ponedeljak, 12.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:35

Svom silinom branim lik koji tumačim

Glavna privilegija mog posla jeste to što te konstantno tera da radiš na sebi. Ako moraš da tumačiš nekog drugog, moraš da nađeš zajednički jezik između lika koji tumačiš i sebe. Jer, ti si jedina osoba koja može da izgovori nečiju istinu. Ti si jedina osoba koja može taj lik da odbrani, da opiše nečiju tragediju, sreću, razmišljanje… U suprotnom, on ili ona ostaju nekoliko slova na papiru, kaže Tamara Aleksić
Autor: Snežana Čikarićutorak, 10.07.2018. u 13:00
Тамара Алексић (Фото Ненад Неговановић)

Ona nije ni srpska Nikol Kidman, niti je nova Milena Dravić. Nije ni nalik na Skarlet Johanson, a ne bi se moglo reći niti da je naša Tejlor Svift. Ona je Tamara Aleksić, plavokosa, plavooka srpska televizijska, filmska i pozorišna glumica koju domaći gledaoci pamte po ulozi Lenke Dunđerski iz serije „Santa Maria della Salute”, za koju je nagrađena priznanjem „Carica Teodora”. Pre nego što je zaigrala u ovoj seriji Zdravka Šotre, pojavila i u njegovoj rado gledanoj seriji „Šešir profesora Koste Vujića”, potom u „Jagodićima”, „Sinđelićima”… pozorišnim predstavama „Dogvil”, „Ana Karenjina”…

Uloga lepe i nesrećne Lenke Dunđerski donela joj je novu spoznaju o sebi. Kao, uostalom, i sve uloge koje je radila.

– I mislim da je to glavna privilegija mog posla. To što te konstantno tera da radiš na sebi. Ako moraš da tumačiš nekog drugog, moraš da nađeš zajednički jezik između lika koji tumačiš i sebe. Jer, ti si jedina osoba koja može da izgovori nečiju istinu. Ti si jedina osoba koja može taj lik da odbrani, da opiše nečiju tragediju, sreću, razmišljanje… U suprotnom, on ili ona, ostaju nekoliko slova na papiru. Zato smatram da je glumac tu da svom silinom svog bića brani lik koji tumači, a reditelj ga u kontekstu toga predstavi. Prikaže da li je ta osoba negativac ili ne – priča Tamara Aleksić.

Priseća se i dana kada je njoj i njenim kolegama Dragan Petrović Pele, u čijoj klasi je studirala na Fakultetu dramskih umetnosti, objašnjavao kako da igraju koji lik, pa na primeru Hitlera pojasnio kako ući u lik negativca.

– Imao je genijalan primer i stalno nam je to ponavljao da bismo   shvatili koliko je bitno saosećati sa likom. Znači, ne bi trebalo da igramo Hitlera kao „bau, bau, ja sam negativac”, već kao čoveka od krvi i mesa. A kontekst svih zlodela koje je on počinio objasniće ko je taj čovek – pojašnjava Tamara.

Pre nekoliko meseci završila je saradnju u američko-srpskom TV filmu „Who is my husband”, čija je režija poverena Džonatanu Inglišu.

– Glavna tri glumca su dve Engleskinje i Englez, a ima i nekoliko naših glumaca. Mog oca igra Dragan Mićanović, dok ja glumim ženu glavnog glumca, Ukrajinku, odraslu u Parizu zbog čega sve vreme pričam engleski sa francuskim naglaskom –priča Tamara Aleksić pojašnjavajući da je taj ukrajinski temperament sličan našem, ali nešto strastveniji.

– Živa sam bomba u filmu. I ćerka kriminalca – priča smejući se glumica koja je u ovaj koprodukcioni projekat ušla zahvaljujući radu sa agencijom sa kojom je sarađivala na snimanju reklame za izraelsku televiziju. Bila je u njihovoj bazi podataka i pozvali su je na kasting.

– Sestra i ja smo odrasle na engleskim serijama, pa sam se sa ekipom filma lepo „ukačila”. Kod Engleza nema tapkanja u mestu. I sve je jednostavno, istinito, bez mistifikovanja. Uživala sam u radu sa Džonatanom. On i žena, kostimografkinja Ivana Vasić, kostimom su mi napravili lik i usmerili me, objasnili ko je osoba koju treba da tumačim. Rad sa njima bila je i dobra priprema za predstavu „Poslednji rok” u Beogradskom dramskom pozorištu koju radim sa Valerijem Karlovom, pozorišnim glumcem i rediteljem koji ima zvanje narodnog umetnika Rusije – priča Tamara objašnjavajući kako joj nije teško da radi sa rediteljima i sa Istoka i sa Zapada i konstatuje da je građanka sveta.

– Radila sam i sa božanstvenim rediteljem Goranom Kulenovićem epizodu „Hej, hej, brigade” za seriju „Crno-beli svet”. Bilo je to ostvarenje mojih snova. Pojavila sam se u drugoj sezoni, a bila sam ozbiljan fan još od prve. To mi je jedna od omiljenih serija iz regiona. Divna ekipa i neodoljiva Anica Dobra... – kaže naša sagovornica koja će uskoro na gostovanje sa srpsko-francuskim orkestrom Nemanje Radulovića. Od 12. do 17. jula gostovaće na festivalu „Kustendorf” i u Kotoru.

– Završila sam i radio-dramu koju smo izveli uživo i tokom koje publika posmatra glumce koji pevaju, glume i prave specijalne efekte. Bilo je to u Kulturnom centru „Baraka”, a radili smo po tekstu „Šuge” Magdalene Križak i rediteljke Tee Puharić. Meni je to bilo neopisivo zanimljivo iskustvo, posebno zato što sam radila sa Teom sa kojom sam sarađivala na njenoj diplomskoj predstavi „Dečak koji kaže da/ dečak koji kaže ne”.  Otkrila sam da  mi se mnogo sviđa radio-drama kao forma – priznaje glumica koja je nekoliko puta radila i sinhronizaciju u crtanim filmovima.

Bilo je to u „Štrumpfovima” gde je, logično, glas pozajmila Štrumpfeti, „Petru Zecu”, a sada iščekuje i premijeru trećeg nastavka dugometražnog animiranog filma „Hotel Transilvanija”.

Najveću tremu, priznaje, ima tokom javnog čitanja, što joj se desilo tokom čitanja nove knjige Jovana Bulajića „Trutotvenija i druge priče”.

– „Petra Zeca” sam čitala i pred decom. Ovo su nove generacije kojima nije dovoljno samo čitanje. Zato ih okupim oko sebe, pokazujem slike, uključujem u priču – otkriva Tamara Aleksić koja je u magični svet pozorišta i glume ušetala kao šestogodišnja devojčica na daskama dečjeg pozorišta „Puž”. Glumila je tada u predstavi „Ivica i Marica” u kojoj glumi i sada.

Na pitanje kako uspeva da sve postigne, kaže da joj se, naprotiv, čini da premalo radi.

– To mi pruža radost. Tata mi je govorio: „Nemoj da radiš ono što voliš, voli ono što radiš!” I ja to pokušavam da živim – kaže.

Repovanje sa decom iz prihvatilišta

Zahvalna sam što imam privilegiju da učim od svojih likova, kolega, reditelja, roditelja... Ali i od svakog koga upoznam. Posebno od dece, bilo da su to deca koju srećem tokom javnih čitanja, bilo deca iz prihvatilišta. To su mladi ljudi koji mi pružaju mnogo novih saznanja i radosti. Zahvalna sam Vesni Mandić, direktorki modne agencije „Fabrika”, što me je spojila sa njima. Jednom sam otišla i ostala. Trudim se da idem što češće. Učili smo pesme, istraživali poeziju. Pravili smo i rep obrade Desanke Maksimović, crtali, družili se, organizovali čas baleta, gitare...


Komentari0
16d32
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja