utorak, 20.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:15
VOJVODINA U PROLEĆE

Senćanske stvarnosti

O ljudima koji ženama šišaju kosu; o sinovcima Stevana Sremca koji ne znaju srpski; o muzeju Joce Vujića...
Autor: Momčilo Jojićsreda, 01.08.2018. u 18:47
Ватрогасни дом у Сенти 1904. године (Фотодокументација Политике)

 

Senta, početkom maja

Senta: grad u kome postoje udruženja momaka, udruženja gazda, velikih gazda, malih gazda, udruženja sopstvenika jednog konja, udruženja sopstvenika dva konja, grad u kome se, posle deset časova uveče, po kafanama naplaćuje naročita taksa, neka vrsta „kazne“ za noćno sedenje, obiluje raznovrsnostima života koji bi mogle da počnu sa šarene plakate što objavljuje da u tom i tom bioskopu igra Širli Templ, pa sve do onog bradatog eškenaskog Jevrejina što se krije od fotografske kamere kao od žive vatre...

 

Kad je fotoreporter nemoćan...

U Senti ima nekoliko hiljada Jevreja. Veća polovina su Eškenazi, ortodoksni Jevreji, koji se pridržavaju verskih pisanih zakona bolje i upornije od onih što krče zemlju po Palestini. Sefardi, manja polovina Jevreja, sasvim su emancipovani i ničim se ne razlikuju od ostalih građana.

I kad se spusti mrak na grad u ravnici, kad petak treba da se istrgne s kalendara na zidu, Jevreji daju ton životu u Senti. Sve trgovačke radnje, a one su sve u rukama Jevreja, zatvore se i ne otvaraju se sve do subote u predvečerje. Eškenazi, ortodoksni, trude se da ništa ne rade. Toliko idu daleko da ni vatru neće da zapale u kući. Automobilom je grešno voziti se, grešno je izvući maramicu iz džepa i obrisati nos, zato se maramica veže u petak uveče za prsnik, grešno je, makar kako čudno izgledalo, primati novac!

Od petka uveče do subote uveče prestaje svaki posao, i čulo smo priču kako je neki okačenjak, da bi isprobao ortodoksnost, a možda i radi nečega drugog, ušao u jednu kuću ekanskog Jevrejina i počeo da brlja po fijokama i traži novac.

Kažu da se cela ortodoksna porodica nije ni makla s mesta, samo su čuli prigušeni glasovi i stenjanje. Okačenjak nije pronašao novac, pa ipak je izašao uveren...

Samo na ovu priču koja liči na anegdotu, većina ljudi smeška se sumnjivo i vrti glavom „neuvereno“.

Gradska kuću u Senti (Foto Viki)

Probuđenim ulicama šetaju bradati ljudi u crnim kaftanima, mladići s ošišanim glavama i čupercima više uveta koji ima padaju do sredine lica. I deca su isto tako „uniformisana“ što se tiče frizure. Rascvetalim parkom razmileli se Jevreji i šetaju isuviše mirno. S rukama zabačenim unatrag, koračaju brzo. Ima se utisak da su duboko zamišljeni i da ne postoji nešto što bi moglo da svrati njihovu pažnju.

Ima se takav utisak, ali naš fotoreporter se prvi prevario. Jurio je više od dva časa za jednim bradonjom, s kamerom ispod kaputa, upotrebljavao sve moguće trikove koje je već isprobao, recimo na međunarodnim vozovima ili na velikim procesima, ali ništa nije pomoglo. Bradonja je uspevao da umakne, a foto-reporter je uspeo da ga snimi – samo s leđa.

 

Ženama treba ošišati kosu – da se drugima ne dopadnu...

Pokušali smo na drugi način. Prošli smo polako kolima, obalom Tise, ali tako se šetala samo ešknaska omladina. Njihov instinkt je toliko dobar da su odmah znali s kim imaju posla.

I šta nam je ostajalo drugo do da siđemo i da pokušamo da razgovaramo s njima. Neka je večna hvala futbalu koji sjedinjuje sve ljude  na svetu – makar oni bili najzagrižljiviji navijači.  Mladići i dečaci su se raskravili i postavljali pitanja o utakmicama i futbalskim asovima. Posle je došao red na na – da i mi postavljamo pitanja:

- Dobro, a zašto vašim ženama šišaju glave kad se venčaju?

Jedan mladić koji se sprema za rabinera nasmešio se i izbacio već spreman odgovor:

- Dok traje naš praznik veliki je greh raditi ma šta! Ženama se šiša kosa da ne bi morale da se češljaju u petak i u subotu! To bi bio veliki greh.

Jedan mladić mu kvari račune:

- Mi šišamo naše žene kad se udaju, da se ne bi dopale drugim ljudima. Da se ne bi desio veliki greh varanja među bližnjima. Kad jednom našoj ženi ošišaju glavu ona nosi periku celog života.

Naš šofer se umešao i postavio veoma umesno pitanje:

- Dobro, a kad su vam sve žene ošišane, zar se ne može desiti da zavodniku bude svejedno što je i tuđa žena ošišana?

Jak razlog nije pronađen da se to umesno pitanje pobije, mladi ljudi odgovaraju u horu:

- A, to se nikad ne dešava...

 

Kad srce progovori – novac pobeđuje

Posle smo čuli jednu zanimljivu priču koja karakteriše ortodoksne i „nevernike“ Sefarde.

Zaljubila se jedna devojka iz tabora Eškenaza u jednog mladića Sefarda.

Gimnazija u Senti (Foto Viki)

A ne treba zaboraviti da se te dve veroispovesti toliko razmimoilaze da im je, čak zabranjeno da se međusobno uzimaju. I devojka, srce je progovorilo, pobegla sa mladićem.

Otac, dobri, bradati ortodoksni otac, nadao dreku, najmio jedan automobil i dao se u traganje za velikom grešnicom koja je prekršila svete zakone. Tragao otac, tragao, ali od ćerke i zavodnika ni traga...

Vratio se kući, reklo bi se slomljen i tužan, i da bi sebe teško kaznio za tuđi greh, za greh svoga deteta, obrijao svoju ortodoksnu bradu.

Kad, ne leži vraže, vratila se, jednog dana, odbegla ćerka i dovela za ruku muža „nevernika“.

Uteha nije bila velika. Kakve li naknade za obrijanu bradu? Ali u kući oca počeo je da se utiče na ćerku koja je učinila tako neoprostiv greh.  Prijatelji i rođaci počeli su da je nagovaraju da ostavi „nevernika“ Sefarda – i ona poslušala. Ostavila muža i spremala se za svadbu sa svojim bratom od ujaka. A srce? Šta, srce...

Čekinje na licu ortodoksnog oca počele su da se pojavljuju. Bradi je dozvoljeno da opet raste.

Ali priči nije kraj: kažu da je cela ta stvar izgledala tako tragično, što je otac, koji je bio pred stečajem, prepisao celo imanje na ćerku...

 

Sinovci Stevana Sremca – ne znaju srpski

U Ulici Branka Radičevića živi sinovica Stevana Sremca. Zakucali smo na vrata gđe Desanke Sremac. Otvorila nam je jedna vedra žena koja se snebivala što nas dočekuje „tako nespremna“.

Posle usrdnog „posluženja” na čistom tremu, sinovica velikog pisca počela je da priča uspomene koje je čula od drugih, od ljudi koji su poznavali njenog strica.

- Ja sam bila mala kad se čika sa dva brata otselio za Beograd. Otišli su kod ujaka. Posle ga nisam videla. A s njegovim bratom, čika Andrijom, koji se davno otselio u Ameriku, stalno se dopisujem.

Gđa Desanka Sremac odlazi u sobicu, donosi starinske fotografije na čvrstom požutelom kartonu i pokazuje nam Stevana Sremca iz mlađih dana.

Na fotografiji piše: „Svojoj dragoj sestri Desanki, oktobra 1890, u Nišu.”

- Da, onda je čika bio u Nišu, a to je posvećeno mojoj majci.

Gospođa donosi pisma i fotografije brata Stevana Sremca koji je bio krojač, pa se amerikanizirao i sada je – rentijer. Ima 87 godina i često se seća domovine.

Stevan Sremac (Fotodokumentacija Politike)

„Moja draga Desanka, poklanjam našoj obštini, našoj srbskoj deci, jednu sumu novca...”

Stari Andreja Sremac nije zaboravio da govori i piše srpski, ali nije naučio da piše drugačije nego što se pisalo i govorilo u njegovo vreme.

- Moj čika Andreja veoma je dobar. Poslao je sto hiljada dinara da se izdržava jedan dobar i siromašan đak iz Sente. On to sve uređuje preko mene. Dopisujemo se svakoga meseca. Pre mnogo godina dolazio je iz Amerike u Sentu, s ženom i decom...

- Pa kako mu se dopalo?

Gospođa Desanka kaže nešto setno:

- Čiki se dopalo kod nas i on je zdravo voleo da stalno živi s nama... Ali strina Hedviga se pobunila i vratili su se natrag.

Kao neka optužba na tu daleku strinu Hedvigu zvuče reči sinovice:

- Imaju tri kćerke. Kao tri zlatne jabuke. I jednog sina. On je inženjer.

- Da li vam pišu?

- Ne. Kako bi pisali kad ne znaju srpski ni jednu reč. Devojke su se udale za Amerikance.

I opet razgledamo fotografije. Lepe devojke s niskama bisera oko vrata. S malim časovnicima u reverima kostima, iako slikane pre rata izgledaju kao da su stale pred objektiv uličnog fotografa na beogradskom korzu.

Gospođa Desanka Sremac prati nas i sa smeškom kaže:

- Kad sam bila mala, čika Steva je umro. Nisam imala od velikog strica nikakve uspomene. Morala sam da kupim sama sva njegova dela.

Tri čoveka, tri velika čoveka, dala je Senta – i sva trojica su u rođačkim vezama. Jovan Muškatirović bio je kum Jovanu Đorđeviću, a Jovan Đorđević bio je ujak Stevanu Sremcu.

Maturanti iz Sente, od svoga skromnog džeparca, podigli su u malom parku kraj Tise spomenik Stevanu Sremcu...

 

Vojvođanski slikari na okupu

Četvrti čovek kojim se Senta ponosi bio je pokojni Joca Vujić, koji je ceo svoj vek proveo skupljajući slikarska dela vojvođanskih slikara. Skupljao je pokoji Joca Vujić sve što se odnosilo na život Srbina u Vojvodini, sve što je govorilo i svedočilo o borbi potlačenog čoveka koji se bori za slobodu i pravo.

Stara kuća, prizemna ali otmena, sunča se na prolećnom suncu, a iza teških zavesa krije se jedno veliko blago koje će ovih dana biti preneseno u Beograd, jer je pokojni Vujić svoju veliku umetničku zbirku poklonio Univerzitetu.

Zatekli smo kod kuće sina Joce Vujića, mladog studenta, koji će među očevim najmilijim stvarima boraviti još samo nekoliko dana.

Po zidovima dremaju dela velikog Daniela, Predića, Bukovca, Stevana Aleksića, Đorđa Popovića, Dimšića, Đure Jakšića, Novaka Radonjića, Stevana Todorovića i mnogih za koje nismo ni čuli, ali koji su kičicom na platnu dokumentovali mnoge trenutke istorije.

Joca Vujić je poklonio oko 15. 000 knjiga Univerzitetu. Te knjige pokupovao je u Beču i Budimpešti. Sad se njegova umetnička zbirka prenosi u Beograd, i kako čujemo, postoji jedna velika nevolja – ne znaju gde da je smeste. Dakle, treba godinama skupljati dragocene vrednosti, utrošiti milione, pokloniti sve to Univerzitetu – a posle misliti gde sve to da se smesti.

Sin velikog oca, simpatični mlad čovek, govori o ocu s velikim poštovanjem:

- Meni je stalo da se uspomena moga oca sačuva i da se širokim masama omogući da vide naše staro vojvođansko slikarstvo. Treba znati s kakvim teškoćama se borio moj baba dok je sve to sakupio. Novac je bio najmanje u pitanju. On je, pričao mi je, imao svoje prijatelje koji su putovali i raspitivali se gde se nalaze dela naših majstora.

Kad bi doznali javljali bi to mome babi. Bilo je porodica koje su imale platna koja su za njih značila uspomene, i razumljivo je što nisu hteli tako lako da se rastanu od portretaoca ile dede. I za njih novac nije značio ništa. Ali kad im je objašnjavao da je to u interesu svih – davali su. Bilo ih je koji su poklanjali:„Muzeju Joce Vujića.”

Puna kuća uspomena. Starih handžara koje su doseljenici iz Hercegovine i Crne Gore prodavali – jer se handžarom zemlja ne ore.

Dokumenta od neprocenjive vrednosti. Muzej Srba u Vojvodini.

Traka sumraka vuče se nad gradom. Ulicama šetaju Sefardi i Eškenazi. Plavokose devojke. Dobrovoljci koji su na nogama zadržali dokolenice, a na glavama nose prečanske široke šešire...

 

Momčilo Jojić -  (Politika, četvrtak, 26. maj 1938. godine)


Komentari5
f6c7d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

dejan sakovic
Sjajno!
Ђорђе Прокин
Ево вам се јављам из далеког Мексика, а ја сам из Сенте, односно, рођен сам у Ади. Читам ово и све ме пролази језа сећања на све оно чега више нема. Гледам стару слику моје гимназије, Градску кућу, Ватрогасни дом - туда је свуда моја младост пролазила, а тек предиван сенћански кеј, па они кестени над клупама, поглед на Тису. Предивно! Моја куца коју имам у Мексику се зове Тиса, њен тата се звао Дунав, а мама Дрина. Дивна је, али и тешка сва та носталгија. Са мојим дивним школским друговима из Сенте и Аде делим још увек лепе успомене. "Дубок је бунар прошлости!"
Драшко Поповић
Заиста диван текст. Сликом нас је аутор вратио у стара времена. Међутим, ипак читајући размишљам колико данас има Јевреја у Сенти и целој Бачкој?
Петар,ЗАГРЕБ.
Да ,да . Слабо се познајемо,а зато се понекад и не разумијемо. Живот у Панонији, у сложеној етничкој заједници и различитих култура био је другачији од живота у плодној Шумадији или живота у динарским планинама или уз обалу. Панонска раван дала је у дотицају са другима српски барок,свјетовну књижевност и толерантне људе који су морали постићи равнотежу између етничких баријера и свакодневног живота људи И успјели су.Остали наши.Нису се бојали тркати у Европи.У барокним црквама српски класични дуборези и српска традиција из Рашке школе у равнотежи. У Шумадији добри домаћини,укопани у земљу,створили и уздигли државу.Створили државу упорношћу и спремношћу за жртву. У планинама етос и епика Зачас успламте и препусте се заносу и када неби требало.Паметни.Уз овце имали времена гледати у звијезде и сањати.Постајали академици и интелектуална елита. И то је било добро,ако нису превише паметовали јер би тада превладала охолост и радили на опћу штету. Оно мало што је живјело уз обалу дало најбоље трговце на велико и поморце од Херцег новог до Шибеника и Трста.Били отворени.Давали нама и другима.Дали Матавуља,Петрановића,Десницу,а и Арсен је у задњем обраћању казао.Жалим што сам некад затајивао народност и вјеру.Рекао јавно на телевизији.Сви чули и сви ћутали,као ,правили се да не чују. И зашто овакав коментар? Па да мислимо једни о другима,да се боље упознамо и поштујемо и да непријатељима рода нашега не дајемо разлога за весеље јер и неки међу нама,благо,многи ,гложе се међусобно. Молим што више оваквих чланака .
Bozidar Čortanovci
80 godina stara predivna reportaža. Trebao bi je nastaviti od 1938 pa sve do danas neki naš mlađi novinar..! Bila bi to jedna divna hronologija Sente.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja