sreda, 13.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:18
RAZGOVOR NEDELjE: profesor dr GIDEON GRAJF, vodeći istraživač Instituta za Holokaust „Šam Olam” iz Izraela

Ustaški zločinci obožavali su smrt umesto života

U Jasenovcu je dolazilo do izražaja nestvarno sladostrašće ubica. Oni su se zabavljali. Vrlo je bolesno to izvrtanje svih ljudskih vrednosti, njihov sunovrat u ekstremnu neljudskost
Autor: Slobodan Kljakićsubota, 21.07.2018. u 22:00
(Фото Ненад Неговановић)

Velika je za mene čast i privilegija što sam bio s preživelim logorašima Jasenovca, što sam dobio Plaketu jasenovačkih stradalnika i što sam postao počasni član njihovog udruženja. U davnim godinama Drugog svetskog rata oni su bili deca, istrpeli su velika zla, okruženi smrću i ustaškim zločincima. Jevreji i Srbi su preživeli dosta toga zajedničkog, patili smo, bili smo podvrgavani teroru, istrebljivani smo, ali se nismo predavali, izdržali smo. Svaki narod ima svoje svetle dane i svoje crne dane. Nadam se da će i srpski narod i jevrejski narod ostaviti iza sebe one tragične, mračne strane svoje prošlosti, čije su otvorene rane logori Aušvic i Jasenovac. To su rane koje nikada nećemo zaboraviti i nikada nećemo oprostiti. Ali, baš zbog tih dubokih rana možemo da gledamo unapred, ka boljoj budućnosti.

Ove je reči profesor dr Gideon Grajf, vodeći istraživač Instituta za Holokaust „Šam Olam” iz Izraela, izrekao prošle sedmice u Beogradu nakon prve zajedničke srpsko-jevrejske akademije koju je organizovalo Udruženje logoraša i potomaka „Jasenovac”.

Naš sagovornik u Srbiju je stigao 10. jula iz Nemačke, gde je kao ekspert bio veštak u sudskom procesu protiv jednog od prestarelih nacističkih zločinaca, čuvara iz logora Aušvic, a već u ranim popodnevnim satima 11. jula krenuo je dalje iz Beograda. Zovu ga nove obaveze pošto su njegova znanja, istraživanja Holokausta i genocida i borba protiv revizije prošlosti visoko cenjeni u Izraelu, Evropi i svetu. Na sreću, uspeli smo da dr Grajfu „otmemo” deo vremena i da mu postavimo nekoliko pitanja.

Šta vas motiviše da uporno i dosledno branite istinu o Holokaustu i genocidu, pa i o logoru Jasenovac?

Najkraće rečeno – borba za istinu. Preživeli logoraši, a bili su deca, koji su sedeli danas na svečanoj akademiji, svedoci su grozota koje su bile počinjene od strane nacističke Nemačke i ustaške NDH u Drugom svetskom ratu. Mi se danas suočavamo s pokušajima da se istorija revidira, da se izvrne, svedoci smo nastojanja da žrtve tih zločina budu još jednom ubijene. Naša je dužnost da se stalno borimo protiv toga. Moramo se boriti protiv bilo kog i bilo čijeg pokušaja da se istorija falsifikuje, da se predstavi kroz naknadno izopačenu, lažnu sliku.

Borba za istinu kao moralni nalog i dug?

Dugujemo to svim onim Srbima, Jevrejima i Romima koji su bili žrtve progona i diskriminacije, mučenja, najstrašnijih poniženja i ubijanja na kraju zločinačke torture. U toj bezmernoj ljudskoj tragediji žrtve su bile i ostale svetlost koja obasjava istinu, svetlost su bili i pojedinci, kao Dijana Budisavljević, koji su žrtvama pružali ruku spasa. I danas nam treba mnogo više takvih ljudi, humanih i rodoljubivih, okrenutih istini. Ljudsko biće je po svojoj prirodi zlo, ali postoje i dobri ljudi. Takvih nema mnogo, nikad ih nije ni bilo mnogo, ali dobrih ljudi ima na svim stranama sveta. Mladi naraštaji stoje pred obavezom da pokažu ono što je u njima dobro i da se ponašaju u skladu s onih deset božjih zapovesti. Fabrike smrti su postavljale morbidne vrednosne kultove smrti, a mi treba da se borimo za najvišu vrednost civilizacije, a to je život dostojan čoveka.

Hoćete da kažete...

Hoću da kažem da Aušvic i Jasenovac nikada ne smemo zaboraviti, oni su opomena za sav ljudski rod. Toga treba da se setimo i danas i uvek u budućnosti.

Razgovarali smo za „Politiku” u novembru 2017. godine o projektima na kojima radite. Šta se od onda dogodilo, jeste li zadovoljni učinkom?

Proteklih osam meseci bio je jedan zaista produktivan period. Ojačao sam svoju saradnju s mnogim ljudima, produbio sam svoja saznanja, ali je važnije to što sam ojačao veze između jevrejskog i srpskog naroda. Na osnovu toga mogu da podelim s javnošću svoje iskustvo iz oblasti, tako da kažem, nacionalne memorije, odnosno kulture sećanja, a to je veoma važno – ako poznajete svoju prošlost onda s mnogo većom jasnoćom, mnogo preciznije vidite današnjicu i možete da gledate u svoju budućnost.

Luk istorije...

Šta je, u stvari – istorija? Istorija je samo jedan lanac povezanih događaja koji teku od prošlosti ka budućnosti. Ako znate pojedinačne karike tog lanca onda je, naravno, mnogo lakše, ali i tada treba znati koje su dobre a koje loše karike u tom lancu. A mi imamo iskustva, mislim na oba naroda, na Srbe i Jevreje, sećamo se tih povezanih događaja, imamo svest o tom lancu istorije.

Da se vratimo učincima u proteklih osam meseci...

Vrlo je važna izložba „Jasenovac – pravo na nezaborav”, koja je u okviru srpsko-jevrejskog akademskog projekta u januaru ove godine bila predstavljena u Ujedinjenim nacijama, u Njujorku, u centru sveta. Postavka je od izuzetne važnosti zato što je na njoj prikazana prava istina o ustaškoj NDH i o logoru Jasenovac. Izložba donosi govor činjenica, a ne nekakvu propagandu. Uostalom, bili ste svedok tog događaja.

Vi ste direktor te izložbe...

Mogu da kažem da je to bila pobeda istine i čast mi je što sam bio deo te pobede. Održao sam u Ujedinjenim nacijama i predavanje o Jasenovcu, što je vrlo lepo primljeno i zato ponavljam da se to dogodilo u centru sveta, u Ujedinjenim nacijama, u Njujorku. Nadam se da će ova izložba biti predstavljana i drugde u svetu, što je veoma važno. Pre dva meseca sam ponovo bio u Njujorku, na zapaženoj konferenciji tamošnjeg Instituta za Jasenovac Berija Litučija, gde smo govorili o Jasenovcu.

Ako se ne varam, u proteklom osmomesečnom kalendaru ima još važnih momenata?

Radimo na još jednom projektu, sarađujem s ambasadorkom dr Ljiljanom Nikšić i drugim kolegama, pripremamo knjigu istine o Jasenovcu.

O čemu je reč?

Biće to knjiga štampana na tri jezika – popularna knjiga, ali u dobrom, potpunom značenju ove reči jer ljudi koji žive u ovoj i na pragu 2019. godine mnogo toga ne znaju o Jasenovcu. Biće to knjiga za, tako da kažem, obične ljude, za neprofesionalce, za širu publiku koja će upoznati mnoge činjenice, videti mnogo vizuelnog materijala. Veoma je važno da se istina o Jasenovcu raširi, da se sazna za nju, da se o njoj uči, da se toj istini drugi podučavaju. Mislim da će to biti neka vrsta prekretnice pošto je krajnje vreme da se sazna istina o ustaškim zločinima.

Vaši razlozi za angažovanje u ovoj stvari su jasni. Imate li podršku u ovoj borbi za istinu i s koje strane ona dolazi?

Moje učešće u svemu ovom ne bi bilo moguće da nije bilo pomoći i podrške dobrih ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova Izraela, ambasadora Dana Oriona, koji je direktor Departmana za Balkan, ambasadorke Izraela u Beogradu dr Alone Fišer Kam, koja mi takođe daje veliku podršku. Ona je doktor nauka, istraživač, što ima posebnu težinu. Sa srpske strane to je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, a ambasador dr Ljiljana Nikšić je spiritus movens ovog projekta, ona je pokretački duh. Mogu da kažem – bez ambasadorke Nikšić i dekana Filološkog fakulteta prof. dr Ljiljane Marković, ali i entuzijazma umetnika, skulptora, slikara, ali i vas novinara koji izveštavate javnost o svemu što pokušavamo da uradimo, verovatno ničega od ovoga ne bi ni bilo. I dalje bi trajala zavera ćutanja, vladao bi zaborav.

Razgovarali ste sa zonderkomandosima iz Aušvica, s preživelim žrtvama Holokausta, s decom logorašima iz Jasenovca. Šta im je zajedničko?

Istoričar mora da bude na mestu koje istražuje. U Jasenovcu sam bio tri puta, posetio sam Donju Gradinu, razgovarao sam s preživelim logorašima... Svi oni kažu da ne mogu da rekonstruišu čak ni jedan sekund svog nekadašnjeg stradanja i patnji. Bez obzira na hiljade pročitanih knjiga i hiljade saslušanih priča, oni ni jedan sekund ne mogu da osvetle na pravi način. U Izraelu se mnoge organizacije ovim bave, postoje različita udruženja i nacionalne organizacije, ali na dnevnom nivou umire 30–40 logoraša, žrtava Holokausta. U razgovorima s njima izuzetan utisak ostavlja saznanje da i pored svega što su preživeli, nisu slomljeni, naprotiv, vrlo su ponosni. Jedna žena, preživela je Aušvic, rekla mi je: „Kada je teško, uvek treba dići glavu, ne treba gubiti nadu.” Tipično je za ove ljude da su uspeli da održe taj duh, uprkos tome što su bili progonjeni, svakojako ponižavani i stalno okruženi smrću.

Patnje logoraša su vrlo slične ili...

Jesu, ali je zanimljivo da je u Jasenovcu dolazilo do izražaja i nestvarno sladostrašće ustaških zločinaca koji su logoraše ubijali. Oni su se zabavljali, obožavali su smrt umesto života. Vrlo je bolesno to izvrtanje svih ljudskih vrednosti, njihov sunovrat u ekstremnu neljudskost. Postoji zajednička istorija Srba i Jevreja, mnogo toga imamo zajedničkog, otkrivam sve više sličnosti u našim stradanjima. Ubijani su u istim logorima, u nacističkim i ustaškim fabrikama smrti, a danas smo suočeni sa snažnim nastojanjima da se broj njihovih žrtava smanji, da se relativizuje. Kada to znamo, osećate da ste deo te velike tragedije, tragedije koju dele Srbi i Jevreji.

Upoznali ste i počinioce zločina Holokausta i genocida. Kakav je njihov profil?

Kao veštak u suđenjima stražarima nacističkih logora i Aušvica, prvo da kažem da ti kriminalci umiru vrlo stari, praktično i ne umiru pre nego što ne navrše 96 godina. Neka je vrsta filozofske činjenice, ali čudne činjenice, da oni nemaju nikakvu vrstu griže savesti, oni su apsolutno bezosećajni, bili su i ostali zločinci.

Kako gledate na problem memorijalizacije Holokausta i genocida?

I memorijali treba da svedoče istinu, da budu glas protiv izokrenute slike prošlosti. U Hrvatskoj se podižu spomenici Alojziju Stepincu, Miru Barišiću, koji je ubio jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića, ulice su nazvane po Milu Budaku, postavljaju se spomen-ploče ustašama u počast. Zato treba da uložimo napore da i kroz memorijale zadržimo sećanje i da svedočimo istinu. Uprkos stotinama spomenika sećanja na Holokaust i genocid u svetu, ljudi imaju tendenciju da zaborave. Ljudi su skloni zaboravu, tako da mi treba da doprinesemo očuvanju tog sećanja, pa i podizanjem memorijala. Ma koliko spomenika bude bilo, neće ih biti dovoljno. Zato je dobra inicijativa Udruženja logoraša „Jasenovac” za podizanje spomenika Dijani Budisavljević, koja je bila svetlo u tami zla.


Komentari60
478d8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milan Galogaza
hvala vam profesore, cinite veliko delo.
Vera Sobat
Draga, draga draga....zaboraviste li "slucajno" da spomenete skoro 500 god. Osmanskog zlocinstva nad Srbima??? A sta su radili siptari za vreme Osmana nad srpskim narodom na KiM??? Jeste li i to "slucajno" zaboravili da spomenete??? A KO su bili ti "crno gorci" 1918 g, objasnite nam, draga draga!??? Ko da ste i sta da ste, potrudite se bar malo da pokazete znanja iz istorije a ne "vaspitanje krivca koji se spasava neistinom"....nije lako izdrzati svoje zlocine zar ne draga draga.....
Леон Давидович
Неки злочинац може убити једног човека, а неки може и стотину. И један и други су злочинац. Разлика је само у бројности жртава. Овај други је убио сто пута више али и онај први јесте злочинац само са мањим извршењем злочина.
stipe
vi braco Srbi cistite svoje dvoriste, a mi cemo svoje. Kada i jedni i drugi zavrsimo, onda mozemo popricati.
Vera Sobat
stipe, bog stari....ja mislim da vi niste ni poceli da cistite sva ona "dvorista" puna dokaza vaseg cinjenja....a mozda je to zato sto vi dobro znate da ta "dvorista" nikada i nemogu biti "ociscenja"....bog stari....
Preporučujem 29
stipe
@Milojko@Gordana: imali ste i vi stosta do prije 20-ak godina u svom dvoristu, samo ne zelite dapriznate. Ali kao sto rekoh: neka svatko cisti svoje dvoriste i ne gleda tudje, pa ce biti vise mira na Balkanu.
Preporučujem 14
Prikaži još odgovora
Trifun
@Bosa NDH je bila država, a Srbija vojnookupaciono područje.Pogledati sta pise američki istoričar mađarskog porekla Ištvan Deak u knjizi „Evropa na suđenju“,koja se bavi kolaboracijom,otporom i odmazdom tokom 2.sv. rata.On tvrdi: "NDH i Nedićeva Srbija nisu isto.Za neke zemlje u Hitlerovoj Evropi ne koristim izraz „kolaboracija“ i njegove izvedenice, a među njima je i fašistička NDH.Pavelić je NDH čvrsto povezao s Trećim rajhom, ali njegova Hrvatska nije bila kolaboracionista niti vazalna država. Umesto toga, sporazum između Hitlera i Pavelića se odlikuje savezništvom.. Nemačka je bila snažniji partner u savezništvu, ali NDH je pokazivala mnogo nezavisnosti u unutrašnjim poslovima, pa čak i u spoljnoj politici...Kada govorimo o vazalnoj državi, Srbija generala Nedića je mnogo bolji primer, jer u njoj nemački okupatori nisu lokalnim vlastima prepustili nikakvu moć. Vođstvo NDH imalo je mogućnost da određuje vlastiti politički smer, ponekad nasuprot željama SS i "Treceg rajha.."

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja