nedelja, 23.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:30

Hronika naših života

Ponekad me uhvati i tuga jer sve ove godine veruješ da nešto korisno radiš, a onda shvatiš da se nismo previše pomakli od početka. Ume to da deluje deprimirajuće, ali i da te drži u raspoloženju – da nije sve rečeno. Verujem u to da jedan odgovor može da promeni mnogo toga, kaže Rada Đurić, voditeljka „Beogradske hronike”
Autor: Isidora Masnikovićsreda, 18.07.2018. u 08:00
Рада Ђурић (Фото Гордан Јовић)

Prepoznatljivo lice „Beogradske hronike” Rada Đurić, i posle 20 godina rada u javnom servisu, oseća se lepo i ponosno što je deo  medijske kuće koja ovih dana slavi svoj 60. rođendan. Upravo je ovaj značajan broj, kao i respekt prema nečemu što traje, održavaju u poslu i daju vetar u leđa. I dalje oseća odgovornost pred izgovorenom rečju, kao i prema onima kojima se obraća – gledaocima sa kojima je uvek „na ti”. Sa takvim kapitalom, vrednim 60 godina, i uz odanu publiku, shvata da sve ovo što radi ipak ima smisla i da joj je i dalje mesto u redakciji Beogradskog programa. Iako se često javi sumnja...

Praznična epizoda, koju je snimala zajedno sa kolegama koji su prethodnih decenija učestvovali u kreiranju „Beogradske hronike”, nazvana je simbolično – „Hronika naših života”.

– Kada sam dobila zadatak da osmislim ovu rođendansku emisiju, sve je delovalo tako romantično i, naizgled, lako. Ali nije bilo baš sve tako. Neponovljivo iskustvo je bilo istraživanje bogate arhive RTS-a. Ponovo sam se zaljubila u svoju televiziju, ponovo suočila sa teškim životom sa kojim se borimo, evo, već decenijama, svi zajedno, i mi  – građani ove zemlje, i mi – novinari koji smo hroničari vremena. Nije bilo lako zato što sam shvatila da smo imali možda najteži zadatak do sad –  da taj život verodostojno prikažemo, da ga preslikamo na male ekrane. A da li smo u tome uspeli, gledaoci će presuditi – uzbuđeno priča, samo što su se reflektori ugasili u studiju „Beogradske hronike”.

– Život je čudo... Nikada nije bio jednostavan na ovim prostorima. Gledajući stare ankete, shvatila sam da nema tema koje nisu ni dan-danas na tapetu. I tada, i sada, bavimo se onim istim malim ljudima koji imaju slične probleme. To su iste priče, osećaji – osećaji napuštenosti i velika želja da se neko o njima, našim građanima, brine. Bolno je saznanje da se, suštinski, malo toga promenilo. Ponekad me uhvati i tuga jer sve ove godine veruješ da nešto korisno radiš i unapređuješ, a onda shvatiš da se nismo previše pomakli od početka. Ume to da deluje deprimirajuće, ali i da te drži u raspoloženju – da nije sve rečeno. I ako ikada pomisliš da digneš ruke od ovog posla, za trenutak se zaustaviš i kažeš: „Pa čekaj, nismo sve rekli... Ko zna šta će biti sutra?” Verujem u to da jedan odgovor može da promeni mnogo toga – optimistično priča ova voditeljka.

Rođendanska emisija će nas podsetiti na sve životne, ali i televizijske i profesionalne uspone i padove. Nekada je televizija bila više na strani svojih gledalaca, a nekada manje, tvrdi naša sagovornica koja kaže da su pokušali da o tome u pričaju otvoreno, ali na jedan svečarski način.

– Kada svi zajedno budemo zavirili u prethodnih 60 godina, možda nam neke stvari budu jasnije, možda nas nateraju da postanemo bolji nego što jesmo – iskrena je.

– Koliko god čovek bežao od toga, idealizacija prošlih vremena je neminovna. Postoje velike dekade koje su bile godine nade, uspeha, želja, stvaralaštva, boljeg života... Imali smo i strašne godine padova, ratova, bitaka... Kada se sve to sabere, dobije se hronika naših života. Uz jednu notu koja nema cilj da ulepša, nego da nam pomogne da te teške trenutke savladamo bez patetike i da nas podseti na život kakav on zaista jeste – dodaje.

Teški trenuci dolaze,  prolaze... dođu, pa odu... pa se vrate... pa opet odu... Prestala je da se pita da li je na dobrom putu jer se plaši šta bi sebi odgovorila. Nekad je lakše ne pitati se jer odgovori nekada umeju da budu teški, a ona još uvek nije spremna na taj trenutak – u ispovednom tonu nam priča.

– Naučila sam da ciljevi ne moraju uvek da budu tako visoko postavljeni. To ima veze i sa godinama, i sa mudrošću. Nekada vam bude lepo i kada odolevate, nekada kada se malo inatite... Taj moj karakter je najzaslužniji što sam još uvek u ovom poslu. Ni meni često nije lako samoj sa sobom, kako je tek gledaocima! Oni se još i dobro drže – u šali kazuje.

I dalje veruje u javni servis i dokle god bude te vere, biće tu, za gledaoce. Svih ovih godina trudila se da njen profesionalizam ne dovede u pitanje. Sve ono što radi jeste odbrana javnog interesa. I zato oseća pripadnost ovoj medijskoj kući.

– Mnogi veliki su pre mene započeli ovu misiju. I ona ne sme da se ugasi. Mora uvek da ostane taj žar. Moraš da imaš odgovornost prema poslu koji radiš, prema kući i prema profesiji u koju veruješ... Ako ništa drugo taj žar mora da raspiri neko mlađi, bolji, pametniji, hrabriji, a da si ti tu, da mu pomogneš, da duneš u taj žar.

Jako verujem u mladost, verujem često i „a priori”. Uvek dajem priliku svim tim mladim ljudima koji su nešto u životu započeli, koji se trude, koji imaju entuzijazma, elana, talenata... Verujem da sve generacije koje dolaze kriju u sebi tu dozu bunta, revolucionarizma, svega onoga što ih vodi napred. Znam da u ovoj redakciji ima divnih mladih ljudi, sjajnih profesionalaca za koje će se tek čuti. Zadovoljstvo mi je kad ih gledam kako prolaze kroz slične situacije kao i mi nekada. Vidim kod njih onu istu snagu, tugu ili nemoć, onaj isti prkos... I to mi daje volju da učestvujem, da budem deo ovog tima. To je taj točak koji me pokreće – sa velikim nadahnućem priča.

Rada Đurić već dve decenije ulazi u studio „Beogradske hronike”, samo to sada radi samouvereno i sigurno. Tu više nema treme, nespremnosti... Sada na scenu stupaju iskustvo i osećaj. Nema više ni pitanja – kako će sve ispasti. Ali, kada se sva svetla u studiju upale, i kada zasija ta famozna crvena lampica, počinje magična igra. Tada u crvenoj lampici ne vidi više kameru, već svog komšiju, prijatelja, ljude koji joj pišu pisma... vidi njihov pogled, oseća njihovu nadu, strahove... Oseća i kada su hrabri... Plaši se, iskreno nam se poverava, trenutka kada više ništa od svega ovoga neće videti, već samo običnu kameru. To će joj biti siguran znak da je vreme za penziju.

I dalje se trudi da bude iskrena, iako vidi da to više nije moderno, i da se svi trude da liče jedni na druge, da odmeravaju svoje reči, da tiho govore...  Ali, primećuje, fali ono malo duše...

– A to malo duše je meni veoma važno, kao i publici koja gleda „Beogradsku hroniku”. U redu je da prijatelji, kada im daš malo duše, imaju pravo da ti kažu: „Slušaj, ovo ti ništa nije valjalo, možeš ti to i bolje.” Onda tu nema ljutnje. Ali, i ja kradem malo njihove duše. I zato mora da postoji reciprocitet – zbori ova voditeljka.

S vremenom je uspela da napravi meru i da dozira svoj boravak na poslu. Uglavnom se trudila da joj porodica bude na prvom mestu, ali dešavalo se ponekad, u nekom danu, kada sabere sve sate, da televizija pobedi. Nikada na svoju profesiju nije gledala kao na nešto veliko i posebno. Najteže joj od svega pada kada sagovornik neće da dođe u emisiju. U tim trenucima oseća razočarenje i pita se – ima li sve ovo što radi smisla.

Posle redakcije obično odlazi kući, gde je čekaju svakodnevne obaveze, kao što ih i drugi imaju – peglanje, kuvanje... Deca su joj sada već velika, ali ona će za nju uvek ostati deca jer ne zna na koji način da se tog osećaja brige oslobodi.

Tvrdi da se nikada nije navikla na ćerkino odsustvo, niti da to želi. Vera je definitivno napravila izbor da Amerika, tačnije Njujork, bude njen novi dom. Udala se za Amerikanca, našla dobar posao, a Radi Đurić samo ostaje nada da će zet zavoleti Srbiju i da će ga naterati da ovde nađe posao i tako vrati ćerku nazad. Šalu na stranu, Vera je pronašla svoju sreću i na te stvari treba tako gledati. Sin je ostao ovde, izabrao je bolju opciju – kod mame je najsigurnije. Mada, i on sve više priča o tome kako bi voleo da živi sam. Ali, moraće malo na to da pričeka jer će onda morati nešto i sam da radi kako bi sebi priuštio samostalan život. Moramo da razbijemo iluzije naše dece, da je lepo živeti sam, ali ako bi neko mogao sa strane da pripomogne. Pitanje odgovornosti je pitanje nad pitanjima svih ljudi koji žive u Srbiji. Malo smo se izgubili, zamenili uloge, zaboravili šta je odgovornost, od vrha pa nadole – primećuje Rada Đurić.


Komentari0
e778e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja