sreda, 19.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:45
FORMULE ŽIVLjENjA

Rad na sebi

Previše je ljudi koji sami sebe loše tretiraju, ali uz pomoć psihoterapije mogu to da promene, ukoliko to zaista žele i za to imaju kapacitet
Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 27.08.2018. u 08:00
(Срђан Печеничић)

Savremeni pristup čoveku uvažava ideju „rasta i razvoja ličnosti”, prema kojoj se ljudski razvoj ne završava fizičkim odrastanjem, u ranim dvadesetim, već se nastavlja na psihičkom, emotivnom i socijalnom planu tokom čitavog života. Taj proces odvija se spontano zato što ljudi tokom života stiču različita iskustva iz kojih uče i menjaju se, stičući životnu mudrost.

Kako su detinjstvo i mladost ona prva razvojna faza u kojoj ljudi izvode najveći broj zaključaka o sebi, drugima i svetu, upravo u njoj stiču ona bazična uverenja koja ugrađuju u temelj svoje ličnosti. U skladu sa ličnim uverenjima ljudi sebi tumače sebe i svoje reakcije, druge ljude i njihovo ponašanje i grade svoj doživljaj sveta, što čini njihovu subjektivnu stvarnost. Kada su ova uverenja realistična, oni dobro funkcionišu i kao pojedinci i u različitim društvenim ulogama. Kada su ova uverenja nerealistična, postaju disfunkcionalna, tako da ljudi koji ih zastupaju imaju različite probleme u svom funkcionisanju.

Uloga psihoterapije

Psihoterapija, koja je istorijski gledano počela sa psihoanalizom, prihvatila je ideju da je „dete otac čoveka”. Ono što je psihoterapija dokazala jeste da kada ljudi koji pate zbog određenih emocionalnih i mentalnih problema promene ona svoja disfunkcionalna uverenja koja su odgovorna za nastanak i odražavanje tih problema, problemi nestaju. Rezultat je da tako promenjeni ljudi nastavljaju da svoje živote žive drukčije i kvalitetnije.

Naravno, psihoterapija nije svemoguća, ne uspevaju svi da se promene na način na koji bi želeli. Poruka psihoterapije jeste da je promena ličnosti moguća, naravno ako osoba želi da se promeni i poseduje kapacitet za promenu.

Jedan od glavnih pojmova u psihoterapiji jeste „odnos prema sebi”. Previše je ljudi koji sami sebe loše tretiraju. Da bi psihoterapija mogla da se odvija, potrebno je da klijent bude u nekoj vrsti unutrašnjeg konflikta između onog razumnog i „zdravog” dela sebe i onog drugog, iracionalnog i disfunkcionalnog dela. Psihoterapeut pravi jednu vrstu saveza sa prvim delom klijentove ličnosti, kako bi zajedno identifikovali, preispitali i promenili onaj drugi, problematični deo ličnosti. Iz toga proizlazi da nije psihoterepeut taj koji menja ličnost klijenta, nego je on samo vodič i pomoćnik koji klijentu pomaže da preispita neke delove sebe, da on kroz svoj „rad na sebi” postigne željenu promenu i ostvari željeni cilj.

Opasnost od precenjivanja

Ideje „rasta i razvoja ličnosti” i „rada na sebi” su prevazišle okvire psihoterapije jer su ih široko prihvatili svi oni koji bi želeli da upravljaju razvojem svoje ličnosti kako bi ostvarili neko svoje „bolje Ja”. Širenju ideje „rada na sebi” doprineli su Karl Gustav Jung sa svojim konceptom „procesa individuacije” i Abraham Maslov sa idejom „hijerarhije motiva” prema kojoj je vrhunska čovekova potreba potreba za samoaktuelizacijom. Paradigma preuzeta iz genetike, prema kojoj se samo mali deo genetskog materijala (genotip) izrazi kroz interakciju sa okolinom u stvarni izgled jedinke (fenotip), dovela je do ideje da svaka ličnost ima mnogo više skrivenih potencijala od onoga što je izrazila kroz svoju stvarnu ličnost.

Na ovim pretpostavkama su zasnovani različiti sistemi „rada na sebi”, od tradicionalnih istočnjačkih doktrina, preko njihovih raznovrsnih modifikacija, pa do nama bližih sistema mentalnog i socijalnog treninga (koučinga).

Rad na sebi jeste koristan i važan način popravljanja odnosa prema sebi. On omogućuje osobama koje imaju proganjajući, uslovljavajući, neprijateljski odnos prema sebi da izgrade drukčiji, samoprihvatajući, samonegujući i prijateljski odnos. Međutim, postoje i opasnosti zbog precenjivanja rada na sebi i posledičnog preterivanja. Paradoksalno, ljudi mogu izgubiti sebe u istraživanju svojih nepoznatih i beskonačnih potencijala. Rad na sebi postaje smisao života onima koji su zaboravili da je on prvenstveno pomoć da bolje i kvalitetnije žive u zajednici sa drugima. U tom slučaju se potraga za samoaktuelizacijom i samorealizacijom svodi na jedan oblik egocentričnosti i narcisoidnosti.


Komentari2
642cd
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Olga Vukadinovic
Zapitala sam se.... do kog momenta je opravdan?
Вукица
Добар текст, а коментара-ич! Значи ли то да о себи уопште не размишљамо, јер смо у свему савршени? Или смо алтруисти у толикој мери, да све снаге усмеравамо на "поправку" ближњих , па никад не стигнемо до самих себе? Не прихватамо се посла са неизвесним исходом? Плашимо се себе ?... Мук!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja