kojih vječito struji nekakva nijema i ledena prijetnja svemu živom što gmiže ispod njega, lica seljaka suva i ogrubljela od teškog posla i nemaštine i stalno jedno isto pitanje – Kad ćeš dobiti službu? Sve ga je to umaralo i ubijalo mu otpor i volju za ma kakvu borbu.

I tek bi se pokatkad (sa strahom osjećajući da postepeno propada i izjednačuje se s okolinom) trgao iz toga ubitačnog mrtvila i usporio se silno, u nijemoj borbi sa samim sobom, da se otrese čamotnog zamiranja što ga je obavijalo sa bezbroj sitnih nevidljivih končića.

- Isti ujak mu Nikica, onaj što robija u Crnoj kući, ne mereš ga saviti da si Bog, vajkale su se komšije na Borinu upornost.

Samo je mati ćutala još zamišljenija i tiša nego dotad. Zao je Bora dobro da se u njoj nešto lomi i krvari i to ga je boljelo više od svega. Pognuta nad šivaćom mašinom, ona je počesto, kad bi jenjao poljski i kućni posao, po čitav dan bez odmora i bez jela šila seoskoj mladeži oprave i tek se kasno uveče dizala blijeda i mrtva umorna.

Gledajući tako nju kako tiha i bezglasna, poput sjenke, hoda i usprema po kući i brata kako, vraćajući se s posla, teška i umorna koraka, sjeda za postavljenu stolicu, prerano ogrubio i uozbiljan. Bora bi često izlazio van ostavljajući nedojeden ručak (znao je da njih oboje sad ćutke gledaju za njim) i u grlu bi ga počela stezati gorka i bolna pomisao:

A zar vrijedi da on zbog svega ovoga, zbog svojih načela i svog nagrađivanja, upusti i bez pomoći ostavi ovo dvoje paćenika. Oh, samo da mus je pregorjeti i zaboraviti one dobre i mučenički ozbiljne oči bratove što gledaju u nega k`o u Boga, pa, čini mu se, sve bi drugo lako prešao i ostavio.

Stanka Lučev - Pralja 

Osjećao je da su mu njih dvoje teška i snažna veza koja mu veže obje ruke i tako je stajao rastrzan između dvije krajnosti na znajući ni sam kako će se sve to najzad riješiti.

Jednoga dana pod samu jesen, kasno uveče, sjedio je Bora u zgradici iza kuće i uz čađavu limenu lampu pisao drugu u Beograd:

„Nemam novca ni za početak a da mi je bar toliko, poslije bi se već nekako guralo naprijed...“

Neko izvana povuče za uzicu i skakavica na vratima otskoči zveknuvši suvo drveno. Bora prestade s pisanjem i podiže glavu. Unutra uđe mati još više pogurena i blijeda sa starim umašćenim ruksakom pokojnog oca u rukama. Spusti ga na zemlju i nekako polako oklijevajući sjeda na ivicu kreveta nasuprot Bori.

Oboje su nekoliko trenutaka neodlučno ćutali i kao da su osluškivali kako negdje daleko iza Grmeča, kao da ispod zemlje izbija,  tutnji mukla daleka grmljavina koja je najavljivala sušu i lijepu vrijeme. Najzad se javi mati:

- Pa, spremaš li se sine?

- Spremam sa ja mama, za to uvijek, ali koja mi korist. Ta nemam novaca ni za put do Beograda, izusti Bora gledajući nekud neodređeno preda se i oko usana mu zaigra nešto gorko.

Soja zadrhta jedva vidljivo, porumene i promijeni se u licu i očiju svijetlih od uzbuđena, primače se još bliže stolu:

- Sine Boro, dobro ja sve gledam i viđam šta je s tobom. Znam je dobro, dijete, da su trebi noći bez sna i grke k`o pelin... Vidiš, ja sam jedna prosta i kukavna težakinja, što sam znala, neg` ako si mi ti kad štogođ` kaz`o. Ne razumijem se ja u te tvoje stvari (đe sam ja, a đe si ti), ali, jopet, milo mi je i drago sve to tvoje, sve to za čim si ti poš`o. Neka svijet divani što `oće, dokan je, ali ja znam dati nećeš zagaziti u nikakvo nepoštenje i bresposlicu.

Ja vidim dobro da za te vođe nema više mirna i sretna žitka... Tebe vuče u svijet, za tvojom srećom.

`Ajde, sine, i nek ti je sretno i blagosloveno od mene. Ja ću vođe tavoriti i mučiti se brez tebe k`o i dosad što sam radila, a ti brate `ajde. Što bi ti, da prosti Bog, zbog našijih trbuha ukid`o svoju sreću...

Zatim poćuta malo, zavuče ruku u njedra i otuda izvadi dva mala zamotuljka.

Evo sine, svo ljeto sam kad gođ sam zeru vremena uvatila, prosjedila za onom sretnom mašinom, ne bi li štagođ nagalijala i sastavila da kupim što na onoga mlađeg ti brata, goljušan je, kukavac, k`o prosjače, a ćela sam i nase štogođ... Evo, vidiš me, prnjava sam k`o ona ciganka što pazarnijem danom dolje u Krupi, na govedarici, vrača narodu u karte.

Imam u ovom zavesku 243 dinara, a u ovom drugom... To mi je znaš za pokrov i za smrtno – ukopno ruvo, ako mi, ne daj Bože, potreba (oslabljena sam nešto ove zadnjije godine), a nije red da čo`eka saranjuju prnjava i gola k`o kakva prosjaka.

Uzmi sine, to, bolje je da teči živu potreba, a što će meni: ni živoj mi više ne treba, a kamoli mrtvoj. Moje je bilo i prošlo a tvoje tek nastaje. Uzmi dijete, i nek ti je sa srećom.

A vođe sam ti u rusak spremila ono tvojije prnja i nešto jela. Najbolje ti je da sad odma` pođeš, vidno je i mjesečina, a bolje ti je da si zaranio đe treba. Znaš, pođi sad dok ti brat spava, žao mi ga je, on se siroma` još nada da ćeš ti ostati i tražiti službu pa da i njega čime pomogneš.

A kad već odeš, on će lakše preboljeti kad te već nema, nego da gleda svojim očima kako odlaziš.

Soja je ućutala i trenutno, kao od velikog umora, zaklopila oči, licem joj se prelilo nešto mučenički-svijetlo, dok su joj brada i ruke oslonjene o sto podrhtavale sitno i ravnomjerno kao šiba na vodi.

Bora, uzbuđen i smeten, još ne shvatajući u potpunosti šta se to pred njim odigrava, poče brzo i grozničavo spremati u „ruksak“ neke pribilješke i knjige, a onda, sileći se da ostane miran, priđe da se oprosti i poljubi sa majkom:

- E, pa, zbogom mama. I hvala ti...

Više nije znao šta da joj reče u tome trenutku.

Soja ga isprati do drvljanika, i uzdržavajući silom navalu suza koje su već nezadrživo navirale i pele se u grlo, dobaci mu ohrabrujuće:

- Bože ti sretan put, sine. Pa, piši, nemoj da majka brine. I čuvaj se.

Gledala je za njim kako po jasnoj mjesečini odmiče čvrstim muškim korakom i neiskazano milje i nekakva bolna radost prostruja joj dušom.

- To je moj sin, moj soko. Isti moj Boriša, junak...

A kad mladić iščeze na zavijutku iza gustog reda jabuka divljakinja, obavijena gustom mjesečinom, Soja se u nedoumici obazrije oko sebe, jer joj se učini da je nešto izgubila ili zaboravila, a onda, klonuvši kao potsječena, sjede na drvljanik, podboči glavu rukama i zaplaka burno kao kišna godina.

 

(Prva priča Branka Ćopića objavljena u Politici 8. maja 1936)


Komentari16
935ad
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Zoran
Kao dijete odlazio sam u ocev rodni kraj u Podgrmec. Sada kada ponovo citam Branka Copica vracaju se sve one slike ljeta provedenih tamo. Niko i nikada vise nece tako jednostavno a tako snazno opisati te ljude. Kroz njega cujem glasove mojih vec odavno otislih djedova i baka.
Sreten Bozic -Wongar
Godinama ranije ,o ovoj pricu Branka Copica cuo sam od Milovana Rapajicu, skolskog inspektora iz Beograda - Prici koja se ne zaboravlja kada se procita.
Boris
Univerzalna priča ali Branko to tako lijepo kaže. Nekada su djeca išla na školovanje u veće gradove kao što je Beograd, Sarajevo ili Zagreb. Mali broj se njih vratio u svoje gradove. Ova priča me je podsjetila na trenutak kada sam rekao svojoj majci da se ne planiram vraćati u rodni grad nakon završenog fakulteta nego da planiram tražiti posao u Banja Luci. Što sam stariji sve mi je jasnije da onaj dan kada djecu krenu na školovanje u neki veći grad je dan kada su otišla pa vjerovatno zauvijek. Hvala majkama na razumjevanju za svoju djecu i hvala Branku što je patnju majke i nemir sina pretvorio u jednu divnu priču.
Славиша Милошевић
Један је Бранко, један , јединствен и непоновљив.Док читам Бранкову причу, нижу се слике, као да гледам филм, као да гледам живот јунака приче и осећам са њим сву патњу и бол. Не Бранко не би могао тако сликовито писати, да и сам није осетио сву тугу и чемер сиротињског живота.
Dejan
Branko Copic je uvek bio moj omiljeni pisac. Opet mi se grlo steze...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja