Da višedecenijske građevine u prestonici mogu da prozbore, jedna od najpričljivijih nesumnjivo bi bio stari železnički most, koji posle 134 godine polako odlazi u železničku penziju. Njega većina Beograđana zaboravi kada nabraja mostove u centru prestonice, a od svih, ova starina nad Savom, ušuškana između „Gazele” i novog železničkog, čini se, najmanje je to zaslužila. Jer stari železnički je prvi most kojim je pogranični Beograd, prestonica Kraljevine Srbije, 1884. povezan sa Austrougarskom i ostatkom Evrope. Njime je protutnjao prvi srpski voz ka Beču, a preko njega je prešla i poslednja putnička kompozicija sa doskorašnje Glavne železničke stanice ka Budimpešti.

Ali, priča o starom železničkom mostu počela je nešto ranije, daleke 1878. na Berlinskom kongresu.

Tada je Srbija osim nezavisnosti i novih teritorija dobila i zadatak da izgradi svoju prvu prugu ka severu i jugu Evrope. Jedna od najvažnijih arterija u priključenju na evropski železnički krvotok bio je upravo železnički most na Savi.

Njegova izgradnja počela je u januaru 1882. i završena je za 31 mesec što je za tadašnje prilike bilo odlično prolazno vreme. Prvi savremeni most na stubovima od kamenih kvadara nad rekom nadvio se u leto 1884. Proba opterećenja obavljena je 18. i 19. avgusta (po starom kalendaru) kada je preko njega prošlo 24 kola natovarenih šljunkom i devet lokomotiva. Dan kasnije obavljen je i državni tehnički pregled dvorskim vozom kojim je kralj Milan otputovao u Beč.

U prvim decenijama postojanja železnički most bio je u vlasništvu i Srbije i Austrougarske. Prvi put u vodu je pao baš na tridesetogodišnjicu od gradnje. Na rušenje je bila primorana srpska vojska da bi sprečila brzi ulazak okupatora. Konstrukcija mosta u vodu se sručila 29. jula 1914. posle ponoći dok se ispod mosta nalazio mađarski brod „Alkotmanj”.

Most čiji su stubovi i temelji bili neoštećeni obnovljen je do kraja godine, ali ga je neprijatelj ponovo oštetio nekoliko meseci kasnije. Okupatori su most osposobili 1916. kada su izgradili i poseban kolosek od mosta do Topčidera da vozovi iz pravca Zemuna ka jugu ne bi bespotrebno ulazili u glavnu železničku. Ali, delovi konstrukcije ponovo su završili u Savi 1. novembra 1918. u toku povlačenja okupatora. Na sreću, stubovi su opet ostali gotovo neoštećeni. Most je nanovo osposobljen u jesen 1919, a rešetkasta čelična konstrukcija je postavljena do 1920, ali je deo radova trajao još oko dve godine.

U međuratnom periodu most je u imao značajniju ulogu nego pre Velikog rata jer su se obim saobraćaja i veličina zemlje znatno povećali.

Ni to nije dugo trajalo. U prvim danima aprilskog rata 1941. odredi naše vojske srušili su sve mostove u prestonici da bi usporili nadiranje nacista. Nemci ipak brzo ulaze u grad i već krajem aprila počinju opravak mosta uz pomoć specijalizovanih jedinica i poljskih zarobljenika. Ovaj most, provizorno obnovljen, proradio je na proleće 1941. Ubrzo, 1942. počela je gradnja i paralelnog mosta 20 metara nizvodno od postojećeg da bi se povećala protočnost železničkog saobraćaja. Na drugom mostu je bilo dosta urađeno, ali Nemci ipak nisu uspeli da ga izgrade do kraja kada je 1944. usledilo savezničko bombardovanje. Velika oštećenja na oba ova mosta dogodila su se što zbog savezničkih akcija, što zbog miniranja u toku povlačenja okupatora. Posebno je bila oštećena konstrukcija starog pa je u posleratnom periodu prvobitni plan bio da se osposobi manje oštećen nizvodni, odnosno novi. Posle sedam meseci doneta je odluka da se ipak u život vrati stari most i da se za obnovu iskoriste delovi konstrukcije nizvodnog mosta koja je samo pala u reku posle miniranja. Most od čelika, dug 377 metara i sa razmakom od šest metara između glavnih nosača, otvoren je decembra 1945, ali su neki radovi na njemu obavljeni i 1946.

U potonjim decenijama bio je važna saobraćajna arterija kao direktna veza za vozove koji su išli ka Sremu, Bačkoj, Hrvatskoj i Mađarskoj, a bio je i veza za tranzit teretnih vozova i alternativa za putničke i teretne vozove u slučaju prekida saobraćaja na drugim pružnim pravcima. Jedini železnički na Savi bio je do 1979. kada je nedaleko od njega nikao moderan železnički most Nikole Hajdina.

Stari je na značaju počeo da gubi ipak tek nedavno, ukidanjem Glavne železničke stanice i pruge oko Kalemegdana. On će se, kako navode u „Infrastrukturi železnice Srbije”, delimično koristiti i u narednih sedam, osam meseci za putnički i teretni saobraćaj. Posle toga definitivno odlazi na stranice železničke istorije.

To ne znači da će ovaj železnički feniks nad Savom nestati iz panorame prestonice. Više puta rušen i ranjavan, on će u narednim godinama doživeti preporod. Postaće pešačko-biciklistička atrakcija sa vidikovcima i kafićima.