sreda, 14.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:03
U KULTURNOM DODATKU 28.JULA

Neprimetno ideološko nasleđe

petak, 27.07.2018. u 14:43
Његово дело никога не оставља равнодушним: Александар Солжењицин

DVE GODIŠNjICE ALEKSANDRA SOLŽENjICINA

Iako je i sam priznavao da je protivrečan, a njegov položaj glavnog pisca o logorima poljuljan, način na koji Rusija obeležava stogodišnjicu Aleksandra Solženjicina potvrđuje da je on ključna figura epohe

Ove godine obeležava se sto godina od rođenja Aleksandra Solženjicina. U Rusiji taj jubilej ima zvaničan, državni karakter. Solženjicin će u Moskvi dobiti spomenik u ulici koja nosi njegovo ime (bivša Velika komunistička ulica), a rukopis knjige Arhipelag GULAG biće izložen u Parizu, Berlinu i Londonu. Predviđeno je održavanje velikog broja manifestacija tokom cele godine. Posle uspešne televizijske serije U prvom krugu (2006), Gleb Panfilov snima film Jedan dan Ivana Denisoviča. A trećeg avgusta navršava se deset godina od smrti pisca koji je obeležio epohu.

Aleksandar Isajevič Solženjicin rođen je jedanaestog decembra 1918. godine u Kislovodsku, skoro je vršnjak Oktobarske revolucije. Roditelji su mu poticali iz seljačkih porodica, ali oboje su stekli dobro obrazovanje. Otac mu je poginuo nesrećnim slučajem u lovu pre rođenja sina, a podizala ga je majka (njihove idealizovane likove predstavio je u romanu Crveni točak). Završio je prirodno-matematički fakultet u Rostovu na Donu uoči napada Nemačke na Sovjetski Savez, a regrutovan je u oktobru 1941. godine. Dva puta je odlikovan, a pred kraj rata uhapšen je u istočnoj Pruskoj zbog lične prepiske. Osam godina proveo je u logorima, a tri godine u progonstvu u srednjoj Aziji. Posle oslobođenja radio je kao učitelj u školi.

Zorislav Paunković

FILOZOFIJA
Čemu filozofija u obrazovnom sistemu?

Umesto predloga da se u stručne srednje škole uvede dvoglavo čudovište koje bi se zvalo „logikoetika“ (ili tako nekako) – što je poput kalemljenja glave psa na telo kamile – bilo bi mnogo delotvornije razmisliti o filozofskim disciplinama koje bi bile saobrazne strukama, pa bismo u tehničkim školama dobili filozofiju tehnike, u matematičkim filozofiju matematike

(Dragan Stojanović)

Nije danas prevelik problem ukloniti filozofiju iz srednjoškolskog obrazovanja, naročito ako se njen leš rastvori u kiselini nekog slaboumnog opravdanja tipa: filozofija ničemu ne služi, ona samo dodatno opterećuje ionako preopterećene učenike (preopterećene čime?), te je održavanje filozofije u obrazovnom sistemu, naprosto, bacanje para. Takvo ubistvo je gotovo savršen zločin: slabašni glasovi filozofa (kao glasovi siromašne i neuticajne rodbine) ionako se ne bi probili do javnosti, nema puno krvi, a i to malo prosute tekućine lako se spere s pločnika gluposti, pa onda glupost blista u svoj svojoj raskoši. Otarasiti se filozofije nalik je ubistvu beskućnika ili izbeglice: koga briga? Uostalom, humanističke discipline, računajući i filozofiju, nikada nisu bile u težem položaju u poslednjih dvestotinak godina: katedre za humanističke nauke se, čak i u bogatim zemljama, gase, a srednjoškolski programi redukuju na „korisne discipline“ pripremajući na taj način proizvođenje „korisnih idiota“, stručnjaka koji se razumeju samo u svoju struku i ni u šta drugo. Posledice takvog pogleda na svet kolosalne su i ne vode ničemu dobrom. Pragmatički obrt u obrazovanju najdirektnije zaseca u tkivo zajednice koja ne proizvodi samosvesne i slobodne građane već šrafove jedne društvene mašinerije koja radi bez svrhe, ideje i, naravno, slobode (mašina se i definiše svojom automatičnošću, dakle neslobodom).

Društvo koje bi se lišilo „filozofske nepotrebnosti“ posle izvesnog vremena zaličilo bi na lepi leš: spolja je sve u redu, jedino što je osoba preminula usled obilnog unutrašnjeg krvarenja izazvanog nekompetentnom hirurškom intervencijom. Društvo stručnjaka (eksperata) koji ne znaju ništa drugo do ono za šta su obučeni postaje društvo idiota – onih koji ne učestvuju u javnom životu jer nisu u stanju da misle, nego samo da rade. Stručnjak se definiše time što ne misli, nego dela.

Ivan Milenković

ODGOVOR DIVJAKU
Neistinite i bizarne tvrdnje

Zamolio bih g. Divjaka da mi ukaže na rad sa bar jednim citatom koji je ubrojan u moju ukupnu citiranost na Google Scholar-u, a u kome nisam autor ili koautor. Ukoliko takvog rada nema, očekujem od g. Divjaka da se izvini javnosti koju je svojim tekstom obmanuo

Polemike iza zidova SANU (Foto Anđelko Vasiljević)

U dodatku Politike „Kultura, umetnost, nauka“ od 21. jula objavljen je tekst g. Slobodana Divjaka pod naslovom „Odbrana neodbranjivog“ u kome je o meni izneo niz neistina, stilom lišenim elementarne akademske pristojnosti. Detaljnije ću se osvrnuti samo na jednu neistinu koja svojom bizarnošću zaslužuje da se detaljnije razmotri. Navodeći akademika Časlava Ocića, g. Divjak konstatuje sledeće:

„Ocić pri tome dokumentovano dokazuje da je A. Đ. Kostić ’sve radove svih Aleksandara Kostića, uključujući tu radove i čuvenog seksologa Aleksandra Kostića, prisvojio tako što je citate njihovih radova u tekstovima drugih radova uključio u spisak citiranosti radova Aleksandra Đ. Kostića’.“

Iz navedenog ostaje nejasno na koji način akademik Ocić „dokumentovano dokazuje“ to što tvrdi, a što g. Divjak citira u svom dopisu. Umesto što se oslonio na tvrdnje Časlava Ocića, g. Divjak je mogao da pogleda moj profil koji je javno dostupan na Google Scholar-u (https://scholar.google.com/citations?user=7umkHJwAAAAJ&hl=sr&oi=ao) i proveri da li je to što tvrdi, pozivajući se na Ocića, tačno. Pregledom moje citiranosti g. Divjak bi se uverio da na Google Scholar-u trenutno imam 1394 citata (H indeks 17) i da nijedan citirani rad ne pripada autorima koji imaju isto ime i prezime kao ja. Drugim rečima, broj mojih citata i H indeks potiču isključivo iz radova u kojima sam prvi autor ili koautor.

Aleksandar Kostić

POPULARNA KULTURA U 21. VEKU
Za mase i za učene klase

Danas je još teže zamisliti život bez sveprisutne popularne kulture. Zato što se popularna kultura sastoji od stavova, ponašanja, verovanja, običaja, ukusa koji definišu pripadnike nekog društva. U istorijskom smislu reči ona jeste „narodna kultura“. A moćna je zato što dopušta velikim, heterogenim, masama ljudi da se prepoznaju, da se identifikuju, kao kolektiv, kao zajednica

Endi Vorhol, Dvostruki Elvis, 1963.

Sredinom 19. veka Metju Arnold, pod utiskom paralelnih procesa industrijalizacije i urbanizacije, došao je do zaključka da je kultura traganje za ljudskim savršenstvom i da, zbog toga, civilizuje. Na to je dodao znanje i moral kao ciljeve tog traganja. Po njemu Kultura – znači elitna kultura – primer je onoga što je najbolje u nekom vremenu, a popularna kultura je ono što stvaraju neznalice. Danas, primeri za to bili bi, recimo, sa jedne strane opera, a sa druge rep muzika. Sam pojam „popularna kultura“ za Arnolda je bio oksimoron jer su te dve reči, po svemu, međusobno suprotstavljene. Pri čemu je popularna kultura, u svom anticivilizacijskom dejstvu, toliko opasna da, ako se otme kontroli, dovodi do potpune anarhije. Jer, kultura koju stvaraju mase uopšte i nije kultura nego đubre koje treba iskoreniti. Jake metafore kao što su zavisnost, moralno i fizičko propadanje pojavljuju se da bi se opisao odnos između masa i njihovih kulturnih dejstava. U toj oštroj vizuri, učene klase dobijaju misiju da obrazuju mase koje time dobijaju priliku da nauče i prihvate kulturu ali ne i da je stvaraju.

Mekdonald je ovaj teorijski okvir proširio uverenjem da je reklama najotrovniji oblik kulture namenjene masama. Oslonjeni na Marksa i Engelsa, Adorno i Horhajmer videli su popularnu kulturu kao element koji odvraća radničku klasu od ujedinjenja i revolucionarne borbe protiv kapitalizma. U današnjoj verziji ovog stava to je kao kada bi se reklo da bi se svetska revolucija uveliko dogodila da radnička klasa nije sedela kod kuće i gledala televiziju.

Stanko Crnobrnja

SLOVO O JEZIKU
Nesporno, neosporno ili oba

U jezičkoj grupi na internetu postavljeno je pitanje zašto su srpski komentatori na nedavnom svetskom prvenstvu u fudbalu imena Ante i Šime uporno menjali – Antea, Šimea. Dat je i komentar: „Nemoguće da nemaju baš toliki osećaj za jezik pa da ne shvataju da bi onda moralo i Pavlea ili Radea”.

 Naš čitalac iz Vrnjačke Banje Duško Radičević pita nas da li je pravilan oblik proizlazi ili proizilazi, kao i da li treba reći nesporno ili neosporno? „Često viđam i jedan i drugi oblik, pa ne znam da li su oba ispravna ili je reč o greškama.”

Najkraći odgovor glasi – ispravna su sva četiri oblika.

Oblik proizlaziti je stariji od oblika proizilaziti i normativni priručnici mu daju prednost i preporučuju ga za upotrebu. Nastao je od prefiksa pro- i glagola izlaziti. Odakle i u izilaziti? Dobijeno je analogijom prema svom svršenom parnjaku izići. I taj analoški oblik dobro je potvrđen i u usmenom i u pisanom stvaralaštvu (Izilazi gospoda rišćanska, kaže narodni pesnik. Ljubav prema slobodi izilazila je iz njegove intimne prirode, nalazimo kod Skerlića).

Prefiksacijom svršenog glagola dobija se oblik proizići (pro+izići), a potom i nesvršeni parnjak proizilaziti, koji norma takođe dopušta. To analoško i imamo i u glagolima silaziti i obilaziti (umesto starijih i danas manje običnih slaziti i oblaziti), javlja se i u odilaziti, obliku koji je danas ređi, ali je dobro potvrđen kod starijih pisaca (Veselinovića, Sremca, Dučića, Jakovljevića i dr.).

Rada Stijović

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU


Komentari5
3a19b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Jasmina
Ah, dragi gospodine Milenkoviću, kako ste samo pogodili IN MEDIAS RES ! Humanističke discipline vaspitavaju čoveka i grade pojedinca sposobnog kritički da sagledava stvarnost, ali svetu u kome je gomila sa dna zauzela najbolje pozicije na društvenoj lestvici, u vremenu kakistokratije (vladavine najgorih), birokratije polu-pismenih činovnika, kadrova privatnih, a sve više i urušenih državnih fakulteta raznih profila, netolerantne i preplaćene tehnokratije koja se jedino ume poštapati ciframa, EXCEL tabelama, frazama o značaju digitalizacije i IT stručnjaka (a za Sokrata jedva da su čuli, o Renesansi i Dostojevskom da ne govorim), filosofija i istorija nisu potrebne. Komentatori DEJAN POPOVIĆ, te MILAN MIŠKOVIĆ, u krivu su apsolutno, Popović jer je upravo proizvod obrazovanja bez filosofije i istorije, a Mišković, jer je tek jedan paranoični, slabo obavešteni sociolog.
Dejan R. Popovic, dipl. inz.
Vec dvaput pokusavam, bezuspesno, da prikljucim ovaj komentar: Na samom kraju ovog teksta „Čemu filozofija u obrazovnom sistemu?“ autor Ivan Milenković netacno kaze: „Stručnjak se definiše time što ne misli, nego dela“ Tacno je verovatno kao u definiji u Oksfordskom recniku, koja glasi: „strucnjak“ (engl. „expert“) – .lice koje je upoznato ili vešto u određenoj oblasti. I u Kembridskom recniku rec „expert“ ima slicno znacenje kao i u Oksfordskom recniku: „lice sa visokim nivoom znanja ili veština које се односе na odredjeni predmet ili aktivnost“. Smatram da nema daljeg razvoja u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija i, narocito, vestacke inteligencije bez dobrog poznavanja klasicne i savremene filozofije. Ako, po „Ekspoze predsednika Vlade Republike Srbije Ane Brnabić (28. jun 2017), OBRAZOVANJE ZA 21, VEK (Poglavlje VI) predstavlja jedan od prioriteta, onda je neophodno u to obrazovanje uvesti i predmet „Filozofiju digitalizacije“ (videti i Poglavlje V. DIGITALIZACIJA)
Milan M. Mišković, sociolog
Filozofija i sociologija su skrajnute u našem obrazovnom sistemu, a na njihovo nekadašnje mesto u društvu i medijima isplovila je istorija. Zašto je to tako? Jedan deo odgovora na to pitanje mogli bismo potražiti u novom izdanju ogleda Slobodana Jovanovića "Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera". U pitanju je važnost shvatanja kulture kao pojma koji je, kako je pisao Jovanović, širi od nauke, umetnosti i politike jednog naroda. Kultura jednog naroda, prema njegovim rečima, obuhvata sve grane njegovog duhovnog života, veru i moral, kao i nauku, književnost, umetnost, političku i pravnu misao, vojsku, privredu, običaje i zabavu. U poznatom radu koji je napisao pred smrt 1958. , Jovanović je definisao poluintelektualizam kao bolest savremenog doba Srbije. Poluintelektualac je čovek koji je "uredno, pa čak i sa vrlo dobrim uspehom završio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa" (prema: "Politika", 28. jul 2018.).
Sreten Bozic -Wongar
Rusi si jednom rekli :"Da se nije rodio Solzenicin - Zapad bi ga izmislio". Procitao sam Solzenjicove knjige ; ne zgog njegove Nobelove titule vec zgog teme pisanje i robovanja. Moj otac osudjen je na 5g. robije tokokm obaveznog otkupa zita. Isporucio je 15kg zita vise nego sto je bila obveza . Sistem je rado sudio "kulacima " narocito seljacima iz okoline Arandjelovca . O njima je pesao Danko Popovic. Njego delo "Knjiga o Milutinu ",nadmasuje sve ono sto je ikada napisano na tu temu. Nazalost njegovo pisanje je palo na gluvo uho Svedjana.
zoran stokic
Racioalistička filozofska tradicija predstavlja jedini praktičan način proširenja našeg znanja. Ne postoji drugi način! Filozofski problemi su uvezeni iz drugih disciplina - u svojim naporima da ih reše filozofi su stvarali metode, tehnike male produktivnosti – međutim u filozofiji metode su najmanje važne, svaki metod je legitiman ako omogućava racionano-empirijske rasprave. Ono što je bitno nisu metode, već "osetljivost" za probleme i "strast" da se njima bave; "dar za čuđenje", postavljanje pitanja. Dva primera: 1) Platonova filozofija po kojoj geometrija dolazi pre aritmetike doprinela je razvoju Euklidove geometrije – najvažnije i najuticajnije deduktivne teorije – koja je ikada konstruisana! 2) Živeći u razdoblju snažnih  socijalno-­političkih previranja, Sokrat je nasuprot etičkom skepticizmu  i relativizmu sofista razvio učenje o objektivnom karakteru "dobra" i o  istovetnosti vrline i znanja; vođen time, kaže Aristotel, Sokrat je  izmislio u logici:  indukciju i definiciju. 

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja