subota, 22.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:43
U KULTURNOM DODATKU 30. JUNA

Naša betonska utopija

Zadivljen sam skulptorskim ekspresionizmom nekih spomenika. Mislim na Bogdana Bogdanovića, ali i na Petrovu goru Vojina Bakića. To su ikonični radovi, kaže Martino Stirli, kustos Muzeja moderne umetnosti u Njujorku
petak, 29.06.2018. u 13:40
Мартино Стирли (Фото: МОМА)

Specijalno za Politiku iz Njujorka - INTERVJU
U čuvenom njujorškom Muzeju moderne umetnosti (Moma) užurbano se dovršava postavka kompleksne arhitektonske izložbe kojom će se prvi put na međunarodnoj sceni predstaviti arhitektura socijalističke Jugoslavije. Martino Stirli (Stierli) – glavni kustos Odeljenja za arhitekturu i dizajn njujorškog Muzeja moderne umetnosti (Moma) – i dr Vladimir Kulić – profesor arhitekture na Univerzitetu u Floridi – autori su izložbe Betonska utopija: Arhitektura u Jugoslaviji 1948–1980. Izložba se otvara 15. jula i trajaće do 20. januara 2019.

Martino Stirli, istoričar umetnosti i arhitekture, poreklom je iz Švajcarske. Na univerzitetu u Cirihu predavao je istoriju arhitekture.

U čemu je za američku javnost važnost izložbe o jugoslovenskoj arhitekturi koju pripremate u Momi?

Naša publika je raznovrsna. To je lokalna njujorška publika, pa američka, a imamo i međunarodnu publiku. Moma je oduvek imao ambiciju da se obraća globalnom auditorijumu koliko i lokalnom...

Izložba je istorijski relevantna a ima i savremeni aspekt.

Bio je izazov uspostaviti drugačiju percepciju bivše Jugoslavije, drugačiju od one konfliktne, pokazati njenu zainteresovanost i veliku uključenost u modernizam od pedesetih do osamdesetih godina prošlog veka.  

Što se tiče istorijske relevantnosti, intencija izložbe je kritičko preispitivanje kanona moderne arhitekture – što je bio slučaj i kod izložbi koje su tematizovale uglavnom severnoameričku i zapadnoevropsku arhitekturu. Ovom izložbom pokazujemo neslaganje sa konstatacijama da je arhitektura nekadašnje Jugoslavije bila na periferiji. Smatramo da je proizvela značajne radove koji zavređuju da budu uključeni u globalnu istoriju modernizma. To je dakle istorijski aspekt.

A savremeni se tumači iz savremene perspektive. Verujemo da je jugoslovenski model važna lekcija. U svetu gde je arhitektura postala luksuz – što mislim da važi u većoj ili manjoj meri za SAD – Jugoslavija nam pokazuje studiju slučaja u kojem je arhitektura bila moćno sredstvo koje je omogućavalo multietničko društvo sa zajedničkom istorijom. Verujem da je vreme da podsetimo našu publiku na važnu ulogu koju arhitektura može imati u društvu.

Snežana Ristić

Herceg Novi – luka Ive Andrića

PISAC I VREME​

Kad sedim pred kućom, ja imam pred sobom vidik koji izgleda kao da ga je birao neki ljubitelj prirodnih lepota a ne igra slučaja. Vidim široki otvor Boke i celom njegovom neprekidnom dužinom oštru ivicu mora kao zategnut konopac tamnosafirne boje... pisao je Andrić 

Ivo Andrić sa Milicom Babić na terasi kuće u Herceg Novom
(Foto: Muzej grada Beograda)

Herceg Novi je jedini grad na svetu u kome je Ivo Andrić podigao kuću. U vreme piščeve najveće slave, nakon što mu je 1961. dodeljena Nobelova nagrada za književnost, Andrić je u gradu koji ima naročitu auru pronašao ambijent koji ideju oplemenjuje, misao izoštrava a plemenitu nameru osnažuje.

Šta je genijalnog umetnika, proznog graditelja Na Drini ćuprije, Proklete avlije, Mosta na Žepi podstaklo da među svim mestima zemaljskog šara sagradi kuću baš na ovom parčetu obale? Sunce, svetlost, prirodno okruženje grada koji vekovima nadahnjuje umetnike? Ili – ljubav? Herceg Novi je za Andrića bio svedok javljanja mnogih stvaralačkih formula koje su nobelovca podstakle da preispita i zaokruži svoja razmišljanja i svoju poetiku. Bio je taj grad i mesto piščevog svojevrsnog utočišta, porodična luka i mizanscen istinskog spokoja i zadovoljstva. Među svim mestima na kojima je stanovao, vreme će pokazati, upravo je na tački između tri puta na Toploj, Andrić živeo mirnu sreću svoga nemirnoga veka.

Dr Vladimir Roganović*

* Iz knjige Andrić u Herceg Novom koju uskoro objavljuju Fondacija Balkankult i Opština Herceg Novi, Beograd, 2018.

Herojsko doba džinsa

FENOMENI

Put od običnih do dizajniranih farmerki, od radnika, zatim umetnika, motociklista i levo orijentisanih aktivista do modnih ikona koje se diče ovim odevnim predmetom nije bio jednostavan. Kada su jednom bile prihvaćene u srednjoj klasi, farmerke su potpuno izgubile moć otpora

Levi’s the strongest thread/ Studio Stefan Sagmeister Volš, dizajn Joe Shouldice and Richard The
(Foto: Tom Shierlitz)

Tvrdnja Timotija Lirija da je hipi onaj koji se oblači kao Tarzan, ima kosu kao Džejn, a mirisom podseća na Čitu nije daleko od pretpostavke da prezir prema filistejskoj urednosti i „picanskom“ odevanju velikim delom leži u pojavi džinsa kao crte koja će, bar na prvi pogled, podeliti svet.

Farmerke, deo odeće bez kojeg se ne može zamisliti garderober onih koji drže do svoje mladosti, proglasiće spontanost putem do savršenstva, a vođenje beleški, prozni manir prošlovekovne generacije „proze u trapericama“, videće kao neprikosnoveni zahtev u dočaravanju slučajnog karaktera svakodnevice. Masovna proizvodnja farmerki nalagaće piscima da svoje junake učine što naivnijim i čednijim, sa obaveznom dozom pronicljivosti a odsustvom smisla za akciju. Anestezija kroz sving kao dosadno ljuljuškanje biće smenjena bibapom, sistemom laganih ali žustrih potresa koji ne dozvoljavaju pospanost ni mlakost. Usred hipertrofiranog licemerja, nasilja i svakakvih gadosti koji haraju svetom, džinseri će, poput likova Selindžera i Bukovskog, ispred lica nemani nedužno mahati slengom, opscenim rečima punim vulgarnosti i seksa, kao arhangel Gavrilo svojim krinom.

Ljubica Arsić

Riječki jadi mladog Crnjanskog

AVANTURIZAM

„Patriote na Rijeci okupljali su se, u to vreme, u kući doktora Pahanija, kod koga je dolazio i Meštrović, ali je mnogo lepši bio doček tih vojnika pred kafanom Kontinental, uz svirku Cigana iz Šapca. Tu se do zore orila pesma (Oj, jablane, širi grane!)”, sećao se. Hotel Kontinental postoji i danas. Tu, gde je Crnjanski pevao pesmu „Oj, Srbijo, mila mati“, sada ujutru služe melanž i kifle.

Miloš Crnjanski

U doba kada je stasavao Crnjanski, imućnija deca su posle „ispita zrelosti“, birala zanimanja. „Razmažen, jedinac, ja sam izabrao zanimanje slikara i hteo sam da idem, i učim slikarstvo, u Minhenu, ili Rimu. Bio sam tipični smetenjak svog vremena.“ Ali, dogodilo se drugačije, mati piščeva, imala je imućnog brata u Beču. Pozvao je mladog Miloša da odmah dođe kod njega i uči Eksportnu akademiju. Ujak je, iz Beča, snabdevao Bosnu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju štofovima. Svila, saten, samurovina, somot… Spremao je Crnjanskog za svog naslednika.

Godina je 1912. Kasnije će Crnjanski ovako opisati Beč: „Išao sam poguren ulicama… Nebo je žuto i maglovito kao nekad, u ona jutra, u kojima sam proćerdao svoju mladost… Pradeda, deda, otac, i ja, svi smo tu izgubili veru…”. No, on je po svaku cenu želeo da pobegne od Eksportne akademije: „Da bih pobegao od ujaka, ja sam to leto otišao na more, u Opatiju – koja se tada zvala Abacija – a u kojoj su bile čuvene utakmice mačevalaca. Ja sam, u Temišvaru, ludovao za mačevanjem, i uzimao časove mačevanja, kod jednog profesora.“ To je bio profesor Perčić. Posmatrao je Crnjanskog i prorekao mu da će pobeđivati. „Iako nisam visokog stasa, ni dugih ruku, Perčić je jednom rekao da ću pobeđivati na utakmicama, jer, sa floretom u ruci, imam brzinu ludaka. Sad mi se to čini jako glupavo, ali sam se u ono vreme, od te pohvale, nadimao, kao žaba…“

Sanja Domazet

Gospodin u elegantnom sakou

ŽIVOT U EGZILU

Stanujući u berlinskom Tirgartenu, Gombrovič je imao utisak da je Poljska odmah tu. Osećao je poljske mirise, jer ga je od nje delilo 70 ili 80 kilometara. A ipak, u tu Poljsku nije mogao da otputuje. Zar to nije bilo dramatično?

Vitold Gombrovič

Vitold Gombrovič je 1963. godine dobio stipendiju Fordove fondacije u Berlinu. Posle 24 godine odsustva doputovao je iz daleke Argentine u Evropu s jednim, malim koferčićem i harizmatičnom ličnošću. Posle 24 godine sreo se s novom, posleratnom Evropom. Šta je značio taj dolazak za Gombroviča, govori Zuzana Fels, njegova berlinska prijateljica i poverljiva osoba, slikarka, fotografkinja, prijateljica Gombrovičeve supruge Rite Gombrovič.

Čime je Gombrovič fascinirao ljude?

Imao je svoj način postojanja, koji bi se mogao nazvati literarnim. Umeo je da stvori salonsku atmosferu. Voleo je da provocira ljude na diskusiju i, kada se uopšte pojavi, da svi budu zagledani samo u njega, da slušaju svaku njegovu reč. Imao je neverovatnu moć sugestivnosti. Ako je bio prisutan, nije bio 100 odsto već 300 odsto. Sebe je umeo da iskazuje pomoću gestova, mimike lica, da skreće na sebe pažnju. Svaki njegov gest bio je tako rečit da su ga ljudi posmatrali bez daha, hipnotizovani njegovom ličnošću. Istovremeno je budio i strah u ljudima, bojali su se da se pred njim ne obrukaju. Razumeo se u ljude. Smesta je znao ko je dati čovek. Da li je polučovek ili čovek u pravom smislu te reči.

Prema ljudima kojima je verovao imao je drugačiji odnos nego prema ljudima koje je zvanično sretao. Te koje je zvanično sretao uglavnom je napadao. Napadanje je bilo njegova omiljena metoda dešifrovanja drugog čoveka. Jednom je isprovocirao Gintera Grasa, rekavši mu: „Ko ste vi? Ha! Vi ste pisac? Da, da, čuo sam nešto o vama, ali vi niste veliki kao ja.”  To je bila svojevrsna igra, koju Ginter Gras nije razumeo, zbog čega ju je prihvatio s izvesnom dozom nervoze i  neodobravanja. Velike simpatije i poštovanje gajio je prema Ingeborg Bahman, koja je koristila Fordovu stipendiju u Berlinu u isto vreme kada i on, te su se sretali i razgovarali. Gombrovič je smatrao da je pisac veoma posebna ličnost, tako reći svetac. Stoga je prilikom susreta u društvu voleo da igra određene igre.

Eva Zonenberg*

*intervju je objavljen u časopisu Studijum, 2004.

Sa poljskog prevela Biserka Rajčić


Komentari3
a7d26
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sreten Bozic -Wongar
Da je jos ziv Ivo Andrin bi morao da gleda kako se u Hrercreg-novom odmarfaju NATO vojnici.
Zorana Kostović
Radujem se izložbi o jugoslovenskoj arhitekturi! Planiram put u NY da je vidim, nameravam da sa ponosom podelim informaciju sa ovdašnjim kolegama arhitektama. Boli me samo što međju sponzorima i pokroviteljima ove tako retke manifestacije koja promoviše nešto naše ne vidim ni jedno ime, ni jednu organizaciju ni udruženje iz Srbije. Zar je moguće da naša država ne vidi priliku za promociju, ili bar za širenje dobrog glasa? Ispravite me ako nisam u pravu.
Zoran Matejić
Mislim da na izlozbi arhitekture socijalisticke Jugoslavije u Njujorku, medju pomenutim spomenicima bi morali (ako nisu) neizostavno da se nadju i zgrada Generalstaba u Beogradu, a Spomen muzej 21. oktobar u Kragujevcu.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja