ponedeljak, 24.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:59

Srpski lingvista veka

Na okruglom stolu u SANU ličnost Aleksandra Belića prikazana kao nesporni autoritet, ali je sagledana i njegova rigidnost kada je reč o slobodi avangardnog pesničkog jezika
Autor: M. Vulićevićsubota, 25.08.2018. u 20:28
Александар Белић, рад Паје Јованопвића

Delo Aleksandra Belića (1876-1960) sagledano je u istoriji slavistike u okviru okruglog stola koji je održan u Svečanoj sali Srpske akademije nauka i umetnosti, na 16. Međunarodnom kongresu slavista u Beogradu.  Učestvovali su Miodrag Jovanović (Crna Gora), Sebastijan More (Švajcarska), Jaromir Linda (Češka), Ljubomir Popović, Božo Ćorić, Milosav Tešić, Sreto Tanasić i Jovan Delić, a moderator razgovora bila je Dragana Mršević-Radović.  Ovom prilikom predstavljeno je i troknjižje „Aleksandar Belić srpski lingvista veka“, u izdanju Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Miodrag Jovanović ukazao je na to koliko je Belić poštovao Vukovu ličnost i delo, a posebno na njegovo shvatanje Vukovih rječnika iz 1818, i iz 1852. godine, kao utemeljenja i razvoja jezičke reforme. Takođe, Jovanović je govorio i o tome koliko je Vuk zapravo naučio o srpskom jeziku pripremajući štampu rečnika, u čemu mu je pomogao Jernej Kopitar, a zatim i Đuro Daničić kod „Rječnika” iz 1852. godine (koji se smatra „Biblijom srpskih filologa“). Jovanović je zapazio da je Belić stao uz Vuka kao donosioca slobodnijeg, narodnog, načina pevanja u oveštalu književnu sredinu.

U zanimljivom izlaganju Sebastijana Morea ličnost Aleksandra Belića sagledana je i kroz njegovo diplomatsko delovanje tokom Pariske mirovne konferencije održane 1919. godine, posle Prvog svetskog rata.

More je objasnio da su Belićevi argumenti, izloženi u radovima koje je pisao na francuskom jeziku, pre svega bili lingvistički, a da je novu jugoslovensku državu, pri tom, on sagledavao kao jedan živ organizam, čija se budućnost stvara iz ratnog krvoprolića. Tri dijalektološke nijanse srpskohrvatskog jezika Belić je razmatrao kroz njihove srodnosti, dok je makedonski dovodio pre svega u vezu sa bugarskim.

Iako je Belićeva ličnost u okviru ovog okruglog stola prikazana kao nesporni autoritet kada je u pitanju konsolidacija književno-jezičke norme, izlaganja Milosava Tešića i Jovana Delića, sagledala su i njegovu rigidnost u primeni gramatičkih pravila kada je reč o pesničkom jeziku Momčila Nastasijevića. Tešić je podsetio na specifičan Nastasijevićev odnos prema poetskom stvaranju kao mističnom, gotovo magijskom činu, kao i njegov dosluh sa maternjom melodijom i muzičkim svojstvima poetskog jezika, što je Belić shvatao kao nepravilnost i neprirodnost, ne pristajući na avangardna jezička strujanja.

Profesor Jovan Delić otišao je i korak dalje u razvijanju ove teme, opisujući sednicu Srpskog PEN centra, održanu posle Nastasijevićeve smrti, na kojoj je Stanislav Vinaver gotovo branio pokojnog pesnika. Na tom sastanku Ivo Andrić će izreći svoj budući kredo, da je pitanje jezika najuspelije kod onog pisca gde se to pitanje ni ne postavlja...

Ljubomir Popović izložio je Belićevo shvatanje sintagme i sintagmatskih odnosa, pri čemu je sintagma jedna od dve ključne pojave u domenu sintakse (proste) rečenice i važan pojam za konceptualizaciju tog domena.

Božo Ćorić istakao je ulogu Aleksandra Belića u doprinosu građenju reči, kao derivatologa koji je utemeljio oblast tvorbe reči. Ćorić je primetio da je Belić držao kurs o građenju reči na Beogradskom univerzitetu, da je o ovoj problematici pisao u časopisu „Naš jezik“, kao i to da je bio autor prvog udžbenika o tvorbi reči.

Sreto Tanasić podsetio je na časopis „Južnoslovenski filolog“, koji su 1913. godine osnovali Ljubomir Stojanović i Aleksandar Belić, kao publikaciju koja je obaveštavala čitaoce o tome šta se dešava u slavističkom svetu, a Jaromir Linda govorio je uticajima Praške lingvističke škole na Belića, na njegove posete Pragu i prvi posleratni počasni doktorat  Karlovog univerziteta, koji je Belić poneo 1946. godine.


Komentari2
07609
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драгољуб Збиљић
Коста је у праву. Сплетом историјских и политичких односа у 20. веку, Александар Белић је, што се српског језика тиче из реформе Вука Караџића, од србисте постао сербокроатиста и ту лингвистичку "грану" он је утемељио и развио до "врхунца" од 1918. па све до Новосадског договора (1954). То Белићево дело (сербокроатистика) довело је, може се рећи, до трагичних појава цепања српскога језика у варијанте које су прерасле у данашње "нове језике" преко преименовљавања језика Срба. Што се тиче и ћирилице, Белић је на Новосадском договору успео нешто мало. А то је да се "будућност ћирилице не преломи преко колена, него да се "препусти времену", а време видимо шта је донело: двоазбучје једино у језику Срба у Европи и, практично, линчовање чак до 90 одсто српске азбуке и у Србији. Не знамо сигурно да ли је то све било његово "научно вјерују", или је плод политичких притисака којима није смео да се супротстави. Али, ма шта било, Белић је кључни сербокроатиста, а не србиста 20. века.
Коста
Ја Белића памтим амло другачије. Александар Белић је ђак Ђуре Даничића, оца "хрватскога или српскога језика". Вук се, и поред мана, залагао само за српски језик. Зато је бити вуковац и сербокроатиста у једном противречно. Даничић пише речник "хрватскога или сроскога језика" (1882), Белић пише речних српскохрватскога језика (1920), после шестојануарске диктатуре с Александром I Карађорђевићем ради на преласку Срба на латиницу и "југослвенски језик" како је краљ тражио, али то н а сву срећу није спроведено. После рата здушно подржава Новосадски договор који је нанео неизрециву штету српском језику и који је још увек на снази у српској лингвистици.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja