četvrtak, 15.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:33
INTERVJU: VESNA ALEKSIĆ, književnica

Večno gladan duh, najveća je sreća za čoveka

Rado citiram Erika Berna koji kaže: „Za ovaj svet nema nade, šansu imaju pojedinci”
Autor: Marina Vulićevićsubota, 04.08.2018. u 22:04
Весна Алексић (Фото К. Алексић)

Novi roman Vesne Aleksić „Sazvežđe violina” (u izdanju „Kreativnog centra”) priča je o dve devojčice koje odrastaju u vreme ratova iz devedesetih godina. Ipak, one su donekle zaštićene svetovima umetnosti koji su za njih podjednako stvarni kao i njihovo okruženje. Ana je pankerka, koja voli Mocarta i grupu „Kleš”. Tijana voli Vivaldija i stripove, svoje drugove i Anu. Obe pohađaju Školu za muzičke talente u Ćupriji i nadaju se velikoj svetskoj karijeri. „Ova priča upire prstom na `veliki svet`, u kojem ništa nije čisto i savršeno. Osim Baha”, poruka je sa korica ove knjige, koju je ilustrovala Maja Veselinović. 

Vaš roman govori o deci koja su u našoj zemlji odrastala uz ratove i bombardovanje NATO-a, ali i uz sjajnu muziku, stripove i filmove. Da li su ih te teškoće u stvari prekalile i usmerile na to da kultivišu svoj ukus, svoju ličnost?

Neka vrsta blage oskudice vrlo je poželjna u odrastanju, jer utiče na razvoj svih snaga, mogućnosti, ličnog identiteta i snova... Međutim, ono što je sačekalo decu rođenu osamdesetih prevazišlo je najstrašnije antiutopije, bar kod nas. Uz materijalu oskudicu, došli su blokada, ratovi, bombardovanje... U vreme kad „Nirvana” peva o mirisu tinejdžerskog duha, naši tinejdžeri su morali biti vojni i politički komentatori, filozofi, modni, muzički, filmski stručnjaci..., ne bi li razumeli svet oko sebe i vreme koje je zdravim razumom bilo teško pratiti. U samoj nameri da pišem o njima, nekadašnjoj deci, sada definisanoj kao „generacija x” (danas su to zreli ljudi), stoji moje mišljenje da su se prekalili u dobrom broju i postali ličnosti koje znaju da se orijentišu ka pravom, civilizacijskom putu, ka pravim vrednostima, ka pravoj umetnosti...

Posle pada Berlinskog zida i bipolarnosti sveta, kada počinje i moja priča, otpočelo je ujedinjavanje Evrope, ali i novi nemir koji sve borbe i bunt zbog nepravednosti sveta prebacuje na pojedince. U muzici, nekadašnji pank, obogaćen metalom, čini novi pravac „grandž”, a uspinjanjem repa, kompletira opštu orijentaciju pobune. U vreme kad se bezbrižne i lakše osamdesete, sa priglupim komedijama i „havajka” košuljama, zamenjuju ozbiljnim filmovima; kad mladi izbacuju „leviske” i „starke”, i zamenjuju ih „martinkama” i kariranim košuljama, u našoj zemlji počinju ratovi i za nas sve staje. Bar prividno. Pokazaće se, ipak, da su potrebe duha univerzalne i da ih nisu zaustavljale nikakve blokade, tako da deca osamdesetih dobro pamte muziku koja tada još nije bila industrija, kao i filmove, knjige, stripove, prve video-igrice na primitivnim kompjuterima... kulturu uopšte.

Glavna junakinja pohađa Školu za muzičke talente u Ćupriji,  ima podršku porodice, čak i putuje. Ona je među malobrojnima ne samo u svojoj generaciji, za to vreme? Većina je ipak slušala turbo-folk i malo čitala. Šta mislite o tome?

Ona odlazi sa deset godina u Ćupriju u internat, ali već ima profilisan muzički, filmski i stripovski ukus, jer odrasta sa starijim dečacima, pankerima i filmskim zaluđenicima. U jednom delu knjige ona kaže nekoj devojčici: „Ako te zanima Mihajlo, onda moraš da znaš šta Džon Karpenter voli da doručkuje, koliko je puta godišnje Stiven Spilberg prehlađen, a tek o Stenliju Kjubriku da i ne govorim.” Slično je i sa muzikom; iako su se opredelile da im klasična muzika bude životni poziv, obe devojčice, kasnije i devojke, studenti beogradske Muzičke akademije, vole grupu „Kleš” i u studentsku garsonjeru u Beograd odnose poster iz internata na kome dečjim rukopisom piše: „Ja sam dete pank-roka!” Istina je da je i u vreme blokade ćuprijska škola za muzičke talente putovala u inostranstvo, jer Bahu, Vivaldiju i Mocartu nikada nisu trebale vize... A to što je neki broj mladih slušao i sluša turbo-folk i ništa ne čita, pa i to se mora uzeti kao društvena činjenica – umetnost je uvek bila namenjena odabranima, manjem broju, nikad masama...

Najjača scena u romanu je ona kada glavna junakinja u skloništu, u vreme vazdušne opasnosti, svira i peva. Zato što je zaljubljena. Možda je to recept za svakoga, za svaku tešku životnu situaciju, lepotom udariti na zlo?

U tom dvojcu (dve devojke violinistkinje), Tijana, koja je narator u romanu, slabija je, nežnija, manje talentovana, ali vredna i istrajna. Nišlijka Ana je jača, vunderkind, ambicioznija... Ipak, ona se slama kad počne rat, a ova druga nežnija, ojačava, jer se srećno zaljubila! Stara priča o Erosu i Tanatosu! Da se lepotom udara na zlo potvrđuje i scena kad one, svirajući Vivaldijevo „Proleće” i staru narodnu

„Petlovi, mori, pojev Morava dzmni”, ozare sve ljude u skloništu.

Ipak, posle osam violina i mnogo putovanja, Tijana se svega seća s tugom. Da li je to usud nas, koji smo prošli „sve to”?

Naš usud su realni gubici ljudi koji su se dogodili. Među žrtvama bilo je dosta mladih, talentovanih, dece... Ratovi koji su nam se dogodili alegorijski su predstavljeni kao sto oko koga su se okupili čudni, zli svati: Strah, Bes, Mržnja... i na kraju, u dnu trpeze mala, u početku nevidljiva sestrica Patnja... Ona dolazi posle svega, ona se sigurno pojavljuje kod svih zavađenih strana da dokaže besmislenost, kad je već kasno za bilo kakvo dokazivanje. Tako i moja junakinja Tijana, bez obzira na to koliko je uspešna u svom poslu i zadovoljna svojim životom, u belgijskom vozu koji pretresa policija zbog dojave o terorističkom napadu, prepoznaje strah u očima putnika i želi odmah nešto da učini, da im pomogne, jer je s Balkana kuda je već prošlo mnogo straha. I jedino što može jeste da otvori kutiju s violinom i da zasvira, kao Šeherezada: „Izmisliću večeras još jednu priču i odložiću smrt.”

Takođe, glavna junakinja voli selo svoga dede, prirodu i životinje, ali voli i pomenuti pank, Mocarta i Evropu. Ne samo razumeti, već i voleti raznorodne stvari, to je više od širine, to je...?

To je večno gladan, radoznao duh, najveća sreća za pojedinca. Voleti raznorodne stvari, imati prijatelje svih uzrasta, tražiti utočište u biblioteci ili muzeju ili na putovanjima... Rado citiram Erika Berna koji kaže: „Za ovaj svet nema nade, šansu imaju pojedinci!” Ovo je roman o njima! O pojedincima koji se ne mire sa datim, već čine sve da ga prevaziđu, ulažući ogroman trud i rad, jer takav stav prema životu se mora izgraditi, negovati, hraniti.


Komentari0
c3ea3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja