sreda, 18.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:52
NE SAMO O POSLU: Prof. dr Miroslav Đorđević

Menja greške prirode i čini ljude srećnim

Urolog i dečji hirurg, koji je sa svojim timom uradio 1.300 operacija promene pola, zaslužan je da je Beograd postao jedan od vodećih centara za transrodnu medicinu u svetu
Autor: Olivera Popovićsreda, 04.07.2018. u 13:15
Мирослав Ђорђевић (Фото З. Анастасијевић)

Doktor Miroslav Đorđević, urolog i dečji hirurg, redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, danas je jedan od najpoznatijih srpskih brendova u svetu. Sa svojim timom uradio je 1.300 operacija promene pola, a Beograd je zahvaljujući njemu postao jedan od vodećih centara za transrodnu medicinu u svetu. Svake godine u Srbiju zbog operacije promene pola dolazi 60 do 100 stranaca, a konačno i u našoj zemlji ove se intervencije rade o trošku Republičkog zdravstvenog osiguranja, pa će samo tokom ove godine pol u kojem su rođeni zameniti onim kojem pripadaju blizu dvadesetak naših državljana.

Naš sagovornik je posebno ponosan što u beogradski centar radi učenja operativnih tehnika dolazi svake godine 40 hirurga iz celog sveta, a i on sam neumorno putuje: negde operiše, negde drži predavanja, a nijedne godine nije propustio da se priduži humanitarnim akcijama gde operišu decu i mlade sa urođenim manama urogenitalnog sistema.

Neslavan početak

Iskreno, davne 1984. i devedesetih godina nije mnogo toga ukazivalo da Miroslava čeka svetska slava i blistava lekarska karijera. Na rang-listi upisanih te godine na Medicinski fakultet u Beogradu, Miroslav je bio na dnu. Kaže, bio je „četiristo neki...”. Onda je prvu godinu – pao!

– Studije medicine nisam upisao zato što sam to voleo, nego zato što je cela moja generacija krenula na taj fakultet. Nas 26 gimnazijalaca iz Kruševca je konkurisalo i svi smo bili primljeni – kaže i priseća se kako je na prijemnom ispitu iz latinskog bilo osam pitanja, a on je, ne znajući nijedan odgovor, na svih osam zaokružio pod A, verujući da po zakonu verovatnoće i sistemom eliminacije bar dva moraju da budu tačna.

Nijedan tačan odgovor nije bio pod A.

Onda dodaje da je dosta učio, ali kad je pao prvu godinu, otac mi je poručio: „Sinko, ako to tebe ne interesuje, vrati se kući, da radimo neki posao...”

– Bilo me je sramota i počeo sam da učim ozbiljno. Fakultet sam završio u julu 1991. godine, upravo kada su počele sve velike krize, pa nigde nije bilo posla. U buticima sam po podne prodavao „pampers” pelene, a pre podne sam godinu dana stažirao u Kliničko-bolničkom centru „Zvezdara”, ali izgleda za stalan posao nije bilo – priseća se naš sagovornik.

Odlazak lekara
– Mnogo me pogađa kada od studenata medicine sad već na završnim godinama saznajem da neće živeti i raditi u Srbiji. To je poraz za mene, i kao učitelja i kao roditelja, ali razumem da ljudi traže način da žive komforno i normalno. Od rutinske, svakodnevne medicine ne može se dobro živeti. Najveća greška i našeg i zdravstvenih sistema zemalja u tranziciji jeste to što se ne pravi razlika između dobrih lekara. Imamo 25.000 lekara koji će prvog u mesecu dobiti platu od 70.000 dinara. To neće zadržati vrhunske lekare. Ljudi koji mnogo doprinose moraju da budu više vrednovani – uveren je dr Đorđevića.

Sticajem okolnosti stigao je i do profesora dr Save Perovića, tada poznatog urologa na Dečjoj klinici u Tiršovoj, kojeg je Evropa već priznavala kao vizionara i pionira u operacijama promene pola. Prvu operaciju promene pola u Beogradu dr Perović je uradio 1989. godine.

Susret sa dr Perovićem imao je sve elemente komedije zabune: u ambulanti, kada mu se predstavio, doktor je rekao „Dečko, skidaj se”, misleći da je pred njim pacijent, a ne budući saradnik. Sutradan je Miroslav došao u sedam ujutru i doktor ga je dočekao rečima: „Tebe stvarno ovo interesuje!?”

– Tada su operacije trajale po sedam-osam sati i lekari nisu hteli toliko dugo da budu u operacionim salama. Nije bilo mnogo onih spremnih da ostaju na klinici od sedam ujutru do osam uveče. To je bila moja šansa, a urologija me je najviše zanimala. Profesor Sava me je prihvatio, uvodio u tajne hirurgije, zavoleo na neki način, i tako smo napravili jednu sjajnu simbiozu učitelja i učenika.

Dobar mentor

Ovde naš sagovornik citira sadašnjeg direktora Matematičke gimnazije koji je rekao da je u današnje vreme da bi se postigli odlični rezultati dovoljno biti malo iznad prosečnog intelekta, ali je važno imati dobrog mentora.

Sa dr Perovićem „prolazi” kroz dve specijalizacije: urologije i dečje hirurgije, magistrira, doktorira...

– Međutim 2002. godine moja tadašnja supruga dobija posao u Americi kao lekar, ja zadržavam posao u Tiršovoj, ali često odlazim u Ameriku da bih bio sa porodicom. Tada shvatam da će mi proces nostrifikacije diplome i specijalizacije u Americi odneti mnogo vremena i odlučujem da – ne učim! S vremenom, uključujem se u neka društva transrodnih osoba u Baltimoru i odatle uspevam da regrutujem prve transrodne osobe za operaciju promene pola u Beogradu. Prvu dvojicu Amerikanaca u Beogradu operisali smo 2004. godine – priseća se naš sagovornik.

Jedan od njih, oduševljen rezultatom operacije, ali i tretmanom koji su imali u Srbiji, svoje iskustvo je podelio na društvenim mrežama, a za pola godine na „Jahu grupi” više od 4.000 ljudi pita gde je taj Beograd, Srbija, je l’ vozi avion do tamo, kako rade... Strani pacijenti zainteresovani za operaciju promene pola polako počinju da stižu u Beograd. Tako je počelo...

Ipak, naš sagovornik kaže kako je njegovo radno mesto i danas u Dečjoj bolnici u Tiršovoj.

– To ne znači, naravno, da ja radim samo sa decom, nego sam specijalizovan da radim i sa odraslim pacijentima. Obavljam operacije iz oblasti dečje urologije, ali i rekonstrukcije genitalija kod odraslih, posle tumora ili deformiteta. Operacije promene pola su mi pomogle da budem bolji dečji urolog, jer o anatomiji genitalija nigde ne možete bolje da učite nego u transrodnoj hirurgiji – kaže dr Đorđević.

Sport uz televizor
Na pitanje da li ima hobi, odgovara sa:  – Kako da ne, imam! Bavim se svim mogućim sportovima, ali pored televizora. Omiljeni mi je američki fudbal. Pratim celu sezonu, kad god mi vreme dozvoli, noću gledam. Nekad sam se bavio sportom, sada više ne: ne mogu da igram tenis i da rizikujem da povredim ruku i ugrozim ono čime se bavim.

Ali, kako kaže, njegov rad se ne odvija samo u operacionoj sali, mnogo se posvećuje naučnom, ali i humanitarnom radu. Najmanje jednom godišnje odlazi u zemlje u kojima medicina nije na vrhunskom nivou i pomaže tamošnjim kolegama. Tako je bio u Keniji, Nigeriji, Vijetnamu... Prošle nedelje bio je na jugu Indije, u gradu Manipalu. Kao jedini, specijalni gost, hirurg pred 300 indijskih i pakistanskih urologa i još 5.000 onih koji su prenos operacije gledali preko interneta, prvog dana je operisao šestoricu dečaka, drugog dana još trojicu. Svi su bili rođeni sa teškim anomalijama urogenitalnih organa, uzrasta od sedam do 20, a svaki je već prethodno bio operisan desetak puta, bezuspešno.

– Tamo se uvek podsetim šta je realni život. Ispunim se, shvatim da je u životu važno poštovati porodicu, učitelje, tuđu muku, da mora da se pomaže drugima, bez obzira na to iz kog sveta neko dolazi, da li neko ima novca da plati vaš rad ili nema – kaže naš sagovornik.

Ali, poznaje i svetski džet-set. Ima dosta poznatih ljudi koje je operisao. U Americi je na mnogim fakultetima držao predavanja, na nekim postao gostujući profesor, na početku operisao je u Detroitu sa specijalnim dozvolama. To mu je, kaže, bila odskočna daska.

Nedavno je dobio licencu, za rad u SAD, priznata mu je diploma Medicinskog fakulteta u Beogradu i sve specijalizacije i doktorat, bez polaganja ispita.

– Radim u bolnici Maunt Sinaj u Njujorku, jednoj od najbogatijih, oni su me podržavali i izdejstvovali licencu da mogu na potpuno zakonit način da operišem u SAD. Ako imate rezultate, ljudi prepoznaju kvalitet – primećuje dr Đorđević.

Zašto je ostao u Srbiji?

Voli svoje muškatle

– Milion prilika sam imao da odem, ali nisam. Volim Srbiju, kao što sam, ne krijem, nekada voleo i Jugoslaviju. Obišao sam ceo svet i mogu da ga obiđem ponovo, ali najlepše mi je u Srbiji. Ovde mi je porodica, dve ćerke, roditelji koji me podržavaju. Volim kada izađem na svoju terasu, kada ujutru skinem ocvetale delove muškatle, menjam sezonsko cveće četiri puta godišnje. U Srbiji nije lako: da ovde dostignem priznanje i postignem rezultat treba mi više truda i vremena nego što bi mi bilo potrebno u bolnici u Njujorku, jer tamo iza mene stoji sistem – kaže dr Đorđević.

Navodi primer projekta koji je „gurao”: da bi u Srbiji obavio prvu transplantaciju materice, kada je bliznakinja dala organ svojoj sestri da bi ova mogla da rodi bebu, potrošio je dve godine i morao da prođe mnogo barijera da bi dokazao svetu da je u njegovoj Srbiji, u mestu gde živi, to moguće uraditi podjednako uspešno kao na na Harvardu. I uspeli su: žena kojoj je presađena materica ostala je u drugom stanja, a uskoro će u Bolonji, gde je zakazan carski rez, roditi bebu.

Iz operacione sale na koncert „Stonsa”

Prošli intervju smo radili u neobičnim okolnostima: prvo sam od ranog jutra čekala da dr Đorđević izađe iz operacione sale Dečje klinike u Tiršovoj gde je radio složenu operaciju urođene urološke mane. Sve potrebne podatke dao mi je dok se taksijem vozio na Aerodrom „Nikola Tesla”, žureći na avion koji je odlazio u podne, da bi stigao na koncert grupe „Rolingstonsa” u Amsterdamu. Kad se čekirao, nastavili smo intervju, a onda je odleteo... Posle koncerta, mobilnim telefonom, na vajber redakciji „Politike” je poslao naslovne strane britanskih listova „Telegraf” i „Dejli mejl” sa njegovim intervjuima o tome šta se dešava sa osobama koje se predomisle posle operacije i žele da se vrate u pol u kojem su rođene. U nedelju uveče se vratio u Beograd

Da li toliko voli ovu grupu rok legendi i da li mora baš ovako da putuje, „navrat, nanos”?

– Ja zapravo volim Pink Flojd i pratim ih po svetu, ali sam rekao sebi da će mi život biti siromašniji ako ne vidim Mika Džegera i članove grupe „Rolingstons” kako nastupaju uživo iako u proseku imaju 75 godina. Hteo sam da vidim šta se njima sada dešava. Koncert me je ispunio strašnom energijom, jer sam video da 75 godina ne mora ništa da znači.

Dodaje da uvek putuje na sličan način, jer, kaže, vreme je kratko.


Komentari3
2c987
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Luka Marijanovic
Koga je gladan kukuruz hranio taj se nije najeo.
Natasa Uvalic
Dr. Djordjević je na prvom mestu sjajan čovek. Radimo na istoj klinici i nikada nije prošao bez osmeha i pozdrava. Vrhunski stručnjak , svetski priznat a tako skroman i prizeman. Ne postoji osoba koja mu se obratila a da joj nije pomogao . Ovakve ljude je čast poznavati , raditi sa njima ... Jedan od onih koji su ponos ove zemlje . Hvala Vam sto postojite i sto ste takvi kakvi jeste .
Marija
Ma, apsolutno sjajan! Operisao je moje dete. Obožavam ga.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja