utorak, 11.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
sreda, 25.07.2018. u 22:00 Marina Vulićević

Deo nas je uvek slobodan

Potrebno nam je emotivno razumevanje onoga što se desilo devedesetih godina, kaže Vladimir Arsenijević povodom svog novog romana „Ka granici”
Владимир Арсенијевић са читаоцима (Фото Лагуна)

Nije tako daleko vreme ratova iz devedesetih godina, kada je u Srbiji vojna policija mobilisala mlade ljude, presrećući ih na ulicama i u kafićima, da bi zatim bili deportovani na ratišta u Hrvatskoj i Bosni. To je vreme beznađa i haosa na koje opominje Vladimir Arsenijević u svom novom, trećem romanu tetralogije „Cloaca Maxima” nazvanom „Ka granici” (u izdanju „Lagune”). Prvi deo tetralogije „U potpalublju”, ovenčan NIN-ovom nagradom, nastao je pre više od 20 godina, da bi 1997. godine usledio drugi – „Anđela” (2016. objavljen je rimejk „Ti i ja, Anđela”).

Na nedavnom predstavljanju trećeg dela – „Ka granici”, u prepunom gledalištu Centra za kulturnu dekontaminaciju, i u razgovoru sa urednicom izdanja Jasminom Radojičić, Arsenijević je ukazao na to da se ne slaže sa učestalim poređenjima sadašnjeg trenutka sa dobom devedesetih.

– Sećanje na to vreme jako me potresa. Tada je dnevna štampa objavljivala spiskove poginulih u ratu u kojem nisu želeli da učestvuju, i koji prema zvaničnoj politici nije ni vođen. Svako poređenje sa takvim haosom nije etično i predstavlja primer „kratkog pamćenja”. Nama je potrebno emotivno razumevanje onoga što se dogodilo. Još uvek živim u tom vremenu, i dok sam pisao o njemu imao sam mučan osećaj u želucu. Za mene tada nije postojao život izvan te tragedije – objasnio je Arsenijević.

Upravo zbog nadrealno loših devedesetih, on svoje junake izmešta iz tog ratnog ludila na izmišljeno grčko ostrvo Onfalos. U razgovoru sa Jasminom Radojičić, priseća se toga da je i sam tokom sankcija, radeći kao turistički vodič, mnogo putovao, dok je vrlo malo ljudi uopšte moglo da napusti zemlju. Takođe se seća tog osećanja nepripadanja i izgubljenosti u inostranstvu, prepunom boja, zvukova muzike, ukusne, mediteranske hrane, kao i poteškoća da se vrati tamo odakle je krenuo na put. Ti ukusi i mirisi Mediterana, od kojih je sačinjen i roman „Ka granici”, kao da su još više pojačavali otuđenost likova izgnanika, nevinih žrtava životnih prilika, umesto da im ublaže teskobu.

– Devedesetih godina, kada je država postala glavni diler kako bi finansirala ratove, ljudima je bilo potrebno bekstvo iz stvarnosti. Nešto što je moglo da deluje kao dobra zabava i umetnički životni stil, još od osamdesetih godina, u SKC-u ili „Pevcu”, u stvari je odnelo mnoge mlade živote. Još tada su mladi umirali od droge, da bi devedesetih počeli naglo da napuštaju zemlju. Deluje da je ljubav nemoguća u takvim društvenim okolnostima, ali postojali su ljudi koji su se voleli i koji su uspeli da sačuvaju svoje emocije. Zbog toga sam svoje junake izmestio u Grčku, još jednu zemlju, pored Mađarske, u koju je bilo moguće skloniti se. U tom alegorijskom prostoru protagonisti se suočavaju sa samima sobom, da bi zatim otišli u Atinu, gde će im se desiti nešto ne baš srećno – nagovestio je Arsenijević, uz napomenu da on nije autor srećnih završetaka.

U pauzama razgovora i čitanja odlomaka iz romana „Ka granici”, sa ekrana u pozadini mogle su se čuti izjave Filipa Davida, Bore Ćosića, Vedrane Rudan, Marka Vidojkovića, Marčela, Svetlane Slapšak, čiji su komentari ovu prozu svrstavali u hrabru, tragičnu i kritički usmerenu pripovest, kao i priču prepunu strasti i nežnosti.

„`Ima li u Beogradu političkih grafita?`, pita me u jednom trenutku Irini. `Naravno`, kažem, `naravno`. Zagrejan sam i priča mi se. `U poslednje vreme`, dodajem, ne bez zadovoljstva, `gotovo svi beogradski grafiti su politički. I ne samo beogradski`. Prisećam se pojedinih natpisa. Poput, na primer, onog grafita 64% WOOLMARK koji se pojavio na jednoj fasadi u Knez Mihailovoj ulici nakon što je Predsednik na prvim slobodnim izborima pobedio s upravo toliko dobijenih glasova. Irini i Panos isprva bledo trepću, vidno ne razumeju poentu, ali kad im objasnim zašto baš 64% i zašto baš WOOLMARK, oboje se tome slatko smeju. Ohrabren njihovom reakcijom, prisećam se grafita TITO VRATI SE – SVE TI JE OPROŠTENO, a odmah potom, uživajući u Irininoj i Panosovoj nepodeljenoj pažnji, i one komunikacije grafitima na zgradi Pošte u Sarajevu pred sam rat: OVO JE SRBIJA! – OVO JE HRVATSKA! – OVO JE POŠTA; IDIOTI!”, odlomak je iz romana „Ka granici”, koji bi sasvim odgovarao da bude pročitan i na Festivalu „Krokodil”.

Vladimir Arsenijević objasnio je i matematičku zakonomernost svog romana „Ka granici”, čiji je moto misao Jakoba Bernulija „Preobražena, vraćam se uvek ista”, a kompozicija usklađena sa Fibonačijevom spiralom i brojevima. U vezi sa svojom pripovešću, koja preispituje različite granice, zaključio je da je stvarne ili imaginarne granice najbolje preći bez jasne svesti o tome šta smo zapravo uradili, da je deo nas uvek slobodan od svakog ograničenja, i da je iskušavanje sebe ono što zapravo tvori život.

Komentari0
5c133
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja