nedelja, 07.03.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 20.08.2018. u 22:00 Aleksandra Žeželj Kocić

Hemingvej u Parizu

Na me­đu­na­rod­nom skupu o ži­vo­tu i de­lu slavnog pisca po­ku­ša­no da se od­go­vo­ri na te­mu nje­go­vog od­no­sa pre­ma gra­du sve­tlo­sti
Ва­ле­ри Хе­мин­гвеј на ску­пу у Па­ри­зу (Фо­то Ви­ки­пе­ди­ја)

Specijalno za „Politiku”
Pariz – Grad svetlosti je nedavno ugostio čak 500 ljubitelja Hemingvejevog dela! Od 300 izlagača koji su imali priliku da predstave svoje radove o najrazličitijim aspektima piščevih romana, kratkih priča, pamfleta, pesama i pisama, izdvajamo čuvena, široj publici manje ili više poznata, imena kritike o Hemingveju danas: Donald Džankins, Hari Stounbek, Džerald Kenedi, Mark Holand, Čarls Nolan Džunior, Karl Ibi, Piter Hejz, Linda Paterson Miler, Sandra Spanije, Gejl Sinkler, Donald Dejker, Aleks Vernon, Hilari Džastis, Robert Trogdon, Verna Kejl, Suzan del Gizo, Džon Bak.

Osamnaesta međunarodna konferencija o životu i delu Ernesta Hemingveja pokušala je da odgovori na temu „Hemingvej u Parizu – Paris est une fête”, dok sam se ja, ponovo kao jedini predstavnik Hemingvejeve kritike iz Srbije, bavila predstavama Pariza u delima Hemingveja i Emila Zole.

Dvadesetih godina prošlog veka Pariz je za Hemingveja odigrao odlučujuću ulogu, s obzirom na to da se baš tu upoznao sa Ezrom Paundom i Gertrudom Stajn, a u knjižari Silvije Bič sa celim svetom književnosti, kao i na to da je tu naučio da piše i postao slavan. Kada u periodu od 1957. do 1960. godine piše svojevrsne memoare o Parizu dvadesetih godina, Hemingvej ne krije svoju ljubav prema stranom tlu – poslednje poglavlje „Pokretnog praznika” naslovljava „Parizu nikad kraja”, i kaže: „Parizu nema kraja i uspomene svakog ko je u njemu živeo razlikuju se od bilo kojih drugih uspomena. Uvek smo se u njega vraćali, bez obzira na to ko smo ili kako se on izmenio, ili kako se teško ili lako moglo u njega dospeti. Pariz je uvek bio vredan tog truda i uvek bi uzvratio za sve ono što ste u njega donosili.”

Skup u Parizu, međutim, nadilazi iskustva sa konferencije o Hemingvejevom delu u Čikagu 2016. godine, u svakom smislu – statističkom, organizacionom, kulturološkom i književnom. Ovoga puta, u amfiteatru Richelieu na Sorboni Teri Iglton govorio je o modernizmu kao poslednjem otporu masovnoj kulturi, a Adam Gopnik o razlozima zbog kojih je Hemingvej i danas živ autor. Gopnik je uveren da od Hemingveja još uvek možemo da „krademo” jer nas je upravo on naučio da je manje više. Moć Hemingvejevog opisivanja nije u jednostavnosti kako se to obično misli, već u misteriji i enigmatskom podtekstu u čijem su stalnom fokusu zadovoljstva ovoga sveta i sudbina ljudskog postojanja. Hemingvejeve priče jesu unekoliko fikcionalizovana svedočenja o vremenima, mestima, spomenicima ili ljudima. Izvesno je da one obuhvataju i sopstvenu budućnost, a našu sadašnjost, zato što pola veka ili vek kasnije ukazuju na motive romantizacije gladi, manipulacije književne legende i opasnosti svakojake polarizacije.

U prelepom salonu Gustave Eiffel, Valeri Hemingvej, autorka knjige „Trčeći sa bikovima: moj život sa Hemingvejevima”, govorila je, kao i mnogo puta do sada, o svom privatnom i profesionalnom odnosu sa Hemingvejem i nesebično spomenula toliko toga. Naime, od kada ga je sa svojih 18 godina prvi put upoznala u Španiji radeći kao novinar, Valeri je postala svesna njegove neverovatno snažne ličnosti, velike moći ubeđivanja i činjenice da su se svi uvek utrkivali da budu u njegovom društvu. Ubrzo, Valeri Hemingvej dobija priliku da radi na njegovim tzv. pariskim rukopisima od kojih tri godine posle Hemingvejeve smrti nastaje „Pokretni praznik”. Dok se istovremeno sećao svojih mladićkih dana u Parizu, Hemingvej je uvek, podvukla je ova šarmantna dama, živeo u sadašnjosti i želeo da svoju umetnost življenja i uživanja prenese na druge.

Američki univerzitet i biblioteka u Parizu otvorili su vrata svima onima koji su se okupili da i doslovno pevaju Hemingveju u čast. Pitam se da li bi ijedan drugi američki pisac danas mogao da privuče toliko čitalaca koji u njegovim delima pronalaze strast i univerzalnu ljudsku patnju (Hari Stounbek), odsustvo ontološke sigurnosti (Alen Džozefs), ili sveprisutnu moralnost (Džozef Flora), da osvoji one čitaoce koji, osim tema smrti i fizičke/psihološke traume, prepoznaju kolektivno pamćenje jedne kulture u previranju, koja, ironično, nikad nije bila savremenija i svima nama danas bliska.

Pariz za Hemingveja nije bio samo grad označen na geografskoj mapi. Pariz je za njega predstavljao poseban prostor kulture, subjektivizovana verzija prostora i predeo koji se sanja (Džerald Kenedi). Zaista, posle duge šetnje Monparnasom dok sedim u kafeu Le Select i pijem koktel koji nosi moje ime (Alexandra), ili kada se vozim taksijem od Bar Hemingway  čuvenog hotela „Ric”, kao da postajem još osetljivija i prijemčivija za iskustva Džejka Barnsa i ostalih predstavnika tzv. izgubljene generacije. Lutati po Parizu, prolaziti pored Notr Dama, piti vino na obali Sene ili na brodu Bateau-Mouche, još su neverovatnija iskustva ako se na umu ima prva knjiga romana „Sunce se ponovo rađa”, čija dokumentarna preciznost, čini se, vodi u srž ovozemaljskog uživanja i/ili patnje. Podsetila bih da konferencija nije organizovala jednu, već četiri istovremene književne ture po Parizu (Luxembourg, Fleurus, Odéon; Lemoine & Contrescarpe; Montparnasse; Boulevard Saint-Michel – Île Saint Louis). Očigledno, Pariz se kod Hemingveja nikada ne odnosi samo na jednu stvar, građevinu, piće ili pojedinca. S druge strane, uz Hemingveja Pariz je sve. Vredi vraćati mu se.

Komеntari1
fa272
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miki
Evo i ja da se pridruzim velikom autoru knjige Starac i More ( The old man and the sea ) koja me je spasila od samoubilacke literature klasicne Rusije, koju sam morao da citiram po srednjoj skoli . Za razliku od mesta i lokacije Borodinske bitke Key West je ispao nesto svetlo i veselo i radosno. To me je osnazilo da nadjem nacina da zavrsim, uspesno, skolu za lov na Sabljarke ( Swordfish ), o kojima sam prvi put cuo iz te knjige ( na zalost ne i iz lektire ), kod ucitelja ciji sam zadnji djak bio posle 17godina uspesne karijere lova na ove , neobicno lepe, borbene i opasne ribe. Malo sam , uocivsi nedostatke Hemingveja, modifikovao sam lov i lokaciju i zaista je to bilo onako kako on to opisuje: zora sa zvezdama, nestaju zvezde pa izlazi svetlo, pa narandzasto pa zuto sunce i onda ogromni horizont. Jata delfina, borba iz stolice sa zaista jako ljutom ribom koja iskace iz vode sa velikim perajem ( inace jedarcem) i vrluda se u vazduhu, oce da ubode macem kada vidi da joj se blizi kraj.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja