utorak, 25.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:25
POVODI

Ma kakve promene, ne talasaj

Autor: Žarko Rakićsubota, 28.07.2018. u 22:00

Najteže je, i najopasnije, u Srbiji pokušati da budeš reformator. Da menjaš loše navike u društvu, ekonomiji, kulturi, da pomogneš da se u Srbiji živi bolje.

Ova istina prisutna je na našim prostorima već skoro dva veka – od trenutka postepenog oslobađanja od turske vlasti do danas – i samo je menjala svoje „odelo”. Reformatori, o vizionarima da i ne govorimo, loše su prolazili. Svaki pokušaj promena udarao je u zid odbijanja na kojem bi bila ispisana univerzalna poruka – ne talasaj. Oni srećniji bili su pošteđeni, ali primorani da posmatraju krah svojih reformatorskih poteza, neki su glavom platili svoj vizionarski posao.

S takvim ponašanjem građani Srbije zakoračili su i u 21. vek. Prvi demokratski izabran premijer Zoran Đinđić mučki je ubijen u trenucima kad je nagovestio dramatične promene u zemlji, koja zapravo nikada nije uspela da se oslobodi svoje palanačke sudbine. Petnaest godine kasnije Đinđićevom „stazom trnja” sada korača jedan drugi čovek, političar koji je takođe posle uspeha na izborima dobio mandat naroda da prvo sedne u premijersku a zatim i predsedničku fotelju.

Gotovo nestvarno deluju podaci iz uporedne analize koja se bavi političkim sudbinama Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića. Slične kritike, iste optužbe, gotovo isti ljudi obavljali su svoj prljavi posao u vreme Đinđićeve vladavine (od 2001. do 2003. godine) ali i od 2014. kada je njihova meta postao Aleksandar Vučić.

Dvojica politički i vremenski potpuno različitih srpskih premijera poveli su Srbiju stazom reformi i to je bila njihova najveća greška. Otpor promenama ujedinio je početkom veka najrazličitije političke i verske ekstremiste, životne gubitnike i pripadnike prethodnih propalih režima sa samo jednim ciljem – zaustaviti Đinđića po svaku cenu. Uz nesebičnu pomoć dela medija organizovana je prava, gotovo životinjska hajka na premijera koja je okončana ubistvom Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine.

Posle uklanjanja ovog tragičnog srpskog reformatora nastupilo je zatišje. Na političkoj sceni u Srbiji glavne uloge preuzeli su „neobavešteni” ljudi senke, uštirkani praznoglavci, „balkanski šarmeri”, uobraženi lepotani u skupim odelima, koji su naneli mnogo štete ovoj zemlji. Neki zbog toga što se nisu mešali u svoj posao a drugi, opasniji – nacionalne štetočine – doveli su Srbiju na rub propasti. I sve to zaklinjući se da su na Đinđićevom, reformatorskom putu. Kakva ironija.

Od trenutka kada je Aleksandar Vučić, 2014. godine, došao na vlast ova „uspavana” aždaja se probudila. Uplašena najavama reformi otkrila je novog neprijatelja i prionula na posao. Iz arhiva su izvučene stare formule za napad na vlast – samo su promenjeni datumi.

Spektar kritika bio je veoma širok: na početku, kao nekada Đinđić, Aleksandar Vučić je proglašavan za kriminalca, vođu mafijaške Srbije. Nešto kasnije dobio je i drugu „etiketu” – izdajnik. Usledile su zatim optužbe za cenzuru (kontrolu i pritiske na medije), diktaturu (gušenje opozicije, sprečavanje protesta), povezanost najbližih saradnika i rodbine s kriminalnom i privilegijama, nestručnost i nekompetentnost pravosuđa, pogubnu ekonomsku politiku, izborne krađe... sve to začinjeno opštim nihilizmom.

Zanimljivo je pogledati kako izgleda jedna od tradicionalnih metoda rušenja reformatora kao što je, na primer, već pomenuti nihilizam. U kritikama i napadima na reformske poteze i Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića najčešće se primenjivao obrazac prikazivanja stanja u zemlji najgorim u svetskim okvirima. Opšti naslov za te napade mogao bi da glasi „Srbija na dnu” sa svim mogućim varijacijama: „Premijer treba da obiđe siromašnu Srbiju”, „Beda u Srbiji uzrok sve većeg broja ubistava”, „Beda i siromaštvo su okovali Srbiju”, „Posisali su nam krv, Srbijom bauljaju horde depresivnih zombija”...

Napori da se na svaki način osujete pokušaji reformskih vlada, s vremena na vreme i u zavisnosti od priliva novca, dobijaju na snazi i pretvaraju se u velike kampanje zasnovane na neistinama, podmetanjima, neargumentovanim optužbama, spletkama, intrigama najrazličitijih vrsta. Izvođače radova za ove prljave poslove nije teško pronaći. Propali političari, grupice građana organizovanih u poluprivatna udruženja i organizacije, alkoholisana škrabala u medijima čiji su tiraži statistička greška, pojedinci koji bi da iskoče iz svojih profesija i malo gricnu politički „kolač”.

Svi oni zaklinju se da je kritika protiv vlasti ona prva, da je njihova istina jedina velika istina, urlaju da su neistomišljenici prodane duše, neznalice i sluge vlasti. I da je jedini spas za Srbiju da promene budu zaustavljene. Za početak bilo bi dovoljno da se reformator skloni. Milom ili silom.


Početna / Pogledi /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja