petak, 14.12.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:34

Puna planova i sa glavom u oblacima

„Radila sam različite tipove emisija i prošla kroz različite redakcije, ali mi je forma razgovora sa ljudima koji predstavljaju bolju stranu sveta, na prvom mestu sa piscima, a zatim i filozofima, najdraža”, kaže Neda Valčić Lazović
Autor: Ljiljana Petrovićsreda, 15.08.2018. u 08:00
Неда Валчић Лазовић (Фото из личне архиве)

Neda Valčić Lazović, urednik u Kulturno-umetničkom programu RTS-a, dobro je poznata onima koji prate kulturne sadržaje javnog servisa, naročito po njenom serijalu „Savremeni svetski pisci”, mada je tokom karijere radila različite emisije – od kultnog „Petkom u 22” preko „Umetničke večeri”, „Ostavštine za budućnost” i „Metropolisa” do „Kulturnog dnevnika”. Objavila je knjigu razgovora sa piscima „Sve što (ne) kažem, pogrešno je”. Kad ima vremena, što nije često, prevodi sa francuskog jezika.

– Radila sam različite tipove emisija i prošla kroz različite redakcije, ali mi je forma razgovora sa ljudima koji predstavljaju bolju stranu sveta, na prvom mestu sa piscima, a zatim i filozofima, najdraža. – kaže naša sagovornica. – To su ljudi koji leče intelektualnu avitaminozu.

Sve je počelo susretom sa Josifom Brodskim, koji je krajem osamdesetih kratko boravio u Beogradu. Kao mlad novinar TV Beograda, krenula sam u potragu za slavnim nobelovcem. U Beogradu nije imao vremena za intervjue, kratko me je i bez žaljenja odbio.

Otišla sam na njegovo književno veče u Jugoslovensko dramsko pozorište, gde je govorio svoje stihove. Sećam se njegovog glasa, tišine pune divljenja, gromkog aplauza i – Brodski je već iza scene. Kao omađijana, povukla sam snimatelja za ruku, i pred punom salom potrčala preko scene i uletela iza zavese, oči u oči sa Brodskim. „Da li sad može intervju?” Promrmljao je: „Može”. Razgovor sa Brodskim, emitovan u Studiju 5, nije sačuvan. Ne sećam se ni šta sam ga pitala, niti šta mi je odgovarao, ali znam da sam izašla drugačija.

Da li verujete da se sve prave stvari u životu dešavaju slučajno?

Često sam sklona da verujem u to. Ne biramo kakvo ćemo imati detinjstvo, ne biramo roditelje, ne biramo gene, ali nam je potrebna iluzija da smo slobodni. Ne verujem u „puki” slučaj, ali mislim da postoji dinamika slučaja, odnosno interakcija između slučajnosti i potreba našeg unutrašnjeg bića.

Kažete da vam smeta što u ovoj skučenoj sredini retko može da se čuje nešto neobično ili originalno?

Čim otvorite novine ili uključite TV i vidite neku ličnost, odmah znate ko će šta reći (sa izuzetkom časnih pojedinaca). Zato želim da se otvori prostor za jedan drugačiji glas, a književnost i pisci stvoreni su kako za najtananija promišljanja, tako i za vatromete duha.

Zanimljivo je i kako ste nevidljivog Salmana Ruždija upoznali u Njujorku? Kakav je vaš lični utisak o tom piscu?

Susret sa Ruždijem bio je pravi izazov. On je veliki  pisac a i do njega se teško dolazi. Tu privilegiju imaju jedino novinari Si-En-Ena i Bi-Bi-Sija. Tri godine sam pisala na sve adrese, a odgovor je uvek bio – ne! Onda sam zatražila malu pomoć. I Ruždi je, nerado, prihvatio. Možda i zbog toga što i dan-danas živi u posebnom režimu života. Iako se zvanični Iran još 1998. ogradio od fatve, smrtne kazne koju je protiv Ruždija 1989. izrekao Ajatolah Homeini zbog romana „Satanski stihovi”, ona nije povučena, te je pretnja još uvek na snazi. I snimanje se odvijalo uz maksimalne mere obezbeđenja; povrh svega, bila je potrebna i moja zvanična izjava da u intervjuu neće biti političkih pitanja. Zanimljivo je da je Ruždi sam progovorio i o politici. A lični utisak? Šarmantan, erudita, divan sagovornik, ali čovek sa određenim predrasudama, a ja predrasude ne volim!

Snimili ste 70 ekskluzivnih intervjua sa svetskim piscima. Kako biste saželi to obilje umnih i nadahnutih?

Citatima iz razgovora sa piscima. Za velikog austrijskog prozaistu Petera Handkea smisao književnosti je da oseti dete napušteno u svetu. Kultni francuski filozof Žan Bodrijar kaže da živimo u svetu u kome je sve dozvoljeno i u kome su sve mogućnosti otvorene, a sve želje i potrebe zadovoljene – što nas vodi u svet banalnosti. Peruanac i naturalizovani Španac Mario Vargas Ljosa (Nobelova nagrada, 2010) smatra da, kad diktatura nestane, ona ostaje ne samo u društvenom već i u privatnom životu ljudi, a da književnost izoštrava našu osećajnost prema životu. Alen Rob-Grije, koji je ušao u udžbenike istorije književnosti 20. veka, smatra da se svet stalno urušava, bilo da je reč o građevinama, bilo o idejama. Turski nobelovac Orhan Pamuk svedoči o važnosti činjenice da svaka nacija mora da se suoči sa crnim rupama svoje istorije i da, zbog toga, pisci uvek imaju problematičan odnos sa vlastitim narodom. O mislima mojih sagovornika mogla bih da pričam danima.

Zašto kod nas pisci nisu zvezde kao u drugim zemljama?

Sa iznenađenjem sam otkrila da književnici, barem na Zapadu, imaju slavu zvezde, počevši od neverovatne medijske popularnosti, TV nastupa i naslovnih strana. Na Salonu knjiga u Parizu 2010, između Pola Ostera i publike stajalo je obezbeđenje u nekoliko kordona, nije bilo lako videti ga. Sretala sam i autore koji vode čitave timove saradnika, idu na svetske turneje i planiraju svoje obaveze godinama kao, na primer, Mario Vargas Ljosa. Upoznala sam i svojevrsne antizvezde, poput Ž. M. G. le Klezioa (Nobelova nagrada, 2008), koji je, zahvaljujući svom otporu prema javnosti, retkim razgovorima i famom o neuhvatljivom piscu, postao istinska zvezda (u odsustvu).

I ja bih volela da znam zašto pisci kod nas nemaju taj tretman. Živimo u vremenu „celetoida” – rijaliti „selebritija” koji traju jednu noć. Izgleda da je ovo doba palih zvezdica.

Dobili ste francuski Orden viteza umetnosti i književnosti…

Bila sam zbunjena i srećna! Te 2012. bila sam na plaži u Grčkoj kad mi je mama javila telefonom da je vozač francuske ambasade (sa belim rukavicama, primetila je) doneo na kućnu adresu veliki koverat sa žigom francuskog ministarstva kulture. Tražila sam da otvori koverat i da mi ga pročita! U pismu su me svečanim tonom obaveštavali da me francuski ministar kulture odlikuje Ordenom viteza književnosti i umetnosti. Priznanje francuske vlade, zapravo jedne tako bogate kulture i tradicije, jeste nešto što ushićuje, ali stvara i osećaj odgovornosti. Dakle, osetila sam veliku čast i još veću odgovornost.

Da li je lakše pitati ili biti pitan?

Lakše je pitati, i na ovo pitanje moram da se nasmejem. Na ovom svetu ima mnogo više pitanja nego odgovora, a ja tragam za ličnostima koje znaju odgovore. Ipak, postavljajući pitanja, shvatila sam da ona govore o meni gotovo isto koliko i o mojim sagovornicima.

Kako vidite budućnost elektronskih medija?

Francuski filozof Režis Debre piše o interakciji između kulture i tehnike, zapravo o tome kako tehnika uslovljava kulturu. Na kulturnom planu, digitalna revolucija je proizvela mnogo bolje informisane, ali mnogo manje obrazovane ljude. Raspolažemo obiljem informacija, ali ne znamo da ih povežemo. Sve smo brži i površniji. Ili, što bi rekao Žan Bodrijar, imamo totalnu vidljivost, ali istovremeno više ništa ne vidimo. Ima previše informacija, previše komunikacija, previše svega... Ja nisam fan tehnike, tako da ne mogu da sagledam šta će budućnost doneti.

A kako vidite sudbinu knjige u vremenima koja dolaze? Mnogi iz sveta pisane reči zabrinuti su za budućnost knjige...

Setite se samo koliko je stara najstarija knjiga i koliko su se u istoriji ljudi zbog knjiga ubijali. Ona je uvek imala moć i, što se mene tiče, to se ne dovodi u pitanje.

Ako me pitate za rivalitet između pisane i elektronske knjige, on je, kako bi rekao Debre, uslovljen novim tehnologijama; da ne spominjem društvene mreže, na kojima svako može da bude pisac. A tek ljudi najrazličitijih profesija koji objavljuju knjige – danas svako hoće da bude pisac! To onda znači da ljudi veruju u moć knjige.

Kako bi izgledao sasvim privatni autoportret Nede Valčić Lazović?

Ako je brzo naslikan: uvek u trci za vremenom, puna planova i želja, s glavom u oblacima.

Ko su budući sagovornici?

Upravo montiram intervjue sa Ju Nesbeom, popularnim norveškim autorom, i sa velikim britanskim piscem Ijanom Makjuanom. Obojica su nedavno posetili Beograd. Bili su to zanimljivi razgovori, videćete.


Komentari1
35ee4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Zoran Kačarević
Uživanje je gledati sve vaše razgovore sa poznatim svetskim piscima. Uzvišeno, mudro uz damski kulturni pristup i posle svake emisije gledalac se oseća duhovno bogatiji. Srećno i samo napred!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja