utorak, 20.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 02.07.2018. u 09:43 Zoran Milivojević
FORMULE ŽIVLjENjA

Zavisnost od igrica – nova dijagnoza

(Срђан Печеничић)

Zabava prestaje kada igranje na kompjuteru postane glavna životna preokupacija i „pojede život” igrača, jer nastaju različite negativne posledice u privatnom, socijalnom i profesionalnom smislu

Iako je odavno poznato da sve ono što izaziva neku vrstu užitka može postati predmet ljudske zavisnosti, pa tako i igranje kompjuterskih igrica, tek nedavno je zavisnost od igranja ovih igrica zvanično proglašena psihijatrijskom dijagnozom. Time je ustanovljen kriterijum na osnovu kojeg se može razlikovati kada je igranje igrica zabava, a kada je oblik poremećenog ponašanja.

Glavno razgraničenje se tiče odnosa igranja igrica i drugih aspekata života osobe koja ih igra.

Gubitak kontrole

O zavisnosti govorimo kada igranje igrica „pojede život” osobe koja ih igra. To se događa kada joj igranje igrica postane glavna životna preokupacija, zbog čega trpe drugi aspekti njenog života i nastaju različite negativne posledice u privatnom, socijalnom i profesionalnom smislu. Uprkos tome što je svesna da zbog igranja igrica ima negativne posledice, zavisna osoba nastavlja da ih i dalje igra. Ona ne samo da nema kontrolu nad igranjem igrica nego i ne želi se da kontroliše, a ukoliko to pokuša, ubrzo popusti.

Procenjeno je da među ljubiteljima kompjuterskih igrica svaki 33. spada u ovako definisanu kategoriju zavisnika i da mu je potrebna terapija zavisnosti. Kao što je to slučaj i sa drugim zavisnostima, u velikom broju slučajeva ovi zavisnici ne žele da se dobrovoljno oslobode svoje zavisnosti.

Industrija koja se bavi osmišljavanjem i proizvodnjom raznoraznih igrica beleži godišnji promet koji se meri u stotinama milijardi evra. Zbog toga u osmišljavanju igara učestvuju vrhunski psihološki eksperti koji u njih ugrađuju sve principe „operantnog uslovljavanja” kako bi se igrač što više psihološki vezao za igricu i trudio da u njoj „pobedi” tako što će preći sve njene nivoe i stigne do njenog kraja. Poeni koje igrač skuplja su nagrada i potvrda njegove veštine igranja. Kako sa igranjem igrice i ponavljanjem određenih radnji raste igračeva veština, on biva nagrađen prelaskom na viši i zahtevniji nivo igrice. Drugim rečima, psihologija igrice se zasniva na postepeno rastućem izazovu, tako da se igrač trudi da tokom igranja „prevaziđe samoga sebe”.

Paralelno sa tim procesom raste igračevo samopouzdanje i samopoštovanje, formira se igrački identitet, što dovodi do toga da se u tom „aspektu života” on oseća veoma uspešnim i da želi da još više vremena provodi u igranju igrica. Kada igrač nije uspešan u drugim aspektima svog života, verovatno je da će razviti zavisnost od igranja igrica.

Digitalne i video-igrice su samo jedan deo velikog i kompleksnog problema odnosa mladih i različitih digitalnih ekrana (smartfona, tableta, kompjutera itd). Prema nekim istraživanjima naši mladi provode previše vremena pred digitalnim ekranima: svaki drugi na uzrastu od sedam do 15 godina provodi četiri časa dnevno. Igranje igrica je na tek trećem mestu, dok je na prvom gledanje i slušanje sadržaja na „Jutjubu”, a na drugom korišćenje društvenih mreža. To je malo bolja situacija u odnosu na američke tinejdžere koji pred ekranima u proseku provode između sedam i osam sati dnevno.

Digitalna tehnologija je definitivno promenila detinjstvo i odrastanje i postala neka vrsta „prirodnog” okruženja u kojem se formiraju ličnosti mladih. Svoje predstave o sebi, drugima i svetu mladi izgrađuju na osnovu mešavine informacija i slika koje u njihovu psihu ulaze iz stvarnog i digitalnog sveta.

Digitalne granice

Iako čitav niz različitih stručnjaka upozorava na veliki broj opasnosti koje nastaju zbog prevelike uključenosti tehnologije u živote mladih bića u odrastanju, trend korišćenja tehnologije se povećava. Glavni razlog za to je što su roditelji ili nesvesni opasnosti ili otpisuju važnost različitih upozorenja.

Iako roditelji navode različita opravdanja za svoju popustljivost i nesposobnost da deci postave „digitalne granice”, čini se da je glavni razlog u tome što ih dečja preokupiranost digitalnom tehnologijom „oslobađa” bavljenja decom. Mesto koje je svojevremeno imala televizija kao glavna „bebi-siterka”, preuzimaju digitalni ekrani. I zato se treba zapitati zašto oni koji o ovome najviše znaju, a to su kreatori digitalne tehnologije iz Silicijumske doline, vlastitoj deci čvrsto postavljaju i strogo održavaju „digitalne granice”.

Komentari3
4a2eb
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ana
A šta ako je roditelj svestan i želi da se suoči, a psihijatar kaže-ma pustite dete, vi suviše brinete. Možda bi vi trebali da uzmete "nešto" i onda "ojha"...
Dalibor Petrovic
Zarad preciznosti treba reći da zavisnost od igranja online igrica nije proglašena za mentalni poremecaj. Dakle naprosto nije tačna polazna tvrdnja autora ovog teksta, što je lako proverljivo. Naime, poslednja klasifikacija DSM - 5 (svako je u u osnovnoj formi moze naci na internetu) samo predvidja da je ovo oblast na koju treba obratiti paznju u buducnosti ali da i dalje nema dovljno dokaza da se proglasi mentalnim poremecajem. Recimo u ovu grupu za dalja ispitivanja spada i poremecaj uzimanja kofeina. Ako ovo postane mentalna bolest onda ce pola Srbije biti kandidati za šifru.
Marko psiholog
@Dalibor Petrović Niste dovoljno informisani, pa bi bilo bolje da malo više uronite u materiju pre nego što izjavite da polazna teza dr Milivojevića nije tačna. Naime, DSM-5 je sistem dijagnoza koji se koristi samo u SAD, a ovde je reč o najnovijoj reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti, ili MKB ili, na engleskom, ICD, koja se koristi u celom svetu, osim u SAD.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja