subota, 22.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:50
INTERVJU: SINIŠA KOVAČEVIĆ, dramski i prozni autor

Ljubav je čudo koje pobeđuje sve

Napisao sam roman zato što takvu dramu niko ne bi hteo da igra, bila bi učtivo odbijena
Autor: Marina Vulićevićponedeljak, 06.08.2018. u 22:00
(Фо­то М. Вулићевић)

Kao i njegove drame, prvi roman Siniše Kovačevića „Godine vrana” (izdavač „Vukotić medija”) čita se uz uzdah, čak i suze. To je potresna pripovest o Beogradu u Prvom svetskom ratu i u prvoj godini slobode, o patnjama žena i dece, kao i vojnika koji se vraćaju u opustošeni grad. Po rečima Siniše Kovačevića, istinitih događaja na liniji priče ili sudbine likova iz romana – nema, ali uključene su istorijske ličnosti poput kralja Petra, Arčibalda Rajsa i Milana Rakića. „Roman govori o tome da je čovek u ratu uvek žrtva, bilo da je na strani pobednika ili gubitnika. U suštini rat nema pobednike i koliko god bile građene trijumfalne kapije, rat je samo poraz. Međutim, ljubav je ta sila koja pobeđuje sve, jača je od svega”, kaže autor o osnovnoj premisi romana „Godina vrana”, koji je postao pravi hit među čitaocima.

Jedna od dominantnih tema vašeg dramskog stvaralaštva – mali čovek, Srbin u ratu, sada je i tema vašeg prvog romana. Zbog čega ste se opredelili da je smestite u novi književni rod?

Da krenemo od te opservacije malog čoveka u ratu, Srbina, to je stoga što i sam jesam Srbin. Kao što se jedan francuski pisac koji se bavi malim čovekom u ratu po logici stvari bavi Francuzom. Rat ima neverovatan paradigmatski fenomen. Opasan je i kada prođe pored vas, kad samo udari repom. Ne završava se onog trenutka kad je primirje potpisano. Dugo nakon toga odsjaji sukoba ostavljaju tragove na ljudima i na njihovim sudbinama i često zakasneli udarci mogu da budu opasniji od onih koji nastupaju u prvim ratnim trenucima.

Postoje teme koje su odlične za dramu, za pripovetku ili za roman. Ovo je dobra tema, čini mi se, za sve. Napisao sam roman zato što takvu dramu niko ne bi hteo da igra, bila bi učtivo odbijena. Na osnovu romana „Godine vrana” napisao sam dramu „Učiteljica”, koja i jeste odbijena u gotovo svim beogradskim pozorištima. Uopšte, vreme kojim se roman bavi malo je obrađivano poslednjih godina unutar našeg literarnog modela. Ako hoćete nešto da obeležite svojim ličnim pečatom, onda neka to bude roman. Drama, koliko god bila kraljica rodova, i koliko god da je na tom pijedestalu s razlogom, ređe se čita, njeno mesto je na sceni.

Srbi su dva rata vodili pre Prvog svetskog i bili su u ratnim sukobima i posle Drugog svetskog. Naš narod bio je konstantno u ratu, za razliku od drugih evropskih naroda?

Nažalost, to je istina. U prethodnom veku, kao mali balkanski narod, imali smo pet velikih stradanija. Nabrojte činjenice o stvarima koje su se nama dešavale, pa ih uporedite sa Danskom, i onda ćete videti kakve su naše, a kakve su danske istorijske čitanke. Dva balkanska rata, Prvi i Drugi svetski rat, pa raspad Jugoslavije, a u međuvremenu smene dinastija i kraljeubistva, promena društveno-političkih sistema... Jedno uzavrelo istorijsko vreme. Da, mnogo smo ratovali i ginuli, mnogo smo prilika propustili da izvučemo neke pouke iz svega toga. U vreme Svetoga Save Engleza je bilo koliko i Srba, a danas je u okviru anglosaksonskog korpusa više od četiri stotine miliona stanovnika. U „Srpskoj drami”, nekim čudom, sreću se vojnici na zborištu za mrtvu vojsku koja nije sahranjena u zavičaju, pa jedan, koji je poginuo 1914. godine, kao dobrovoljac, kaže: „Ima li šta lepše nego da se gine za otadžbinu?”. A drugi, koji je nastradao negde kod Vukovara, devedesetih godina, na to će: „Ima, čiča, da se za nju živi”. Mi nikako da uhvatimo vremenski period da u njemu bar jednu generaciju izvučemo iz mirisa paljevine i krvi.

Velika je tema vašeg romana nastanak nove države na ratnom zgarištu. Vi na primeru srpskih oficira i vojske, koji su do juče pucali na austrougarske vojnike, a zatim sa njima žive, pokazujete jedan stav prema tom ujedinjenju?

U paradoksima koje je Veliki rat doneo Srbima postoji i nekoliko ludih situacija. Mladi Aleksandar Karađorđević, iz političke ambicije, a po nekim izvorima i nateran na to, pravi veliku državu u kojoj će se skupiti troimeni narod. Svi ljudi koji imaju pravo na državljanstvo nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, po logici stvari, imaju odgovarajuća zaduženja. Svi ti austrougarski oficiri koji su do juče pucali na srpsku vojsku, ili po čuvenom Poćorekovom „kupali Srbiju čelikom”, vešajući, ubijajući na zastrašujuće surov način, sada dobijaju pravo da se sa činom više vrate u novu vojsku Kraljevine SHS. Zamislite kako se oseća neko čija je porodica stradala, kome je dojučerašnji neprijatelj sada starešina. Verujem da to nije bio nimalo lak osećaj. To je podrazumevalo gorak ukus u ustima koji ne može da spere pivo u vojničkoj kantini. Sreća pojedinačno ulazi u život, a nevolja u kolonama, pa se tako, kao nuspojava u Srbiji, sto godina posle Engleske ili Francuske, pojavljuje idiotizam koji se zove dvoboj, koji donose austrougarski oficiri i ruski belogardejci. Zamislite da posle šest godina ratovanja, posle pobedničkog kola na Terazijama, neko čoveka izazove na dvoboj i da on apsurdno pogine na Tašmajdanu, 600 metara od rodne kuće. I takva istorijska činjenica deo je romana.

Prvi svetski rat bio je posebno surov za civile?

Po svojoj pogani i žestini bio je gori od Drugog svetskog rata. Između hotela „Moskva” i „Balkan” bilo je postavljeno osam vešala, vojničke trojke takođe su patrolirale gradom i važio je policijski čas. U to vreme u Beogradu se niko nije brijao, nije bilo muških glava, muški su otišli sa vojskom. Beograd je bio grad udovica i siročića, žena koje s nestrpljenjem čekaju pismo sa Krfa, ili umrlicu. Bio je to grad nemaštine, surovih egzekucija, tu su Austrijanci došli da ostanu zauvek, da nove generacije indoktriniraju novim nastavnim programima. Doveli su učitelje iz Hrvatske, Boke kotorske i Vojvodine, koji su deci pričali o čarolijama evropske civilizacije. Te godine u Velikom ratu, u Beogradu, bile su posebno ledene, mrazevi su zamrzavali Dunav. Pošto nije bilo muškaraca koji bi obezbedili drva, ogrev je bilo pokućstvo. To je okvir nesreće iz Prvog svetskog rata, u kome se čini da se daleka, razbijena srpska vojska nikada neće vratiti. Ali, iz čitave te apatije ona se poput feniksa uzdiže iz pepela i na razvalinama bivše sreće pokušava da pravi novi život i državu.

Uprkos svemu tome, velika ljubav u vašem romanu dešava se između srpskog oficira i „Švabice”, dojučeranjeg neprijatelja?

Ljubav je čudo. Svi su razlozi da on tu ženu ne zavoli. Ljubav je iracionalna i sve četiri životne ljubavi su iracionalne. Ne birate svoje dete, pa ga volite jednom strašnom iracionalnom ljubavlju i kada dolazite po njega u školu ne uzimate odlikaša, nego uzimate svoje. Ljubav prema roditeljima je apsolutno iracionalna. Niko ne bi svog oca metalostrugara zamenio za akademika. Iracionalna je i ljubav prema otadžbini. I na kraju, ljubav prema partneru, tu se razum uključuje, ali obično prekasno. Tako je i sa njima dvoma. Oni imaju sve razloge da se ne vole, ali će njihova ljubav svojom snagom nadjačati sve predrasude i različitosti.

Knjiga je prilično filmična, vidite li je na ekranu?

Kako da je snimim? Ko da mi da novac? Ovo su godine vrana, vrane će zobati, imaće svega, mi vrapčići ćemo gladovati.


Komentari2
72037
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Славиша Вукосављевић
Одличан роман, чита се у даху. Браво!
Данило
Уз дужно поштовање дела господина Ковачевића, не волим тему о којој пише. Зашто? Стари Срби би рекли: "Ни у гори, о злу не говори." Ми смо воистину један уморан антички народ; уморни од жедних тирана и самих себе. Чини ми се да смо тежи сами себи, свима идемо а себи не долазимо. Да, љубав. Али она може бити и лажна. Не заборавите, лаж је све опаснија што је ближа истини. То смо ми Срби осетили на својој кожи комунизмом.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja