utorak, 25.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:25
INTERVJU: VULE ŽURIĆ, pisac

Verujem u svetove Miloša Crnjanskog

Sveštenik Stevan Vezilić, koji je zaista postojao, glavni je junak moga romana, čovek pun vere u sumnju i sumnje u veru
Autor: Marina Vulićevićsubota, 21.07.2018. u 22:00
(Фото З. Анастасијевић)

Novi, istorijski, roman Vuleta Žurića „Pomor i strah“ (u izdanju „Lagune“) pripovest je o epidemiji kuge u Irigu, 1795. godine. Najveći teret spasavanja stanovništva pao je na sveštenika Stevana Vezilića i na lekara Andriju Budaija, koji uz pomoć austrijskih vlasti otvaraju karantin i zaustavljaju epidemiju. Nad realističkim slikama stradanja stanovništva, provejavaju i mistični motivi; veruje se da je lepa nepoznata devojka sivih očiju, koja je došla negde od turske strane, u stvari donosilac bolesti. Pokazaće se da je njeno poreklo sasvim drugačije...

Šta vas je podstaklo na to da se ovoga puta prepustite daljoj istoriji, i to baš ovoj temi?

Za sve je „kriva” knjiga doktora Radivoja Simonovića (o čijem je životu i radu „Politika“ nedavno pisala) koju je o stogodišnjici epidemije kuge u Sremu ovaj rođeni Sremac objavio u Pančevu krajem devetnaestog veka. Na ovu knjigu sam naišao pre nekoliko godina, spremajući se za eventualno pisanje povesti za decu i omladinu o sremskim hajducima. A kada me je Goran Petrović pozvao da napišem knjigu za decu u okviru biblioteke Službenog glasnika „Azbučni red“, pomislio sam kako je to, možda, dobra prilika. Listajući prikupljenu građu, ponovo sam pročitao Simonovićevu „Kugu u Sremu 1795–1796“ i shvatio kako će hajduci morati da sačekaju. Tako sam prvo napisao „Roman bez ormana“, knjigu za decu u kojoj se pojavljuju mnoge stvarne i izmišljene ličnosti, među kojima nema nijednog sremskog hajduka, a onda se „bacio“ na pisanje povesti o epidemiji kuge koja je za vreme svoga trajanja samo u Irigu odnela dve i po hiljade života, što je polovina od tadašnjeg broja žitelja ovog „slobodnog trgovišta“.

Kako ste dolazili do istorijske građe koju ste navodili u romanu, i kakav je izazov bio uklapati je uz izmaštane likove i zbivanja?

Simonovićeva knjiga je, zapravo, skraćena verzija višetomnih izveštaja o suzbijanju epidemije kuge koje je glavni lekar „carske komisije“ doktor Franc fon Šraud objavio na latinskom i nemačkom odmah po povratku iz Srema na peštanski univerzitet. Šraud je na osnovu detaljnih beleški lekara sa terena za sobom ostavio uredni spisak imena svih umrlih, mnoge istorije bolesti, opis haosa koji je vladao na zaraženom području, te način na koji su do poslednje tačke provedene u delo sve mere suzbijanja pomora i dekontaminacije zaraženog područja. Tako su iz tog okeana imena i podataka izronili gotovo svi likovi i mesta radnje mog romana. Valjalo je još „samo“ ispričati priču. A da bi ta priča postala umetnički verodostojna, valjalo je izučiti, na primer, i istoriju apotekarstva u Vojvodini, pretpostaviti kako se tada veoma mladi Milovan Vidaković sklonio od kuge u Dositejevo Hopovo... jednom rečju – oživeti ceo jedan svet koji je kuga skoro zbrisala sa lica zemlje.

Dečak rođen usred epidemije kuge, čija majka umire na porođaju, ne plače sve do kraja vaše priče. Njegova uloga je simbolična?

Nijedan književni lik ne trpi „igranje uloge“, pa tako ni ovaj „sremski mladenac“. Najverovatnije zvuči otrcano i preterano, ali u stvaralačkom procesu stvari stoje potpuno obrnuto, pa jedino sȃm autor mora da prihvati svoju „ulogu“. A „simboličnost“ i „simboličarenje“ jesu jedna od dečjih bolesti svakoga umetnika. Najiskrenije se nadam kako sam već duboko u onom dobu koje mi dozvoljava da se pre svega posvetim probijanju što prohodnijih pripovedačkih puteva, a da prepoznavanje znakova na tim putevima sasvim prepustim čitaocima – licima koja se tim stazama i tim predelima kreću.

Pored sveprisutnog straha, posebna tema vašeg romana je stradanje tela, posebno lepog tela i lepote, od bolesti i smrti?

Ova tema je izronila doslovce iz donjeg sloja povesti o pomoru. Glavna „borba“ između lekara-stranaca koji su došli da suzbiju zarazu i starosedelaca kojima je pretilo izumiranje ticala se „prava“ na tela umrlih od kuge. Sanitarni propisi su nalagali ekshumaciju svih nepropisno sahranjenih leševa i njihovo propisno sahranjivanje na „kužnim grobljima“. Sremci su vodili pravi gerilski rat ne bi li sačuvali grobove svojih najmilijih. Neki su čak podizali kolibe nad plitkim humkama i tu onda živeli, ne bi li sprečili ekshumaciju. A najupečatljivije epizode „iskopanija“ su na svetlost dana ove povesti iznosile ili nestvarnu lepotu lica leševa ili njihovo apokaliptično naličje.

U romanu pominjete i jevanđelja koja su čitana obolelima od kuge. Drugo jevanđelje ima posebnu sudbinu?

Podnaslov romana i objašnjava kako je reč o „povesti o zapisu na kužnom jevanđelju“. Jer, dok je Franc fon Šraud o epidemiji i njenom suzbijanju ispisao cele tomove, iriški paroh Stefan Vezilić je na dva jevanđelja, koja su umirućima od čume prinošena na celivanje, ostavio tek dva štura zapisa. Zato je otac Vezilić ipak glavni junak moga romana. A to je čovek pun vere u sumnju i sumnje u veru, paroh koji je zaista postojao i koji se nakon preživljavanja epidemije posvetio uzgajanju pčela. Što se jednog od dva kužna jevanđelja tiče, ono je odmah po „otvaranju Iriga“, nakon prestanka svake opasnosti od epidemije, netragom nestalo, da bi ga pronašli u nekom manastiru u Mačvi dvadesetih godina prošloga veka. U Irig ga je, u svečanoj litiji, vratio Gojko Mihajlović, Mihizov otac. Ovaj naizgled sitni detalj možda i najbolje govori o našem odnosu prema sopstvenoj prošlosti. Jedan deo tog odnosa čini često i potresna požrtvovanost pojedinaca, dok je drugi deo sazdan od nemara celokupnog društva. Tako je bilo nekada, tako je i sada, a tako će biti i ubuduće.

Recenzenti porede vaš roman sa Saramagovim „Slepilom” i Pekićevim „Besnilom”. Može li, međutim, da bude uspostavljena i paralela sa svetovima Miloša Crnjanskog, zbog Srema, zbog devojke „očiju boje pepela“, zbog „Seoba“, doduše nešto drugačijih?

Jako mi je drago što me ovo pitate. „Seobe“ Miloša Crnjanskog zaista jesu u temelju ove moje pripovesti. Pričali smo ranije o građi i izvorima, ali Srem i ceo svet kojim tumaraju njegovi Isakoviči bio je i ostaće onaj svet kojem možda i jedino verujem. Paralela o velikim seobama i „seobici“ iz zaraženog Iriga u obližnji kontumac nametnula se sama po sebi, a ja nisam hteo da je se odreknem baš zarad eventualne autentičnosti moga književnog sveta o kojoj ne bi moglo biti ni govora bez beskrajnog književnog sveta najvećeg pesnika srpskog jezika.


Komentari0
cc4e6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja