subota, 17.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:42
FENOMEN USPEHA SRPSKOG VATERPOLA

Profesori svojim učiteljima

Od 2006. vaterpolisti su Srbiji doneli čak 14 medalja s najvećih međunarodnih takmičenja. – Teško stanje i pored tolikih uspeha, a šta bi tek bilo da nema trofeja
Autor: Ivan Cvetkovićsubota, 04.08.2018. u 22:00
Овако су сјајни ватерполисти прославили олимпијску златну медаљу у Рију 2016. (Фото Ненад Неговановић)

Zlato sa Evropskog prvenstva u Barseloni je 14. medalja koju su naši vaterpolisti osvojili kao predstavnici Srbije. A i prvu su samostalnoj Srbiji podarili baš oni. Bilo je to u Beogradu, na Tašmajdanu, 2006, kada su postali šampioni Starog kontinenta.

Vaterpolisti su doneli Srbiji više medalja nego što je od tada prošlo godina!? Po tome bi moglo da se zaključi da je u toj sportskoj grani uvek sve zeleno.

Na žalost, stvarnost je drugačija. Ali, iz toga, nekako, naš vaterpolo kao da crpi ispolinsku snagu. Otkuda mu tolika moć to, što se kaže, naučno ne može da se objasni.

I za onu Jugoslaviju podvig bi bio ono što postiže Srbija sama. Prvu medalju jugoslovenski vaterpolisti su osvojili 1950, kada su bili treći na Evropskom prvenstvu u Beču, a prvo zlato 1968. na Olimpijskim igrama u Sijudad Meksiku. Bili su „plavi”, kako smo zvali jugoslovenske reprezentativce, u vaterpolu još olimpionici 1984. u Los Anđelesu i 1988. u Seulu, a svetski prvaci 1986. u Madridu i 1991. u Pertu.

Evropski šampioni su prvi put postali 1991. u Atini. I mada se to vodi kao trijumf Jugoslavije to nije bila ona ekipa, koja je u januaru te godine, u Australiji, bila najbolja na svetu. U avgustu je u glavni grad Grčke otišla bez igrača iz Hrvatske. Raspad Jugoslavije je počeo.

Bez obzira na to tadašnji selektor Nikola Stamenić je tvrdio da ćemo da osvojimo zlatnu medalju. Njegovo obrazloženje je imalo osnova: onaj što je uskočio u reprezentaciju je od igrača iz Hrvatske, koji je otkazao bio slabiji pet ili deset odsto, a ne 50 ili više.

Prošao je celokupno školovanje, jer u vaterpolu se u reprezentaciju ne ulazi preko noći, nego, po nepisanom pravilu, nego tek kad se prođe kroz sve selekcije počev od one za najmlađe. Dakle, znaju sistem igre, taktiku, način rad, navikavaju se da psihološki iznesu sav teret koji šampioni moraju da nose.

Slične okolnosti su bile i 2006. uoči Evropskog prvenstva na Tašmajdanu. Crna Gora se odvojila i reprezentacija je odjednom ostala ne samo bez nekoliko vrlo važnih igrača, nego i bez selektora. Ipak, i tada se sve srećno završilo.

Kako je to moguće? U nekim sportovima, i to ne samo kod nas, osakaćeni su kad ostanu bez jednog igrača, a naša reprezentacija u vaterpolu je i bez pola tima ispunjavala zadatke.

Odnosi u našem vaterpolu, a i oko njega, nisu idealni. Desilo se, eto, da u vreme Svetskog prvenstva u Barseloni 2013, naš savez nije imao – predsednika!? To je jedno od retkih takmičenja sa kojeg se Srbija vratila bez medalje. I da je imala rukovodstvo možda bi isto prošla (skupo ju je koštao poraz od Crne Gore u četvrtfinalu), ali, ipak, ta nezamisliva situacija, uz to i preterano duga, bez sumnje je bila kamen oko vrata.

Vaterpolo klub Partizan je sedmostruki prvak Evrope. Osvojio je Prvi kup šampiona (1964), a poslednji put je bio na tronu Starog kontinenta ne tako davno – 2011. Sada vodi neizvesnu borbu da li će na Banjici da bude i dalje kao u svom domu. Taj objekat je građen povodom Prvog svetskog prvenstva u vodenim sportovima 1973, u vreme kada nije vođeno računa ni o republičkim granicama, a kamoli o opštinskim u gradu. Ali, živih svedoka više nema, pa govori slovo na papiru. A ono ne može da kaže šta se nekad podrazumevalo i zato i nije ni napisano.

Ili slučaj s Crvenom zvezdom. Posle dva gašenja treća reinkarnacija joj se posrećila i postigla je najveći uspeh, koji jedan klub može da ostvari – osvojila je Ligu šampiona. Na Banjici, 2013, kada je Partizan bio domaćin finalnog turnira. Sem slave to joj ništa nije donelo.

Kragujevački Radnički, odmah po osnivanju, uhvatio je dobar vetar u leđa, vratio iz inostranstva, kao i Crvena zvezda tada, neke proslavljene asove i osvojio Kup Evrope. Bilo je to 2013, a kao da je od tada prošla čitava večnost.

Vojvodina iz Novog Sada je, takođe, pre samo nekoliko godina, bila otkrovenje za Evropu. Ali, klub nije imao mogućnosti da se i održi na tom nivou.

A tek Bečej, prvak Evrope 2000. Ali, političke okolnosti su bile protiv njega.

Pokojni Uroš Marović, olimpijski šampion 1968, kasnije i predsednik republičkog saveza, pričao je da nema sporta s manje ljudi, a sa više sujete, nego što je to kod nas u vaterpolu. Partizan, koji je pola veka bio simbol za ono najbolje u vaterpolu, ne samo u Srbiji, nego i na svetu, i Crvena zvezda, koja se relativno skoro izborila da njen dvoboj s „crno-belima” bude derbi, vode ozbiljnu borbu i van bazena. Kao i ostali klubovi iz njihovih sportskih društava. Pored toga, manje ili više je primetan i onaj odnos između Beograda i takozvane provincije, koji ponekad opterećuje i druge oblasti.

Bez obzira na sve to naši vaterpolisti su trenutno olimpijski pobednici i četvorostruki uzastopni evropski prvaci (sada su zvanično treći na svetu, a do prošle godine su bili i svetski šampioni). U čemu je tajna?

U našem vaterpolu su jedinstveni u tome da mu bez medalja nema života. I pored tolikih trofeja on se bori da preživi. Bez njih bi verovatno malo ko primetio da umire.

Sreća u nesreći je znanje, ono stručno, do kojeg se došlo u našem vaterpolu još dok je bila Jugoslavija. I, verovatno, zahvaljujući tome što je ono kod malog broja ljudi i jeste sačuvano onakvo kakvo je bilo, to jest, nije razvodnjeno.

Pokojni Vlaho Orlić nije izmislio vaterpolo (prve medalje je Jugoslavija osvojila pod vođstvom Bože Grkinića, koji je 1949. iz rasformiranog Partizana s njegovim igračima prekomandovan u Split, gde je s njima osnovan Mornar, klub Ratne mornarice, a potom i Boška Vuksanovića, jednog od prvih vaterpolista Crvene zvezde), ali je on taj koji je sagradio luku iz koje i dan-danas u pobedonosne pohode polazi naš vaterpolo brod.

Da more nije uslov za uspehe u vaterpolu odavno su pokazali Mađari. Oni su pobedili na svih pet predratnih evropskih šampionata (1926-1938), a na Olimpijskim igrama u tom razdoblju su bili drugi 1928. i prvi 1932. i 1936. Posle rata su to nastavili (na Olimpijskim igrama prvi put nisu osvojili medalju tek 1988, ne računajući 1984, kada zbog bojkota nisu igrali).

I, kako je otkrio Orlić, odlučeno je da učimo od njih. Ali, to ne može da se postigne krađom preko noći, nego su potrebne godine školovanja. Uspostavljena je saradnja s mađarskim savezom, pa su naše mlađe selekcije vežbale s njihovim i kroz te zajedničke treninge naši stručnjaci su otkrivali tajne mađarskih uspeha. Razume se, nisu naši stručnjaci prosto kopirali, nego su nadograđivali ono što su znali i popravljali ono što su uočili da može bolje. A sigurno su i Mađari imali neku vajdu od rada s našima, jer je Jugoslavija već bila svetska sila u vaterpolu.

Sada smo profesori svojim učiteljima. Dokaz za to je i što, kako je nedavno u Barseloni slikovito rekao njihov selektor Merc, 80 odsto srpskih reprezentativaca igra u mađarskim klubovima. Da naši igrači nisu bolji od njihovih, da naša naša škola nije prevazišla njihovu, oni ih ne bi ni dovodili. U isto vreme je to verovatno i jedan od razloga zašto je mađarska reprezentacija sada tek osma u Evropi.

U našim klubovima igrači rano dobijaju mesto u prvom timu, pa čak i kada, kao Partizan u poslednje vreme, služe kao topovska hrana u Ligi šampiona, oni, kao vaterpolisti ipak napreduju. Mađari su sada u vaterpolu kao Englezi u fudbalu – imaju jake klubove, ali u njima su glavni igrači stranci.

Ovako je nekada bilo: vaterpolo u Beogradu između dva svetska rata
(Foto privatna svojina)

Inače, na naš vaterpolo je mađarski uticao od samog početka. Prvi šampion Jugoslavije, 1921, bilo je Somborsko sportsko udruženje. Tamo su zanat naučili još dok je Vojvodina bila pod Mađarskom.

I prvi gol za Jugoslaviju na velikim takmičenjima postigao je Somborac. Zvao se Nenad Popović. Bilo je to na Drugom evropskom prvenstvu, 31. avgusta 1927. u Bolonji, kada je Jugoslavija izgubila od Belgije sa 7:1.

Prvu utakmicu naša reprezentacija je odigrala uoči tog šampionata. Da tamo ne bi otišli s grlom u jagode, kao što su to uradili fudbaleri na Olimpijskim igrama 1920. u Antverpenu (do tada nisu odigrali ni jednu jedinu utakmicu), u Beogradu je priređeno Prvo sveslovensko prvenstvo u vodenim sportovima. U Zimovniku na Savi, 28. avgusta, Jugoslavija je pobedila Poljsku s 8:0, a po podne je igrala s Čehoslovačkom 2:2.

Početkom tog meseca, na prvenstvu države na Sušaku (sada deo Rijeke, koja je tada bila italijanska), naš glavni grad je imao čak tri kluba (Brđanin, Bob i Beograd), ali nijednog jedinog reprezentativca (svi su bili s primorja).

Sredinom tridesetih godina, u jeku nadmoći Juga, u Beogradu je osnovan Sever s ambicijama da i samim svojim imenom bude suparnik dubrovačkom klubu. Da tim iz Srbije preuzme primat u Jugoslaviji uspelo je tek Partizanu, obnovljenom 1952.

Uprkos tome što se pojačavao igračima s primorja Partizan je odgajio i prvog velikog igrača, jednog od najvećih na svetu, rođenog Beograđanina. Bio je to Mirko Sandić. Iako je u drugoj polovini šezdesetih godina i zagrebačka Mladost bila višestruki prvak Evrope, Partizan je i dalje privlačio igrače. Ratko Rudić je iz splitskog Jadrana 1971. došao među „crno-bele“, iako ga je i te kako hteo i Partizanov tadašnji najveći suparnik. Nedavno, kad više nije bilo razloga da se ne govori prava istina, kao razlog za prelazak u Beograd, Rudić, koji je kasnije kao selektor bio olimpijski pobednik s Jugoslavijom, Italijom i Hrvatskom, nije naveo ni emocije (rođen je u našem glavnom gradu), ni finansijske uslove, nego što je tim Mladosti već bio star, a u Partizanu su bili oni koji su mu po godinama bliži, a i što su se neki vaterpolisti s primorja (Marović iz splitskog Jadrana, Antunović s Korčule, Dabović iz Herceg-Novog, Belamarić iz Šibenika) već odlično uklopili.

„Crno-beli“ su kasnije ostvarili svoju nameru da ne zavise od uvoza, nego da sami stvaraju igrače. Ipak, pitanje je kakvi bi bili dometi ove naše reprezentacije da Andrija Prlainović, pa onda i Dušan Mandić nisu odabrali da kao Srbi igraju za Srbiju, a ne za neku drugu zemlju. Nekada su mnogi Srbi s druge strane granice vođeni pobudom da budu od koristi svome rodu, dolazili u Srbiju i davali ogroman doprinos njenom razvoju. Čak su se i neki stranci posrbljivali i postajali njeni rodoljubi za primer, kao, na primer osnivači „Politike“ Ribnikari.

Verovatno najkritiičnije razdoblje za naš vaterpolo bilo je u trenutku odvajanja Crne Gore. U Srbiji je tada od trenera svetskog ugleda bio samo Nenad Manojlović, koji je nešto pre toga napustio klupu reprezentacije da bi strateški rukovodio stručnim radom. Prvi selektor Srbije je postao Dejan Udovičić, njegov nekadašnji igrač u Partizanu, koji je s bratom Darkom radio s mlađim kategorijama i koji je, uz Manojlovićevu podršku, hrabro uzeo da vadi kestenje iz vatre.

Kada je Igor Milanović, čuveni igrač, rešio da se posveti trenerskom poslu time je otvoreno novo poglavlje u našem vaterpolu. Ne samo što je Partizanu posle 35 godina doneo titulu klupskog prvaka Evrope, nego što su još neki veliki vaterpolisti krenuli tim putem. Sada su svima, i u svetu, uzori Dejan Savić, koji je najpre dobio priliku u Crvenoj zvezdi (osvojio Ligu šampiona), onda u juniorskoj reprezentaciji, pa u seniorskoj, i Vladimir Vujasinović (iz Partizana otišao u Pro Reko), selektor naših juniora i Savićev saradnik na svim velikim takmičenjima.

Ako i budući velikani poput Milanovića, Savića i Vujasinovića krenu njihovim putem, onda će Srbija vaterpolu davati ne samo profesore, nego i akademike.


Komentari5
815e1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Nenad
Treba znati kako od sporta stvoriti uspjesan biznis. Englezi su tu majstori. Od "sportova" kao sto je bilijar, pikado, takmicenj drvosjeca, ... svorili su uspjesne biznise od kojih mnogi zaradjuju dobre pare. Kako privuci sponzore, TV, gledaoce, ... je posao za biznismena ne za ljude iz sporta.
el greko
jel znate da plivate gdine?
darko cabrilo
Vaterpolo je sport koji nije popularan u vecini zemalja i sport koji ne donosi prihode. Gledajuci vaterpolo svako moze na svoj, subjektivan, nacin da interpretira igru ili sudjenje. Dosadan, neuzbudljiv i bez lepote a ne donosi novac. Ostavite se vaterpola. Nista lepo tu nema
Aleksandar Andjelic
A kako u Holandiji, igraju vaterpolo čak i rejreativno a ,nemogu nista znacajnije da u rade ?
Preporučujem 5
Aleksandar
E moj darko cabrilo.Ja sam slucajno pritisnuo za "Preporucujem" pa ces verovatno jedino od mene dobiti saglasnost za tvoj komentar u ovoj mojoj zemlji Srbiji.Gospodine darko cabrilo,vas krasi toliko negativne energije prema ovim momcima , tumacim i prema Srbiji, pa u skladu sa tim, ne zelim ni da vas pozdravim!
Preporučujem 10

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja