sreda, 22.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:08

Orbanov ples na note Bijonse

„Poptimizam”, koji one što osuđuju uživanje u najkomercijalnijoj muzici žigoše kao kultur-rasiste i nadrielitu, postao je preteča i branilaca „establišmenta” i zagovornika „populista”
Autor: Vladimir Vukasovićčetvrtak, 16.08.2018. u 10:45
Наступ Бијонсе у кампањи подршке Хилaри Клинтон 2016. године (Фото АП/Matt Rourke)

Čim je objavljeno da će zvezda novog broja „Voga” biti ona koja vlada savremenom pop scenom, Bijonse, i komentatori uglednih ozbiljnih medija, poput „Gardijana”, navadili su se da nam objasne zbog čega je važno to što će možda najpoznatiji modni časopis u septembru, kad mu je udarno izdanje, na naslovnici imati lik jedne Afroamerikanke, i to na slici koju je, prvi put u istoriji tog magazina, snimio Afroamerikanac.

Još veći društveni značaj za rasne odnose i ženska prava nalažen je u ličnom primeru koji je gospođa Nouls Karter dala ispovedajući se o pretku robovlasniku i mirenju s viškom oblina nakon porođaja. Mora da je to samo utrljalo so u rane onih tradicionalističkih ljubitelja rokenrola koji smatraju da je Bijonse konfekcijski proizvod u poređenju sa starim ar-en-bi i soul divama i da je ceo problem današnjeg popa u tome što njegovi predvodnici muzičko stagniranje ili tek minimalne inovacije nadoknađuju naprednim ali bezubim društvenim angažmanom, ponajviše van svojih albuma, pomerajući tabue retorički i ne menjajući gotovo ništa u stvarnom životu obespravljenih.

Sad je to već stara žalopojka, koja nikako da se uguši u sopstvenom beskonačnom ponavljanju: kad bi rok bendovi još imali kreativne snage i savesti da ubrizgavaju revolucionarni muzički i politički potencijal u muzičku glavnu struju umesto što su se zaglibili u reciklaži i retromaniji, sve bi bilo drugačije, ubeđena je ta vrsta zaljubljenika u rokenrol. Ova godina je idealna da ih, tako nostalgične, nelagodno podseća i na doba prevratništva i na prve kobne simptome pripitomljavanja rok muzike.

Pre tačno pet decenija, MC5 je sjedinio radikalnu politiku s protopank zvukom, „Captain Beefheart” je dadaističkim pristupom razgrađivao bluz i zadavao lekcije najavangardnijim postpankerima, dok je „Velvet Underground” otvorio put nojzu i drugim eksperimentima. A opet, 1968. je i godina začetka „roka za arene”, koji je najveće zvezde i buduće sinonime za celokupni rokenrol ustrojio tako da, u zamenu za opštu popularnost i ogromnu zaradu, ne idu uz nos ni publici ni establišmentu.

Ako je u ono vreme, kad je mnoštvo mladih na Zapadu bilo željno promena, većina ipak tražila od pop kulture samo bezopasnu zabavu, ne može se mnogo očekivati ni danas. Nemci su osnovu za novi rokenrol i za elektroniku polagali sedamdesetih godina, kad su se i terorističkim metodima razračunavali s nacističkom prošlošću i kapitalističkom sadašnjošću, dok su ovih dana raspoloženi samo, pa i to nekako mlako, da brane status kvo. Najglasniji u zahtevu za promenama širom Zapada sada su tvrdi i krajnji desničari, oni što traže poništavanje svih društvenih promena koje je podržavao nekadašnji etos rokenrola. Šta god o tome mislili slepi nostalgičari, nije ni stvar u tome da više nema muzičkih eksperimenata nego društvo slabije podstiče pop mejnstrim da ih usvaja. Retrogradne struje su nadjačale avangardu, prvo u društvu i politici, pa i u muzici.

U takvom stanju duhova, ni Bijonse nije loša koliko, na primer, možda druga najveća pop zvezda, Tejlor Svift, čija je muzika svakako sterilnija, a odbila je da se ogradi od belačkih supremacionista koji su je proglasili za „arijevsku” ikonu. Na taj se izbor sveo „poptimizam”, otpor prema ubeđenju da samo rokeri, i to prevashodno oni iz dubokog „andergraunda”, mogu biti legitimni muzički heroji. „Poptimizam” pravda uživanje u najkomercijalnijoj muzici, žigošući one koji se s tim ne mogu pomiriti kao, rečeno srpskim političkim žargonom, kultur-rasiste i nadrielitu nedopustivo prezrivu prema ukusu masa.

Tako je „poptimizam”, začet pre oko 15 godina, postao preteča najgorih trendova savremene politike na Zapadu. Ako po veličanju onih koji su na vrhu i njihovih minimalnih pomaka za one na dnu piramide može podsetiti na branioce „establišmenta”, još više je predan „populizmu” i zloupotrebi političke korektnosti na način koji se može porediti samo s tim kako nju u svoju korist izokreću desničari.

Zato je važno pratiti šta radi Bijonse i, pogotovo, kako se to prima u javnosti. Žamor aplauza za pop zvezde tog kalibra odjek je istih onih vetrova koji nose sudbine Viktora Orbana ili Angele Merkel i svih nas s njima.


Komentari2
a554f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Bob Petrovich
Bijonse je finansirala film Cadillac Records. Da je samo to uradila za istoriju Ritam i Bluza bilo bi dovoljno. Ko nije gledao ovaj film a voli R&B, Roling Stonse i Rep, neka obavezno potrazi da pogleda. Zasto je Vili Dikson zasluzan za rep, zasto su se Roling Stonsi revansirali svojim idolima i mnoge druge detalje. A kome oko ne zasuzi kad Bejonse zapeva "I'd Rather Go Blind", nikad nece.
Samir Beglerović
Čestitam.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja