utorak, 19.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:45

Strah nevernika od smrti

Autor: Slavka Jovanovićpetak, 02.05.2008. u 22:00
Ишкрабано лице жене са корица Барнсове књиге „Ништа застрашујуће“

Jedno je sigurno – Džulijan Barns se plaši smrti. U svojoj poslednjoj knjizi pod nazivom „Ništa zastrašujuće”, šezdesetdvogodišnji Barns otkriva svoju tanatofobiju i ulazi u poduži diskurs sa argumentima za i protiv postojanja Boga. Uprkos tome što sam tvrdi da knjiga nije autobiografskog karaktera, ona sadrži mnoge elemente porodične ispovesti.

Barns se osvrće na detinjstvo, opisuje ličnosti roditelja i njihov uticaj na sinove – starijeg Džonatana i mlađeg – Džulijana. (Džonatan, „glas razuma”, profesor je antičke filozofije koji živi u seocetu u Francuskoj i koji ne veruje u„suštinsku verodostojnost uspomena”. Njegova viđenja članova porodice se često drastično razlikuju od Džulijanovih.) „Ne verujem u Boga, ali mi nedostaje”, kaže Barns.

Prava porodica

Barns koji je strah od smrti (le reveil mortel, kako ga je nazvao francuski kritičar Šarl di Bo) – buđenje straha od smrti – doživeo već u trinaestoj godini, piše, da odonda bar jednom dnevno pomisli na svoju konačnost. Razmišljanja, često protivrečna, ponekad i konfuzna, kroz celu knjigu propraćena su citatima, kako tvrdi – „članova svoje prave porodice” – mrtvih pisaca i kompozitora čije je delo proučavao i kojima se divi. To su pretežno francuski filozofi i pisci, poput Montenja koji je pisao da „baviti se filozofijom znači – učiti se umiranju”. Nasuprot tome je „lek običnih ljudi” – pretvaranje da do smrti nikad neće doći. 

Barns čisto filozofskom pristupu u izvesnoj meri pretpostavlja konkretno iskustvo pisca na koga se kroz celokupnu knjigu poziva – Žila Renara. Renar (umro u 46. od arterioskleroze) u svom dnevniku opisuje samoubistvo oca, neobičnu smrt majke i preuranjenu smrt brata. Barns to naziva „praktikovanjem zurenja u rupu” i navodi primer Flobera čije je otac bio hirurg. Porodica je živela iznad amfiteatra u kome su obavljane obdukcije, tako da je Flober od malih nogu imao ovo jezivo iskustvo.

Barns primećuje kako su se „ljudi nekad okupljali i diskutovali o smrti i nepostojanju”. U dvadesetim godinama prošlog veka u restoranu u Helsinkiju, Sibelijus i nekoliko prijatelja su se redovno nalazili za stolom sa limunom (limun je kineski simbol smrti) i razgovarali o konačnom. Nekoliko decenija ranije isto je činila i slavna petorka – Flober, Turgenjev, Edmon d’Gonkur, Dode i Zola. „Zbog čega je danas na okupljanjima smrt daleko manje zastupljena tema za razgovor nego razglabanje o kolima, plati, ženama ili problemima u seksu”, pita se Barns.
On sa istom žestinom ulazi u samopolemiku sa hrišćanskom dogmom kao i sa hladnim, suvim materijalizmom Ričarda Dosona koji ljude svodi na genetičke pakete. On, međutim, smatra da je od razlike između religioznih i nereligioznih važnija podela na one koji se plaše i one koji se ne plaše smrti. Pri tom u gubitničku kategoriju, u koju je uvrstio i sebe, spadaju oni koji ne veruju u postojanje Boga, a plaše se smrti.

Mnogi pisci, kao Stendal i Flober, vide umetnost kao psihološku supstituciju religije. Barns se pita da li umetnici ateisti univerzum i kreacije u okviru njega doživljavaju s istim divljenjem kao vernici. On duhovito opisuje pseudoepizodu Stendalovog „religioznog uzbuđenja” i onesvešćivanja pred umetničkim delima u crkvi Santa Kroče u Firenci, koje je jedan firentinski psihijatar 1979. prozvao „Stendalov sindrom”, dok je časopis „Firence spektakolo” naveo listu „najopasnijih” umetničkih dela pred kojima se posetioci redovno onesvešćuju (pomenuta crkva Santa Kroče, Mikelanđelov „David” i Botičelijevo „Proleće”).

Umetnost kao religija

Psihijatar, nažalost, tvrdi Barns, nikad nije saznao da je Stendal čitav događaj predimenzionirao, a možda i izmislio. Problem je što se u sekularnom svetu, metaforički gledano, „krstimo” pred umetničkim delima i verujemo da umetnost govori istinu, te da će nas ta istina kroz katarzu uzdići i spasti od osećanja praznine. Pisci, koji u svojim knjigama imaju slične pretenzije, u životu, po oceni Barnsa, nisu ništa pametniji od drugih ljudi već se „obično ponašaju kao da su sve shvatanje sveta i ljudskog ponašanja ostavili u pisaćoj mašini”. Njihov strah od nestajanja je čak dvostruk, jer razmišljaju kako o fizičkom nestanku bića tako i o „poslednjem čitaocu” posle koga će njihovo delo i život zaista potpuno pasti u zaborav.

Iako je od dvojice braće Džulijan taj koji je „osetljiv” i sanjalica, cela knjiga odiše neverovatnom emotivnom suzdržanošću. Retko da ima i tračka topline u sećanjima i anegdotama vezanim za roditelje („otac nikad nije rekao da me voli, to se valjda podrazumevalo”) koji, kako Barns piše, nikad nisu ispoljavali bilo kakve jače emocije. Interesantna je i njegova vezanost za ličnost pisca Žila Renara čiji otac četrdeset godina nije progovorio ni reči sa svojom ženom i koji se ubio iz puške, te koji (u pomenutom Dnevniku) tvrdi: „Najistinitija, najtačnija reč s najviše smisla je reč ’ništa’.” Čitaocu se nameće pitanje da li je porodična sredina (otac agnostik, majka ateista) zaslužna za potonji strah od smrti i misli o ništavilu. Najjači izraz emocija, ali i simbolične smrti, Barns u svojoj porodici pronalazi u dedinom foto-albumu u fotografiji misteriozne žene iz 1915. (koja je reprodukovana na koricama knjige). Lice žene je iškrabano do neprepoznatljivosti u očiglednom napadu nečijeg besa. Naziru se samo usne i ćebasta, gusta kosa. „Brisanje, utiranje, koje je za mene jači simbol smrti od uobičajene predstave lobanje”, piše on.

Knjigu završava u melanholičnom tonu, osvrćući se na moderni život u kome se nema vremena za posete grobljima. „Kao što postoji poslednji čitalac, tako za mrtve postoji i poslednji posetilac.” On nikad nije posetio grobove članova porodice (majka i otac su kremirani, pepeo razvejan u Normandiji), ali zato odlazi na grob zaboravljenog Renara i pita se da li je za njega i jedno i drugo.


Komentari0
2dbf0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja