sreda, 29.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:55
100 GODINA OD PODIZANjA SRPSKE ZASTAVE NA BELOJ KUĆI

Pamtimo prijateljstvo i savezništvo Srba i Amerikanaca

Kako je Pašić tražio od srpskog poslanstva u SAD da se učini „šta treba” da se 28. jula u američkoj javnosti „objave velike žrtve i napori Srbije pokazane u ovom ratu, o njenoj vernosti i lojalnosti”
Autor: Biljana Bakovićsubota, 28.07.2018. u 21:21
Извештај амбасадора Михајловића српској влади од 6. августа 1918. сведочанство је о дану када се наша застава завијорила на Белој кући (Фото Архив Србије)
Триптих са портретима Албале, Вилсона и Пупина (Фото МСП)

Vaš telegram poslat dvadeset i osmog jula je dočekan veoma toplo u mom srcu i siguran sam da će izazvati isto tako toplu reakciju u srcima svih u Sjedinjenim Državama. Znamo za duboke patnje kroz koje je Srbija prolazila. Vaše hrabre ljude kroz svaki deo ovog rata prati ne samo naše saosećanje već i veliko prijateljstvo kao i ogromna želja da vam pomognemo. Siguran sam da pravda za Srbiju stoji na prvom mestu svakog osećaja za pravdu u mislima svakog patriotskog čoveka u Sjedinjenim Državama. Molim vas primite moje tople pozdrave.”

Kratki telegram koji je predsednik SAD Vudro Vilson poslao 31. jula 1918. godine predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću, u to vreme još na Krfu, verno svedoči o ondašnjem slavljenju Srbije i uzdizanju našeg naroda među herojske nacije koje svojom borbom i žrtvom brane neke od najuzvišenijih civilizacijskih vrednosti. Vilsonov telegram je zapravo odgovor na Pašićevu depešu zahvalnosti za proslavu Srpskog dana u SAD, organizovanog 28. jula, na četvrtu godišnjicu napada Austrougarske na Srbiju, čime je počeo Veliki rat. Junačko odupiranje desetostruko brojnijem agresoru, prve izvojevane pobede u tom ratu, egzodus naroda, kralja i kompletne vlade, užasne patnje civila i vojske, te fizičko uništenje oko 28 odsto stanovništva – nisu ostali neprimećeni ni preko Atlantskog okeana.

U junu, na Vidovdan, slavljen je Dan Kosova, a tim povodom je objavljen i Akt podrške američke vlade i Kongresa oslobođenju potlačenih slovenskih naroda od Austrougarske, gde je Srbija eksplicitno istaknuta kao primer borbe za slobodu i „hrišćanske vrednosti”. Onda je u julu upriličen Srpski dan, kada se prvi put zavijorila strana zastava na Beloj kući (još samo jednom se to dogodilo dve godine kasnije, kada je na godišnjicu pada Bastilje istaknuta francuska zastava). I sve to po nalogu predsednika Vilsona i uz svesrdno „sadejstvo” šefa Stejt departmenta Roberta Lensinga.

Pisma, depeše, telegrami, iz Vašingtona, iz Rima, s Krfa, čiji su originali pohranjeni u Arhivu Srbije i u američkoj Kongresnoj biblioteci, ali i novinski isečci, pričaju priču kako je organizovan i proveden taj Srpski dan u Vašingtonu. Srpski ambasador (poslanik) Mihajlović u telegramu srpskoj vladi na Krfu, od 25. juna, kaže: „Preko prijatelja u ovdašnjem Ministarstvu inostranih dela učinio sam predlog da se 28. jul, dan objave rata Austrougarske Srbiji, označi jednom manifestacijom kao prvi dan ovog velikog rata, kada su dva principa ušla u borbu – jedan vladati drugom silom, a drugi obezbediti slobodu svima narodima. Austrija kao predstavnik prvog principa i Srbija kao branilac drugog, ušle su prve u borbu. Srbija u toj borbi je žrtvovala sve. Manifestacija toga dana od strane saveznika označila bi jasno njihov cilj i imala bi ogroman uticaj na potlačene narode.”

Može se naći i originalna instrukcija Nikole Pašića, upućena 24. jula s Krfa srpskom poslaniku u Vašington, s molbom da učini „šta treba” da se 28. jula u američkoj javnosti „objave velike žrtve i napori Srbije pokazane u ovom ratu, o njenoj vernosti i lojalnosti”. Opet, Mihajlović u izveštaju svojoj vladi 31. jula (datirano 18. jula jer je Srbija tada koristila julijanski kalendar), o tome kako je obeležen Srpski dan, kaže: „Osim apela ministarstva inostranih dela, sve američke novine pričaju o važnosti ovog događaja. U mnogim člancima sa simpatijom. Na zgradi vlade bila je naša zastava.”

Potom, u detaljnijem izveštaju od 6. avgusta, Mihajlović, između ostalog, navodi: „Ministar Lensing izdao je jednu vrlo simpatičnu izjavu, ja sam tom prilikom napisao jedan članak a naš pres biro i zvanični Biro za javnu informaciju dao je tome najširu javnost... Na Beloj kući i drugim javnim zgradama vijorila se prvi put srpska zastava. Na javnom zboru u jednom parku držali su govore g. sekretar A. Đorđević, g. dr Albala, g. Doščak. Posle proslave 4. jula, kad su Srbija i Jugosloveni imali jedno od najvidnijih mesta, proslava od 28. jula učinila je da se javnost amerikanska znatno zainteresovala za naše poslove.”

Proglas američkoj javnosti o danu u kome će se slaviti Srbija i moliti za nju, koji je „Njujork tajms”  preneo u celini, kaligrafski je ispisan na engleskom i srpskom jeziku, i uz sliku Marine Gavanski Zisis, počasnog konzula Srbije u Montrealu, čini triptih „Kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući”. Ovo delo, na kome je volonterski radilo sedam srpskih umetnika i znalaca starih zanata, pod pokroviteljstvom Ministarstva spoljnih poslova, pripremljeno je kao poklon Srbije Sjedinjenim Američkim Državama povodom stogodišnjice savezništva iz Prvog svetskog rata.

Centralni deo triptiha čine portreti Vudroa Vilsona, Mihajla Pupina i kapetana dr Davida Albale, srpskog i jevrejskog patriote, koji simbolizuju savezništvo Srba i Amerikanaca u Velikom ratu. Zastave na Beloj kući u pozadini pozlaćene su tehnikom zlatnih listića, a kaligrafski rad prof. Slobodana Lukovića izveden je na pergamentu, ručno pravljenim mastilom po srpskom srednjevekovnom receptu. Duborez je radio Dejan Tomić, po motivima srpske kamene plastike 12. veka, po ugledu na ornamentiku i floralne ukrase Studenice. Ram je pozlaćeni duborez, napravljen od drveta trešnje, stare više od veka, a u Americi se kaže, zahvaljujući jednoj legendi u vezi s Džordžom Vašingtonom, da trešnjino drvo ne laže, napominje ambasador dr Ljiljana Nikšić iz MSP, koordinator za negovanje diplomatske tradicije srpskog diplomatskog korpusa i autor knjige „Srbija pamti – 100 godina Velikog rata”.

„Triptih, koji je vredno umetničko delo, ostaje za budućnost kao deo kulture sećanja, kao svedočanstvo našeg vremena, inspirisano muralima iz Velikog rata. Njime poručujemo da Srbija pamti iskreno prijateljstvo i savezništvo Srba i Amerikanaca i želimo da američkoj strani bude podsetnik na to vreme”, ističe dr Nikšić. Takve veze postojale su i u sledećem velikom ratu, a jedan od večnih zaloga prijateljstva trebalo bi da bude iskazana požrtvovanost srpskog naroda u spasavanju 750 američkih pilota tokom Drugog svetskog rata. Međutim, napominje ona, u SAD ne postoji, na primer, stalna muzejska postavka o toj najvećoj spasilačkoj akciji u istoriji ratovanja, ili neko državno spomen-obeležje u znak sećanja na srpsko-američki savez u Prvom svetskom ratu (postoji, međutim, inicijativa da se na vojnoj akademiji Vest Point postave biste vojvodama Stepi Stepanoviću i Živojinu Mišiću).

Srpska „meka” diplomatija sada pokušava nešto da promeni, a dr Nikšić smatra da je ova stogodišnjica velika šansa za resetovanje odnosa. Donald Tramp je makar prvi američki predsednik posle sto godina koji pominje srpsku zastavu na Beloj kući. U čestitki predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću povodom Dana državnosti, februara ove godine, navodi: „Srbija je dugo bila značajan partner Sjedinjenih Američkih Država. Ove godine obeležavamo stogodišnjicu od kada je predsednik Vudro Vilson podigao zastavu Srbije na Beloj kući, što je dobra prilika da se prisetimo naših dugogodišnjih i plodonosnih bilateralnih odnosa.”

Kao podsetnik na vreme Velikog rata odavno stoji mural „Britanija mirotvorka” u britanskom Forin ofisu, na kome je, pored personifikovanih likova Velike Britanije, Amerike i ostalih saveznika, oslikan lik Majke Srbije. P(r)ozivajući neke od članica Ujedinjenih nacija da „ne ruše stara prijateljstva zbog novih”, šef srpske diplomatije Ivica Dačić ih je u maju ove godine na sednici Saveta bezbednosti UN posvećenoj Kosovu podsetio upravo na ovaj mural, „na kom stoji Britanija, koja drži pod svojim skutima Belgiju i Srbiju kao najveće žrtve u tom ratu”.

U Parizu postoji otmena Avenija Petra Prvog od Srbije, nedaleko od Jelisejskih polja, podseća Ljiljana Nikšić. Ide dijagonalno od Vilsonove i seče aveniju drugog ratnog saveznika, britanskog kralja Džordža Petog. U Kanadi, u Alberti, jedna planina je nazvana Putnik. „U savezničkim zemljama Srbija je bila slavljena. Vojnički stoicizam, žrtva, stradalništvo i doprinos pobedi saveznika bili su predmet divljenja. Uz ove primere odnosa prema Srbiji, treba podsetiti i na prečasnog Lafana s Univerziteta u Kembridžu, koji je 1917. objavio knjigu ’Srbi – čuvari kapije’, a u predgovoru on kaže: ’Naslovom se sumira suština srpske službe kroz vekove od davnina jer oni su uvek davali sebe za hrišćanstvo i časni krst, pošto su zaista bili jedna od kapija civilizovane Evrope’”, ističe ambasadorka.

I podseća na reči Roberta Lensinga: „Kada se bude pisala istorija ovog rata, najslavnije poglavlje te istorije nosiće ime Srbije. Srpska vojska je pokazala zadivljujuću hrabrost, a srpski narod je preživeo neizrecive muke i takva posvećenost i istrajnost ne mogu ostati neprimećeni – moraju biti nagrađeni.”

Panteon rata

U Nacionalnom muzeju Prvog svetskog rata u Kanzas Sitiju nalazi se „La Pantheon de la Guerre” (Panteon rata), najveća kružna panoramska slika (obima 402 metra i 45 metara visine), s ukupno 6.000 istaknutih likova savezničkih snaga. Branko Kuzmanović, autor jedinstvene tehnike izrade portreta istorijskih ličnosti iz Velikog rata, elektronskim oslikavanjem u boji na papiru od svile, istražujući taj period, došao je do brojnih detalja o nastanku i „putešestviju” ove ogromne slike od Pariza do Kanzas Sitija. Ono što je za nas posebno važno jeste što na njoj značajno mesto zauzima Kraljevina Srbija s kraljem Petrom i regentom Aleksandrom, prikazan je Nikola Pašić i sve srpske vojskovođe, vojnici s Milunkom Savić u prvom planu i srpski narod. Uz Srbiju je naslikana i Crna Gora s kraljem Nikolom na čelu. Sliku, započetu 1914. i rađenu tokom ratnih godina, dizajnirali su Pjer Karje-Belez i Ogist Fransoa-Mari Gorge, a slikalo je 20 umetnika. Prvi put je prikazana u zgradi na Trgu invalida u Parizu u oktobru 1918. godine. Tu izložbu otvorio je francuski predsednik Remon Poenkare, a do 1927, kada je prodata u SAD, videlo ju je 18 miliona ljuda.


Komentari3
6fee8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Betty Boop
U Pasicevo vreme, Ameri su tek poceli da se bude iz izolacije. Nisu bili svetska sila vec su se neverovatno brzo podizali ekonomski kao sto to danas cini Kina. Ovo pismo govori s kim danas treba da budemo prijatelji.
Боривоје Банковић
Да, у неко друго време су неки људи са неком другом етиком истакли заставу Краљевине Србије на Белу кућу, али то време је заувек прошло. Већ тридесетак година су Америци други пријатељи пречи од нас, па и ми треба да се понашамо у складу с тим. Уосталом, не можете некоме говорити да треба да се одрекне себе и заборави своју прошлост да би се окренуо будућности коју сте му зацртали, па да га онда селективно подсећате на прошлост која вама одговара. Ми смо у обавези да памтимо све што нам је стигло са те стране. И добро и лоше. И ту заставу и помоћ Српској војсци, као и ускршње бомбардовање 1944, издају ЈВО због договора са Стаљином, помоћ после II светског рата, подршку албанској побуни 1999, мешање у изборе у Србији после 2000, отмицу Косова, кречење обданишта у режији Националне гарде Охаја, као и блокирање градње Јужног тока. Има ту још, али мислим да је и ово довољно да буде јасно да историју наших односа са САД не смемо гледати кроз ружичасте наочаре.
Лидија
Ко се воли тај се бије

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja