Stari satovi sa mehanizmom za navijanje ponovo se vraćaju u upotrebu. Na ruci ih nose mlađe generacije. Milenijalci žele da im kazaljke na svojevrstan način, u brzom životnom ritmu „uspore” vreme. Zbog toga zastaju, merkaju, raspituju se o poreklu i vrlo rado pazare časovnike na Sajmu antikviteta. Raznovrsno carstvo starina ugnezdilo se u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti u Knez Mihailovoj ulici. Tamara Rumenković, predsednica Udruženja „Ukras”, koja je jedan od izlagača, kaže da nije slučajno što se baš u ovom prostoru održava sajam.
– Ambijent je kao stvoren za nas, budi duh prohujalog vremena i sve deluje autentično jer je ova zgrada u stilu secesije podignuta s kraja 19. veka – podseća Tamara. Na njenom štandu su vremešni satovi, nakit, vintidž naočare – hit ovoga leta, na zidu okačene grafike sa potpisom Luke Mladenovića. Ovaj umetnik bio je inspirisan starim Beogradom. Ovekovečio je Varoš kapiju i mnoge druge delove prestonice i to u tehnici olovka.
Domaćin sajma Dragan Munćan, predsednik Društva antikvara Srbije, organizator je ovog izlagačkog programa koji traje do 15. avgusta. Posetioce koji žele da natenane čuju priču o antikvitetima on smešta na „markizu” – udobnu, elegantnu stolicu, sa niskim drvenim naslonima za ruke. Stolica iz 1910. godine bila je deo inventara u imućnim kućama. Na njoj su sedele devojke dok su se uređivale ispred ogledala – kaže Munćan, čija je „specijalnost” stilski nameštaj. Zbog skučenog prostora u koji ne bi mogao da useli skupocene kabaste eksponate, poneo je samo stoličice, ali je zato sto bio krcat kao šibica – kristalnim čašama od duvanog češkog stakla, porcelanskim tanjirima za sir, pokućstvom iz 1920. godine od kobalta, bronze i mesinga. Iz ćoška viri ibrik sa polumesecom na vrhu. Svega ima kod ovog prekaljenog antikvara, ali on upućuje posetioce da obiđu i druge bogato opremljene štandove.
– Što se duže gleda, i apetit raste. Imala sam nameru da potražim poslužavnik za slavu kakav se koristio u građanskim porodicama uoči Drugog svetskog rata, ali sam se zagledala u broševe – priznaje Jelisaveta Mašić. Njoj se dopao broš sa likom u bidermajer stilu, izrađen u ornamentici sa pozlatom.
Sve o starinskom nakitu na zanimljiv način tumačila je Maša Nikolić, antikvar, kod koje su se dame raspitivale i za pudrijeru iz sedamdesetih godina prošlog veka. Ovu kutijicu sa ogledalom obavezno su u svojim tašnicama nosile holivudske dive.
Strani turisti mahom su tražili mlin za kafu. Među najstarijima bio je onaj iz 1923. godine sa žigom, a gosti su hteli da znaju i čemu služi špirijatera. U ovu neobičnu spravu sipao se špiritus, mali dimnjaci raspoređeni unaokolo davali su bolji cug pa se kafa brže kuvala. U pržunu se sirova kafa pržila, a nalivala se iz džezve i ispijala iz fildžana ukrašenih ručnim radom. Iz šoljica sa srpskim ornamentima pila se i rakija u svečanim prilikama. Naše bake u kuhinjama su imale i drvene prese za krompir, koristile su pegle na žar za kojima je sada prava pomama, ali da bi stajale na policama kao ukras. U ponudi kod Jasminke Vulićević bili su mesingani medaljoni sa svilenim slikama, kristalne čaše sa diskretnim gravurama za vino i liker. Sa plafona kod Dušana Stojkovića klatili su se lusteri kakvi su nekada krasili salone za prijeme, ali bi ih i sada poželi mnogi u svojoj dnevnoj sobi. Tu su i lampe sa abažurima. Čajnik iz Izmira trebalo je dobro pogledati zbog njegove elegancije, ali i praktičnosti, kao i činije za bombone i zdele za slatko. Pisci bi sigurno rado da na stolu makar kao ukras imaju mastionicu, a Dušan ima lepo očuvanu u ampir stilu.
Turisti kupuju i suvenire koji imaju oznake nekadašnje Jugoslavije. U oči upadaju grbovi SFRJ i to oni originalni koje su na dresovima nosili nekadašnji reprezentativci.
Ovo je izgleda jedino mesto gde se istorija dobro slaže i svima odgovara.
