sreda, 21.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:23
IZLOŽBA KOJU NE BI TREBALO PROPUSTITI

Žene dinastije Obrenović

Život supruga vladara možda je manje poznat, ali nije manje značajan deo naše istorije, pokazuje aktuelna postavka u Konaku knjeginje Ljubice
Autor: Aleksandra Mijalkovićčetvrtak, 19.07.2018. u 08:15
Краљица Наталија (Фото из архиве Музеја града Београда)

Kakav su trag iza sebe ostavile žene vladara iz dve srpske dinastije 19. i 20. veka, odnosno iz vremena posle Drugog srpskog ustanka i oslobođenja od Turaka? Da li im je sudbina bila naklonjena, ili im je život, uz sve privilegije i povlastice koje su imale na dvoru, doneo i patnju, tugu i razočaranja?

Njihove lične priče nisu deo gradiva u našim školskim udžbenicima, ali su deo srpske istorije. O tome svedoči izložba pod nazivom „Život, moć i sudbina supruga srpskih vladara”, koju su u Konaku kneginje Ljubice priredile Angelina Banković, viši kustos Muzeja grada Beograda, i Milena Andrejić, kustos saradnik, a trajaće do 19. avgusta.

Predstavljamo četiri supruge iz doma Obrenovića, onako kako su ih videle autorke izložbe.

Ljubica, naoružana i opasna

Kneginja Ljubica Obrenović (1785–1843), čije ime danas nosi konak u kojem je smeštena muzejska postavka, bila je rodom iz ugledne porodice Vukomanovića a detinjstvo je provela u okolina Gornjeg Milanovca. Jahala je konje i rukovala oružjem. Skladnog lica, krupnih očiju i jasnog, dostojanstvenog glasa – razumljivo što se Miloš Obrenović u nju zagledao već na prvom susretu, pa je i zapisao u svojoj autobiografiji: „Čim videh Ljubicu, oči mi ostaše na njoj”.

Ljubav je kneževa, avaj, bila verolomna, a brak nesretan. Mnogobrojna Miloševa neverstva i vanbračna deca naveli su, na kraju, ljubomornu kneginju da ubije njegovu ljubavnicu Petriju. Atentat na Stanku nije uspeo, ali uneo je strah u kosti Jelenki i drugim kneževim milosnicama.

Povređena i izneverena, Ljubica se približila Miloševim političkim suparnicima i pridružila Ustavobraniteljskoj vladi. Politički nemiri doveli su prvo do Miloševe abdikacije, a zatim su 1842. godine Obrenovići proterani iz Srbije.

Julija – otmena i neverna

Julija Obrenović (1831–1919) bila je poreklom iz Mađarske, sa očeve strane iz porodice Hunjadi. Budućeg supruga je upoznala u Beču, na novogodišnjem balu 1853. godine. Vest o Mihailovoj izabranici nije naišla na odobravanje u Srbiji, jer mu je nevestu otac već ugovarao u Bukureštu.

Venčanje je 20. jula iste godine održano u ruskoj kapeli u Beču, a svadba je bila „sjajna i prebogata”. Mladi par je u Beču živeo tri godine, a zatim kupio prelepi dvorac sa imanjem – Ivanku, nadomak Bratislave. Neko vreme su putovali po Evropi, pa su tako u Londonu bili predstavljeni engleskoj kraljici Viktoriji, a posetili su i Pariz i Berlin. Mihailo se 1858. godine vratio u Beograd, dok je Julija još neko vreme ostala u Beču, a zašto – saznaće se kasnije.

Za razliku od oca, kneza Miloša, Mihailo je bio posvećen supruzi ali, za razliku od svekrve Ljubice, Julija nije bila verna mužu. Pored ostalog krivila ga je što nemaju dece, tražila razvod... A onda je 1862. godine knez saznao za njenog ljubavnika Karla Arenberga, sa kojim je u Beču bila u vezi još od 1855.

Mihailo je i pored toga ostao sa Julijom, čak je svoju obrazovanu i umnu ženu poslao 1863. u diplomatsku misiju u London, verujući u njene sposobnosti i želju da pomogne Srbiji. Sam brak ipak nije potrajao. Iako se nikada nisu zvanično razveli, uskoro je knez Mihailo sa beogradskog pristaništa, uz poljubac i buket crvenih ruža, zauvek ispratio suprugu u Beč. Julija je sledeći put došla u Srbiju 1868. godine na sahranu muža, ubijenog u atentatu u Topčideru, a 1879. se udala za svog dugogodišnjeg ljubavnika Karla.

Omiljena i tragična Natalija

Natalija Obrenović (1859–1941), kćer ruskog pukovnika i moldavske

kneginje, rođena je u bogatoj porodici i bila veoma obrazovana. Od detinjstva je vreme provodila u Firenci, Nici, Beču, na Jalti, a najviše kod tetke u Odesi. Za kneza Milana verila se u julu 1875. godine, a već u oktobru su se venčali. U avgustu naredne godine rodio im se sin Aleksandar, u jeku srpsko-turskih ratova. Kneginja se požrtvovano brinula o ranjenicima i zato stekla naklonost svojih podanika. Ali njena osećanja prema mužu vremenom su bledela. Često je o njemu pisala kao o sebičnom i zlom, osuđivala je Milana – koji je 1882, kad je Srbija postala kraljevina, proglašen za kralja – zbog nedostatka ambicije i olakog shvatanja obaveza koje je njegov položaj nosio. Natalija je sve manje cenila svog samoživog supruga, naročito zbog njegovih nebrojenih neverstava i ogromnih kockarskih dugova.

Natalijini memoari – koji su, uz njene aforizme i pisma, 2015. objavljeni u knjizi „Ruža i trnje” (Laguna) – pokazuju da je znala za barem tri Milanove ljubavnice, ali da je uprkos tome u više navrata pokušavala da spase brak. Odnosi su naročito zahladneli posle smrti mlađeg sina Sergija, a veliki razdor između njih dvoje bilo je i političko opredeljenje – Milan je naginjao kao Habzburškoj monarhiji, Natalija ka Rusiji.

Kralj Milan je 1888. godine preko mitropolita izdejstvovao razvod braka i, nakon više poništenja i ponovnog priznavanja, on je najzad okončan 1893, kao ustupak kraljici za novac koji je pozajmila kralju da izmiri svoje dugove. Godine 1891. Milan je pristao da trajno napusti Srbiju, ali pod uslovom da to učini i Natalija. Tada se dogodio jedan od najvećih skandala koje je Beograd video, navode autorke izložbe: pripadnici Radikalne stranke su u maju te godine, uprkos protestima stanovništva i oružanom obračunu, proterali omiljenu kraljicu Nataliju u Zemun.

Ona je ovim činom bila toliko uvređena da je dugo odbijala da se vrati u Srbiju, a sa sinom Aleksandrom se srela tek 1893. godine u blizini Kladova. U to vreme kraljica je uglavnom živela u Bijaricu gde je kupila vilu koju je nazvala Sašino. Kralj Aleksandar je majku posećivao u ovoj vili, tu se rodila i ljubav između njega i buduće kraljice Drage, u to vreme kraljičine dvorske dame, koju Natalija nikad nije prihvatila kao snaju.

Natalija je, posle sinovljeve smrti, svoju imovinu u Srbiji poklonila Beogradskom univerzitetu. U Prvom svetskom ratu aktivno je radila na pomoći Srbiji i srpskom stanovništvu, a posle rata se preselila u Pariz i živela povučeno u ženskom manastiru Notr dam d’Sion, ispunjavajući svoje vreme molitvom.

Ubistvo kraljice Drage

Draga Lunjevica (1866–1903) je, pre svega, bila obrazovana i samosvojna žena, naučila je nemački i francuski jezik, a vreme je provodila čitajući.

Za Svetozara Mašina se udala 1883, ali je posle tri godine on preminuo, a Draga se vratila u roditeljski dom. Morala je da izdržava porodicu nakon očeve smrti, pa je radila kao prevodilac. Njena samostalnost je često osuđivana, jer se u javnosti pojavljivala bez pratioca ili u muškom društvu.

Kad je 1893. postala dvorska dama kraljice Natalije Obrenović, sa kojom se ubrzo preselila u Bijaric, život joj se radikalno promenio: mogla je da ide u pozorište, na koncerte i balove, imala je na raspolaganju učitelja francuskog jezika i lepih manira...

Aleksandru su se kod Drage svidele njena skromnost, inteligencija i ponašanje. Ta osećanja nisu uzdrmala ni upozorenja prijatelja i raznih političara o njenom sumnjivom moralu i statusu (raspuštenica, pa još deset godina starija od njega!), govorkanja o kratkoj ljubavnoj vezi sa kraljem Milanom, pa ni činjenica da supruga nije mogla da mu rodi naslednika. Kralj je Dragu smatrao jedinim pravim i iskrenim prijateljem.

Narod je, međutim, nije voleo. Nezadovoljstvo i mržnju koju je izazivala kraljeva politika kulminirali su nakon objavljivanja kraljičine lažne trudnoće. Sve to dovelo je do prevrata u noći između 10. i 11. juna 1903. godine, kada su Aleksandar i Draga na svirep način ubijeni, a njihova tela izbačena iz dvora na ulicu. Sahranjeni su u Crkvi Svetog Marka u Beogradu.

Nepismeni knez i školovana kneginja

Za razliku od kneza Miloša, kneginja Ljubica je bila pismena. Shvatala je značaj obrazovanja, pa je pomagala je i finansirala rad Vuka Karadžića, Joakima Vujića, Dimitrija Davidovića i Ilije Čarapića. Brinula je i o siromašnima, primoravajući gradske gospođe da joj u tome pruže podršku. Za vreme Prvog, a kasnije i Drugog srpskog ustanka podržavala je ustanike. Uživala je poseban ugled kod naroda. Vladarski par je imao osmoro dece – najpoznatiji su kneževi Milan i Mihailo – ali petoro je umrlo još za života kneginje.

 

Kraljičino zaveštanje

Rusko poreklo je zaslužno što se Natalija Obrenović postarala za obeležavanje groba pukovnika Nikolaja Rajevskog, koji je poginuo u srpsko-turskom ratu 1876. godine, a na kojem je baziran lik grofa Vronskog iz Tolstojevog romana „Ana Karenjina”. Ona je organizovala da se zemlja na kojoj je Rajevski sahranjen otkupi od vlasnika, da se mesto groba ogradi i obeleži, a kasnije je na tom mestu podignuta i takozvana Ruska crkva.


Komentari0
42505
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja