nedelja, 18.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:11

O srpskoj leksikografiji i Vukovom Rječniku

U okviru 16. Međunarodnog kongresa slavista, večeras u 19 sati u Galeriji nauke i tehnike SANU otvara se izložba na kojoj su izloženi Vukov fes, pribor za pisanje, naočare, brojni rečnici i dokumenta
Autor: Milica Dimitrijevićnedelja, 19.08.2018. u 23:59
Вуков Рјечник из 1818, ручни примерак аутора са рукописним белешкама (Фото САНУ)

Na Filološkom fakultetu u Beogradu od danas pa do 27. avgusta, u organizaciji Međunarodnog komiteta slavista i Saveza slavističkih društava Srbije, traje 16. Međunarodni kongres slavista, a tim povodom večerašnji termin od 19 sati rezervisan je za otvaranje jedne izložbe. Pod naslovom „Srpska leksikografija od Vuka do danas” postavka u Galeriji nauke i tehnike SANU predstavlja brojne artefakte koji su u vezi sa dvestagodišnjicom Vukovog Rječnika, jednom od specijalnih tema skupa, i razvojem srpske leksikografije u 19, 20. i 21. veku. Reč je o spoju nauke i umetnosti, naučnih činjenica i prefinjene estetike, plodu saradnje prof. dr Rajne Dragićević i dr Nenada Ivanovića i arhitekte Ozarije Marković Lašić i grafičkog dizajnera Nebojše Vasiljevića.

Prema rečima Rajne Dragićević, jedan od ciljeva je bio ukazati na značaj Rječnika i njegov uticaj na celokupnu srpsku leksikografiju koja je nastala posle tog rečnika, budući da, na primer, Rečnik SANU sadrži celokupnu leksiku Vukovog Rječnika, Rečnik Matice srpske, takođe, ima mnogo Vukovih reči, dok Gliša Elezović u svoj Rečnik kosovsko-metohijskog dijalekta unosi samo one reči koje Vuk nije obradio.

– I terminolozi, baš kao i dijalektolozi, u svojim zbirkama i rečnicima narodne terminologije neizostavno polaze od termina obrađenih kod Vuka. Moglo bi se navesti još pregršt primera kojima bi se pokazalo da je Vukov Rječnik referentna tačka u srpskoj leksikografiji. Rečnici su na izložbi predstavljeni i hronološki, čak se i eksplicitno navodi vremenska linija na kojoj je naznačeno vreme njihovog objavljivanja. Krenuli smo od Vuka, a završili sa najnovijim primercima – objašnjava naša sagovornica i navodi koji se još to artefakti nalaze u vitrinama prestoničke galerije pored onog najekskluzivnijeg: Vukovog ručnog primerka Rječnika, koji se čuva u Biblioteci SANU, na čijim se marginama nalaze brojne Vukove leksikografske napomene.

– Tu su Vukovi lični predmeti koji se čuvaju u Muzeju Vuka i Dositeja. Dočarali smo vreme u kome je Vuk živeo i radio prikazujući njegov džepni sat na kitnjastom postolju, fes, pribor za pisanje, naočare, a posebno su atraktivne drvene alatkice koje je Vuk izdeljao svojim rukama da bi pomogao Kopitaru da pravilno prevede na nemački i latinski jezik srpske nazive za oruđe i oružje. Uvrstili smo i tridesetak dokumenata iz Arhiva SANU koji su u vezi sa Vukovim leksikografskim radom. U njih spadaju zbirke reči koje su sakupljači slali Vuku pomažući mu u sastavljanju drugog izdanja Rječnika, Vukovi zapisi reči na ceduljama, presavijenim papirima i slično, što ukazuje na činjenicu da je Vuk uvek i svuda zapisivao reči. Iz Arhiva smo preuzeli i dokumenta u vezi sa leksikografskim planovima Stojana Novakovića i Aleksandra Belića. Svaki preuzeti dokument veoma je vredan. Na mene lično najdublji utisak ostavljaju zbirke reči iz prvih decenija 20. veka koje su mnogi iole školovani pojedinci s ponosom slali u Srpsku kraljevsku akademiju za potrebe izrade velikog rečnika srpskog jezika. Na izložbi su izložene neke od tih zbirki i propratna pisma iz različitih krajeva srpske jezičke teritorije – ističe Rajna Dragićević i dodaje da pomenuta dokumenta dirljivo svedoče o nacionalnom zanosu naših predaka i jedinstvu u korisnim kolektivnim duhovnim poslovima. Učitelji, sveštenici, službenici, inženjeri – bili su ponosni što im se Srpska kraljevska akademija obratila s molbom da popišu i pošalju reči iz svoga kraja. Revnosno su ih popisivali, sa zanosom kakav danas više ne postoji.

Bitno je napomenuti i to da sve što publika neće moći da vidi na izložbi moći će da pročita na više do 400 strana, na srpskom i ruskom jeziku, u monografiji-katalogu „Srpska leksikografija od Vuka do danas”, koji prati izložbu i čiji su autori grupa stručnjaka za srpski jezik, uglavnom iz Instituta za srpski jezik SANU i sa Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta (štampu je finansirala Srpska akademija nauka i umetnosti).


Komentari25
f7ecb
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драга Мирсин Сибничанин
Овде се развила готово најзначајнија расправа о доприносима Вука Караџића српском језику и српском писму. Ако хоћемо да унајкраће, на овом простору, кажемо истину о Вуку, то би било ово. Вук се, практично, на свом приватном договарању о српском језику и писму, названом Књижевни договор у Бечу (1850) одрекао назива "српски језик" и упутио на каснија "натклапања" Срба с Хрватима о томе чији је то језик, како се он зове, које му је писмо итд. Вук се, практично, на том договору одрекао власништва над српским језиком оставивши г у тексту Договора безименим и одрекао се српског писма (тзв. вуковице) која се у Договору и не спомиње ниједном речју, а прихватио је хрватско латиничко писмо које је Гај скрпио пабирчући недостајуће му знаке из других словенских латиничких писама. То одрицање од ћирилице и прихватање хрватске латинице под сугестијама Беча, потврдио је јасно потписавши се с Ђуром Даничићем том хрватском латиницом. Чега је још имао најважнијег да се одрекне?
Коста
Најважније је да људи разумеју да се Вук о новом књижевном језику није договарао са Србима већ с Хрватима и зато га није могао звати српским, јер Срби тим језиком нису писали. Хрватски потписници тог Договара у Бечу 1850. нигде не спомињу да су примили неки "српски" језик. Тај "језик" (тачније "јужно наречјке") је већ од 1836. био службени јеизк у хрватским школама и штампи, а њиме су се служили штокавци католици који себе нигде не представљају као Србе најмање три века уназад. Договором је тај језик, лишен било чега православног, постао заједнички у свему , како је и Деметер приметио, осим "писменах" (словâ). Вук је текст Договора написао (само) на Гајевој латиници, а он и Даничић се потписују латиницом Није случајно. У писмима Платону Атанацковићу (1845) Вук тврди је "Загребачки правопис бољи него сви дојакошњи јужнијех Славена Римскога закона"... додавши да би са 30 слова био "најсавршенији правопис на свијету...бољи и од Славенскога" (!) (Вуков израз за ћирилицу)
Preporučujem 10
Коста
Још нешто, г. Петре. Соменули сте Доситеја, Мушицког, итд. Разлика између њих и Вука је да су веровали да се и нешколованом народу створи једна врста писаног језика за "прост наорд", на дијалекатској основи (то је, на наречју како су католици-штокавци писали) а да се "выша класса" и државна администрација служе славеноспрским. С тиме се слагао и Јозеф Добвровски (који је био Копитарев идеал). Али то решење није било политички "по ползи" Бечу. Славеносрпски је морао нестати како би се српски књижевни језик проближио "католичкој већини" у Аустроугарској (како пише Копитар). Зато је Вуку био прихватљивији језик католичког Дубровника него Његошев.
Петар,ЗАГРЕБ.
За Драгољуба и Косту. Језички разједињени по Вуку одлично смо се разумјели. И надам се да сте схватили поруку. Хрватима свака част и маст.Уврстили су у своју књижевност од Мирослављевог јеванђеља,сваког фратра од Босне Сребрне,Бачке и Баната(Крашоване),до.....нећу даље. А наши ствараоци од 18 до 20ст.заборављени.А има их барем педесетак добрих,за које ја знам,без Срба католичке вјере,у то доба ,наравно,када су постојали. Зар и то није подјела по Вуку.Српску културу свео је на Србију, сви остали заборављени. Један Петрановић из Шибеника,,један од најобразованијих Срба средином 19ст,нитко нема појма да је постојао. Да су га могли присвојити било би боље за њега.Имао би улице и организирали би му симпозије Али не могу.Кодифицирао је српско обичајно право,уређивао први модерни књижевни лист Српско далматински магазин,основао Матицу Далматинску........и тако даље. И то боли.Ако нестајемо на овим странама немате права да се одричете српских културних ствараоца.
Коста
Од половине 19. века надаље, и Срби православци пишу језиком којим су штокавци католици писали три века раније, али за себе готово нико од тих католика нигде не каже да су Срби. Нико се у ренсанснској дубровачкој литертаури не идентификује као Србин. Чињеница је да Хрвати ама баш ништа нису узели од Срба кад је реч о књижевном језику. Напротив. Срби би волели да је тако али нажалост није. Зато сам и цитирао Демитрија Деметера, једног од хрватских потписника Бечког књижевног договора (1850), да је "њима" -- то јест Хрватима (!) -- "пошло за руком" оне који себе за Србље држе" уверити да изједначе књижевни језик с Хрватима у свему сем "писменах" (слова, азбуке)! Будите уверени да ни Деметер ни други хрватски потписници тог договра (Кукуљевићу, Мажурнаићу, итд) ни на периферији мозга нису помислили да тим договорм примају "српски" књижевни језик! Срби су у томе време писали другим језиком.
Preporučujem 11
Петар,ЗАГРЕБ.
Хвала г.Коста.Трагове које је оставио Вук иза себе постоје и у Бечком и другим архивима,али створен је лажни мит за којег стручњаци знаду ,али нитко нема храбрости да га руши. И видите на том славено сербском језику и мало епархијско мјесто као Плашки,наравно захваљујући Мушицком,постало је културно средиште.И Доситеј је дошао из Баната у Далмацију за учитеља и написао први српски буквар.И на том језику предавао дјеци,није смијешно,која су гоњала овце,значи могао се користити и у народу. И ако гледате нашу Карловачку гимназију у коју су се уписивали са свих страна и из разних држава,све заборављено,као да није постојало,а стварала је темеље за културно јединство народа који је живио под разним управама.Значи тај језик осигуравао је културно јединство српског народа,а велико је питање да ли је Вук учврстио или разбио јединство? .И тај Соларић из В.Писанице,написао прво модерно земљоописаније,написао први о славјанима римским(као лингвиста и зналац језика први уочио утицај славена на језик латински и на Рим)и велики број пјесама..... И читав низ наших стваралаца од Зелића,Утјешиновића,.........,до Војина Јелића и Григора Витеза бити ће заборављени. У Хрватској књижевности неће их спомињати,а у Српској књижевности као да не постоје То ми је криво.Аки ће изумријети наша грана коме ће припасти наши ствараоци.Никоме. А што се тиче лингвистике,граматике и књижевности прихваћам ваша објашњења јер моје је знање на нивоу мало боље просјечне образованости.Није ми то струка. Захваљујем на објави.
Драгољуб Збиљић
ТО ЈЕ ОНО... Кад се једном погрешно уради, па то се погршно дуго задржава, последице су неминовно лоше. Тако и ова првописна "реформа" после разбијања "српско-хрватског језичког заједништва" и претварње те "реформе" у "српско-хрватско језичко заједништво из "јединственог "српскохрватског језика", сада формално само 1992/3 преименованог у Матици српског у Правопис српскога језика, уз задржавање свих правила и "обавееза" из Новосадског договора (1954) баш ту, у Матици српској, настављени су катастрофални резултати "богатства двоазбучја" у "касапљење" српске азбуке и преко 90 одсто, а уз формалну стопостотну "заштиту ћирилице". Тек се ових дана, после 12 година од Устава Србије (2006-2018) покушава сачинити усаглашен Закон о сл. употреби језика и писма из 1991. године. Ми кад и видимо проблем (као овај с ћирилицом) толико смо троми и несагласни, па имамо последице какве други не дозвољавају у својим државама. Споро се и тешко договарамо и сами са собом.
Preporučujem 3
Коста
Извори о Вуку су свугде а не смао у аусирјским архгивама. Имате Миклошича, Копитара, А. Ивића, Ђ. Данићжчића, В. Јагића, и д ане набрајам. Информације о језику, граматици и праовпису славеносрпског се могу такође наћи (на пр. Гласници Дружтва србске словесноси). Немојте менио веровати на реч. Читајте ориналне факсимиле. Ја верујем оригналним изворима а не личним тумачењима. На сву срећу за неке, највећи део народа никада не провери шта му се севрира. Да ли је Вук учврстио илу разбио језичко јединство Срба? Српски се пре њега писао једним писмом и једним правописом. Данас се пише на четири начина, па сами одлучите. Иначе, Вук није подносио Доситеја, Његош ни једног ни другог, ни Мркља.
Preporučujem 10
Петар,ЗАГРЕБ.
Саша Милић. Традиција и развој је настављен.Српска грађанска класа надоградила је ср.вијековну традицију славено сербским језиком.И у нашој Буковици архимандрит Герасим Зелић и у Банату наш Доситеј пишу истим језиком. И баш када су Павле Соларић и Сава Мркаљ,наши са западних страна,почели реформу српског језика еволуцијом,а што је значило приближавање финог грађанског и народног,појавио се Вук. Револуција језика.Промјенио нам и менталитет.Од промишљеног грађанског карактера претворили се у ултравиолентне нестабилне брђане. И нитко није додао.Превео је библију.И све хрватске библије имају назнаку:основ превод Вук Карађић. И када је започела хрватска национална интеграција на Свекатоличком конгресу 190...и неке под паролом Мајка божија Краљица Хрвата та Библија ујединила је све католике у једном како они кажуХрватском књижевном језику. Како се он растао од православне цркве тако је створио и основ за однарођивање Србаља. Сва дјеца крштена у католичкој цркви. Захваљујем г.Кости што ме навео на овакво размишљање. Од револуционара постао еволуционист.
Коста
Вук се није тек тако "појавио", како пишете. Јернеј Копитар је намеравао да употреби Сава Мркља за рефрому српског језика, али је Мркаљ умро. Вука је Копитар случајно открио кад је написао неке чудне "исправке" у Новина сербским (из "царствујуће Виенне") 1815. Иначе, што се тиче Рјечника, Копитар пише у извештају властима 1819. да је он наложио Вуку да "изради још и речник" како би се учврстила реформа "чије су последице погодне за аустријску католичку већину" која, уједно "поткопава русоманију тих шизматичких Илираца" (Алекса Ивић, "Архивска грађа...", Београд-Суботица, СКА, ст. 262). Материјал о Вуку је орогман -- и досптупан. Нажалост, јавност га готово никад не види јер указује на сасвим другу слику наспрам службеног мита.
Preporučujem 11
Коста
Господине Петре, кам лепе среће да су људи као Доситеј, Мушицки, или Његош обликовали наш књижевни језик, а не Вук. Али Саво Мркаљ није био ништа бољи од Вука. Он је само још један изфабриковани мит. Да се разумемо: Радикална реформа језика није била потребита! Мркаљеви аргументи против јерова су врло слаби. Српскословенски је имао правопис. И дебвело и танко јер (тврди и меки знак) је имало своју правописну функцију. Треба се подсетити да је дебели јер (ъ) и Вук задржао као 31. слово српске азбуке и у другом Рјечнику (1852) и да је њим писао речи као умъро и заъркати и томе слично до конца живота. Оно је очигледно избачено од Даничића после Вукове смрти. Танки јер (меки знак) је имало правописну сврху за речи које се завршавају сугласником, али се јотују, као н.п. милость --> милостю (милостју, то јест "милошћу" по Вуковом правопису) или царь --> царя. Речи које се завршавају сугласником без јотовања су писана тврдим знаком или дебелим јером, као градъ --> града.
Preporučujem 6

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja