sreda, 26.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:25
INTERVJU: SIMON SIMONOVIĆ, književnik

Moja knjiga ne šušti na hartiju

Pratili su me kao šezdesetosmaša, po nalogu načelnika Treće uprave službe državne bezbednosti, mešali se u život moje porodice
Autor: Marina Vulićevićpetak, 10.08.2018. u 22:00
Симон Симоновић (Фото:: З. Анастасијевић9

O tome da sjaj koji zakasni – najdublje dosegne, kako je to u svom stihu istinito kazao Branko Miljković, svedoči i nova knjiga Simona Simonovića „Razno” (u izdanju „Tanesija”), pesnika, proznog pisca i izdavača. U središtu ove mozaički uobličene, „svestrane” pripovesti, nalazi se jedna ljubav koja u pripovedačev život dolazi kasno, ali ostavlja nesaglediv trag, umnožena kroz različite likove, doživljena do kraja.

Ona obitava u uglu oka koje kritički posmatra svoju stvarnost, ali se i seća predaka, važnih reči, knjiga i filmova, svega što ulazi u jedan duhovni korpus. U ovom delu ravnopravno opstaju sećanja na Vranje, na Boru Stankovića, ali i na davni film Lilijane Kavani „Noćni portir” u kojem mistična lepota Šarlote Rempling i njena mazohistična, logorska ljubav prema mučitelju uspostavljaju vezu sa jednim romanom Aleksandra Tišme...

 

Neobičan je naslov knjige „Razno”, iako je logičan budući da uključuje prepisku, esej, kratku priču, poeziju, čak i formu rečnika. To je jedan postmoderni roman?

U ovom trodelnom romanesknom zapisu, s mojim predgovorom, kao i pogovorom Milisava Savića, nalik klasičnoj sonati, između ostalih, nalaze se i odrednice „razno” (pod „razno” sve prolazi) i „roman” („Romane, romane, rekoh li dragane, / Ne čekaj da svane, izleči mi rane...” – dvostih je nepoznatog pesnika), gde se pozivam i na izmišljenu knjigu jedne od mojih junakinja Lene Marković „Dve nove planete”. Uneo sam i nekoliko priča. „Kovači” otvaraju knjigu. Pre tri meseca, preslušavajući telefonske poruke, čuo sam glas Borislava Radovića: „Hteo sam da ti kažem da ovo što si objavio kod Pere Cvetkovića o svom dedi po majci Jovi Iliću Kaluđeru, pa to je savršena stvar. Ako su i drugi tekstovi u toj knjizi takvi napravio si čudo pravo.”

Kroz složeno pletivo te proze pomaljaju se mnogi likovi i situacije: rodna kuća, porodica, roditelji, deca, otac – posebno, snovidni umrli prijatelj, putovanja kroz knjige, ali i predele. Ipak, sve, kao magija, povezuje ženski lik šamanke.

Manimo se postmodernizma, iako ga ne odbacujem. Moja knjiga ne šušti na hartiju. Drukčija je. U njoj se događa život, do pojedinosti, do iznemoglosti. I u dežurnoj Prvoj hirurškoj klinici, na drugom (bojnom) spratu, s nerešivim trombocitima, s podlivima, sa svim sestrama, od Kosovke devojke i Strahinjine ljube, naovamo. Sve njih, objedinjuje šamanka. Nisam je izmislio samo zbog sebe, niti je ona u moj život banula tek tako. Možda me je ona izmislila? Ušla je u pravo vreme kad sam pisao o tamnim zvezdama. Bila je božanstvena, skupocena, i kad je dolazila na sedmi sprat i kad je odlazila navrat-nanos, ostavljajući u liftu lepljive tragove meda od žalfije. Javlja se i kao profesorka fizike, gerilka, apotekarka, oftalmolog, kao istoričarka umetnosti, na primer, u odrednici Petra Simonović, kao san, umor, kao samoća, strah, starost, hiljadu i druga noć... Kao ljubav koja ne može da opstane u ovom svetu. Da dodam, hiljadu i prva noć u romanu „Razno” odvija se na Onkološkoj klinici.

Ima li u tome stare istočnjačke mudrosti, a koja govori o tome da je sve povezano: Vranje, tursko groblje, s Japanom i njegovim starim knjigama, filmom „Noćni portir”, s Kortasarom...?

Iako sam za desetak godina uredio sedamdeset knjiga japanskih pisaca, istočnjačka mudrost ostaje mi zagonetna. Pokušao sam da povežem sve o čemu pitate. Da sastavim ukrštenicu. Da onaj ko, u prvom delu, pročita priču o mom dedi Jovanu Iliću Kaluđeru, kad dođe do odrednice „Kofer”, u trećem delu, može (i mora?) da se vrati na početak. U knjigu sam uneo staru, poučnu japansku pripovetku „Miš”, u prevodu Danijele Vasić. Potresni film „Noćni portir” povezao sam s jednim putovanjem sa Aleksandrom Tišmom i njegovim romanom „Upotreba čoveka”. Ovih dana čitam rukopis starojapanske, pesničke knjige „Manjošu” (od 350–750 godine). Uživam u izboru, prevodu i komentarima na kojima je Hiroši Jamasaki Vukelić radio više godina. Kapitalno delo. „Tanesi” će ga objaviti uskoro. Oglasiću se i ja.Ova vaša knjiga ličnija je od ostalih. Da li je zbog toga osećanje ljubavi prema određenim ljudima, knjigama, pa i pisanju samom, u njoj dominantno?

I više od toga. Kao da je sva u prvom licu. „Ranjav i željan”, rekao bi Borisav Stanković. Navešću odrednicu „Krivica”. U njoj pišem o preranoj smrti meni dragog, mladog (mogao je sin da mi bude) dekartovca Ivana. Ima u njoj stvarnih i nestvarnih susreta s njim, u jednosmernoj Ulici Ivana Đaje, kojom sam se vraćao s Kalenić pijace, a on odlazio kući. I na Novom groblju, gde sam se krio da me ne vidi, jer nisam noću pre njegove smrti promenio saobraćajni znak niti sam ga, tri dana pre toga, opomenuo da je bolja Novopazarska ulica. Ima još jakih, potresnih doživljaja u knjizi. Priče „Beli svet”, o smrti mog najboljeg druga, i „Vivaldi” o mom unuku Vuku, čelisti, i o mojoj najbolnijoj i najkraćoj ljubavnoj pesmi „Petlovi pojev, Morava d'zmni” uzeo sam iz romana „Hoću-neću” (2010). Odzvanja mi glas „d'z”, s njim sam odrastao. Taj glas me je odveo do Kortasara, jer u Vranju „školice” zovu „klend'zarka”. Roman sam završio s dva stiha iz jedne moje pesme „Ali, bogme”. Negde posle ponoći, vraćajući se sa Šapranačkog groblja u Vranju, na benzinskoj stanici, čuo sam očev glas: „Jesi li u životu, sine Simone?”. „Jesam, oče, ali bogme u rđavu!”. Pesmu je, u kraćem zapisu, izdvojio Dragan Stojanović. Dvostih sam vratio u prozu, i tim rečenicama Milisav Savić završava pogovor knjizi „Razno”. On ju je nazvao romanom. Ovu za mene značajnu, emotivnu pesmu, u moje izabrane i nove pesme uvrstio je i Bogdan A. Popović.

Koja je to vrsta radoznalosti koja vašeg junaka tera da pročita dosijea državne bezbednosti o ocu, ili da pročita svoj?

„Unutrašnji neprijatelj”, „Nameštaljke” (Sarajevo, 1995), „Račak”, „Dimnjak” (bombardovanje Srbije 1999), „Politika”... jesu moje priče i komentari na društveno osetljive teme. Juna ili jula 2001. godine u novinama je objavljen broj telefona na koji se mogu dobiti obaveštenja o tajnim dosijeima. Javio sam se da pitam za dosije svog oca. Rečeno mi je da nemam prava na to. To mi je bilo jedino važno, da saznam zbog čega su ispaštali moji roditelji, moja sestra, braća i ja. Zatim sam pitao za svoj. Znao sam da postoji. Pratili su me kao šezdesetosmaša, po nalogu načelnika Treće uprave službe državne bezbednosti (ime precrtano). I mešali se u život moje porodice. Proganjali su mene, najmlađeg i najboljeg diplomiranog pravnika SFRJ 1968. Jad i beda.


Komentari6
c6ac3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Симон Симоновић
Разговор с Марином Вулићевић, која је пажљиво прочитала моју књигу "Разно", завршио сам речима "Јад и беда". Шта је хејтерску (по Вујаклији) баку, Љиљану Ђурђић натерало да настави моју реченицу, да ме извређа, да омаловажи лектора, новинара и уредника "Политике"? Све је толико ружно и одвратно. Пре десетак година, у листу "Данас", упозорио сам на њене опасне, иако трећеразредне глупости Друге Србије. Ућутала је, али видим да ме одонда држи на нишану. Повампирила се јуче, не прочитавши пажљиво разговор, а некмоли моју књигу. Фрустрирана, није исправила ни штампарске грешке. Ваљда ће да заспи и да ме остави на миру. Убудуће, молим вас, тражите потврду о психофичком стању ваших сарадника. Симон Симоновић
Ljiljana Đurđić
Poštovani gospodine Simonoviću, ja nisam saradnica Politike već samo običan čitalac novina kome je dato pravo da komentariše sve objavljene tekstove. Svojom nekontrolisanom reakcijom na moj komentar, samo ste celu stvar nedopustivo privatizovali i dozvolili sebi da mi javno poželite da zaspim i utonem u večiti san. Na ovakvu vrstu političke i svake druge nekorektnosti u javnom obraćanju dosad nisam naišla. Niste ni svesni da bih mogla i da vas tužim za nanetu duševnu bol. Budući da smo vršnjaci, zbog 1946. neću to učiniti zasad, a za dalje ćemo videti. Želim vam da još dugo poživite, Ljiljana Đurđić P.S. Ovom prilikom se izvinjavam novinarki Marini Vulićević zbog toga što sam njeno prezime dva puta pogrešno napisala - Vuličević. Mea culpa! Ja svoje greške priznajem. Treba čuvati srpski jezik i od dobronamernih i od nedobronamernih.
Preporučujem 11
Marija Knežević
Uživala sam čitajući intervju sa Simonom Simonovićem koji je vodila uvek dobro pripremljena i nadahnuta Marina Vulićević. Potrebni su i dar i iskustvo i znanje, ali i ono malo duše da bi se ovoliko tema pokrenulo istovremeno, o njima reklo ono suštinsko, a da se tekst ne ,,zaguši'', već da ga sve vreme vodi osećaj prave mere. Koliko poznajem Boru Radovića, on bi se ovom kvalitetu najviše obradovao. Neupućeni čitaoci (mislim prevashodno ma mlađe generacije) mogli su da steknu sasvim jasnu sliku. Mi koji pratimo rad S.Simonovića smo takođe mnogo toga sazali, naročito o teškim iskustvima ovde spomenutim bez jadikovanja i, što je najvažnije, bez gorčine. Zaista, koliko god da uranjamo u misao Japana, samo raste taj osećaj da je sve manje poznajemo. No, ono što je prvi postulat široko rečeno istočnjačke misli, a i korena evropske civilizacije, jeste - ravnoteža. Divna kompozicija. Uostalom, ono što ne poseduje muzički sklad, nije tekst. Proza zahteva veštine poezije. Pisanje po sluhu.
Irina Deretić
Gospođa Đurđić iznosi stigmatizirajuće ocene o intervjuu koji je Milena Vulićević vodila sa našim velikim književnikom Simonom Simonovićem povodom njegove najnovije knjige "Razno", a da te tvrdnje nije potkrepila nijednim argumentom. Njene opaske su ad personem, tj. lične i pristrasne i uopšte se ne odnose na ono o čemu Simon Simonović piše u delu "Razno" ili kaže u intervjuu. Po svoj prilici gospođa Đurđić ne samo da nije pročitala ovu knjigu nego nije razumela ni intervju, jer bi u protivnom shvatila smisao „oneobičavanja (остранениe)“ u poetskom izrazu. Gotovo da je dirljivo kako gospođa Đurđić autoritarnim i sveznajućim tonom deli savete i preporuke novinarki i urednici Politike šta smeju, a šta ne smeju da objave. Irina Deretić
Ljiljana Đurđić
Poštovan redakcijo Politike, Molim vašeg lektora da mi objasni naslov intervjua koji je novinarka Marina Vuličević vodila sa Simonom Simonovićem - Moja knjiga ne šušti na hartiju??? Koliko znam nešto može da šušti ili ne šušti, ali ne može da šušti na nešto! - možda može da šišti? Naslov ste čak objavili i na prvoj stranici novina. Ovde nije reč o pesničkoj slobodi već o nepoznavanju maternjeg jezika. Srpski jezik se ne čuva samo ćirilicom! Inače ceo intervju je velikim delom, haotičan, polupismen, neuljudno samohvalisav, jednom rečju ispod svakog intelektualnog nivoa. Novinaraka Vuličević koja uglavnom pristojno obavlja svoj posao, ovog puta je žestoko omanula. Neoprezna je bila i urednica kulture kad je dozvolila da se ovakav tekst štampa. Srdačan pozdrav, Ljiljana Đurđić
tatjana simonović
Nazvali ste intervju „Haotičnim, polupismenim, neuljudno samohvalisavim“, gde su vam argumenti, gospođo Đurđić? Takođe, čini mi se, da ne razumete smisao pesničke metafore. Poezija je ta, koja menja i razobličuje jezik, samo da spomenem Rablea i Malarmea, koji su poetski jezik doveli do takve apstrakcije – do muzike, do novog značenja i smisla? Da li je te pesnike slobodnih metafora trebalo sahraniti vašim plemenitim ašovima, bajonetima i noževima? A što se narcisoidnosti tiče, nije li Simonović pisao o nepodnošljivosti ljubavi, o iskonskom bolu jer ljubav ne opstaje u svetu? Ova metafora, na koju ste se ustremili, može da znači da se pesnik s toplinom odnosi prema knjizi kao prema nečem materijalnom, živom, ili, pak, kao prema nadahnuću kod kog nema šuštanja. Čini se da vi, ne samo da nemate argumente nego nemate nikakvu dobronamernost u čitanju knjige (da li ste je pročitali?) i intervjua, koji niste, očigledno, razumeli, već da su vaše reči usmerene protiv samog Simona Simonovića.
Preporučujem 13

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja