sreda, 12.12.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:15

Došao iz Montrea da bude domaćin u Srbiji

Ne mogu više, smučio mi se taj preračunati i isplanirani život do tančina. Radio sam i ja u korporaciji i dozlogrdilo mi je. Evo krenuo sam ovde da se bavim poljoprivredom, priča Viktor
Autor: Marko Stojiljković, Češkautorak, 28.08.2018. u 20:22
(Фотографије Пиксабеј)

Tokom prvih godina svog boravka u inostranstvu odmore sam provodio u Srbiji uglavnom obavljajući neophodne poslove sa srpskom birokratijom. Stojim onako sa gomilom papira u katastru, čekajući da neko naiđe i započinjem lagani razgovor sa jednim mladićem; ko za šta čeka, koliko dugo, kako to ide?.. Kažem da radim u Češkoj, u korporaciji, da mi je prva godina tamo.

A on veli da ima potpuno drugu priču.

Rođen je u Švajcarskoj, odrastao u Montreu, tamo se školovao i radio. Jednog dana je presekao i rešio da u potpunosti promeni svoj život. Napustio je sve u Švajcarskoj, preselio se i započeo novi životni put u Srbiji.

„Ne mogu više, smučio mi se taj preračunati i isplanirani život do tančina. Radio sam i ja u korporaciji i dozlogrdilo mi je. Evo krenuo sam ovde da se bavim poljoprivredom, ali na način na koji se to tamo radi. Kupio sam izuzetan i plodan komad zemlje, imam najnoviju mehanizaciju, krećem od nule, ali imam ambicije da proizvodnju podignem na jedan visok nivo. Ako je nešto kvalitetno to će svakako nađe put do kupaca. Evo, ukoliko želiš možeš da pogledaš kakav voćnjak niče, reče mi ljubazno moj novi poznanik Viktor, držeći ispred sebe neku gomilu papira.

„Jedino, ova papirologija me muči. Veruj mi, jurim već ne znam ni sam koliko i uvek mi nešto fali ili neko nije u kancelariji. Sve se svodi na to da moram nekog da znam da bih mogao da otvorim sebi vrata, a ja neću tako, ja hoću sve regularno. Hoću da platim šta treba, da prijavim šta treba, ja drugačije ne znam. Ali dobro, proći će i to nekako, valjda dok voćke budu zrele imaću regulisano sve što treba kako bih mogao da krenem u proizvodnju. Srbija je bogata, plodna, pa stranci bi se otimali za ove proizvode, ja planiram buduće kupce iz inostransva da dovedem ovde, da se sami uvere u proces proizvodnje, priča Viktor.

Iznenađem pozitivnom energijom ovog mladog preduzetnika, ja lagano krećem da se preispitujem. Montre, Švajcarska nije bilo dovoljno, a ja ću u tamo nekoj Češkoj čudo da napravim. E, moj Marko.

U tom trenuktu nailazi neko iz katastra i reče: „Sedite momci. Viktore pa ti dalje nisi završio to što treba. Pa šta je to, vidi se da ti nisi odrastao ovde kod nas.”

„Biće to sve kako treba, ne sumnjam ja, reče i dalje nasmejani Viktor.

Ja predadoh svoje papire, rukovah se sa svojim usputnim poznanikom i poželeh mu od sveg srca da uspe u svemu. Takvi mladi i nadahnuti ljudi su potrebni, sa vizijom, sa neiskvarenim, poštenim i iskrenim pristupom, kako poslu tako i ljudima.

Nastavih ja dalje, a sve vreme razmišljam, možda bih i ja mogao nešto slično da uradim. Ako ne odmah onda bar u nekoj bližoj budućnosti.

Moja sledeća usputna stanica je takođe jedna od naših državnih službi. Vreme na satu 09:45, a službenica na, nazovi recepciji, me pita: „Gde ćete vi”?

„Rekli su mi da se javim kod gospodje Ljiljane.”

„Pa, je l` vidite vi koliko je sati pobogu. Ljilju možete da uhvatite do devet, eventualno. Ona je sada već na pijaci, znate sprema se zimnica, reče ona meni bez uzdržavanja, pomalo čak i uvređena. A ja brojim u sebi, i setih se istog tog Viktora i bi mi ga žao.

„A izvinite, do koliko je vama to radno vreme? I kada bi ja to trebalo da dođem, je l` treba da se najavim, pa valjda se radi barem do podneva?

„Evo vam broj telefona pa se dogovorite direktno s njom, samo da znate sutra je utorak, sutra neće moći sigurno.”

„A sutra je neki državni praznik, da ja ne znam ili, odoh i ne sačekah odgovor.

Ako ništa drugo, ta naša administracija me je pripremila na sve to što me čekalo preko. Hvalo joj bar na tome. Sve moje iluzije, sva moja ubeđenja kako mi pripadamo Evropi, u šta inače verujem, uvek, barem na kratko padnu u vodu, kad trebam da predam za vizu, radnu dozvolu, produžim boravak, i sl. Iz cele Evrope sam tamo uglavnom jedino ja, a ostalo su mahom Vijetnamci i poneki Ukrajinac.

Ti leptirici u stomaku, za koje sam mislio da mogu da osetim u trenutku zaljubljenosti, uvek mi se jave kad zakročim u policiju za strance. Kao prva ljubav, uvek vas zalepi za zemlju i ostavi bez teksta, samo sa ovom prvom ljubavlju imate osećaj da je ona ostavila vas, jer vi pripadate trećem svetu, vi ste niko i ništa.

Čekate da vas prva ljubav primeti, gledate sve vreme na šalter da joj uhvatite pogled na sekund, gledate na sat i na broj koji ste dobili i čekate da budete prozvani. Kao na prvi sastanak, a u stomaku kljuca.

Ogromno olakšanje sam osetio prilikom svoje poslednje posete policiji za strance, kada sam konačno dobio trajne papire, gospodi na šalteru ljubazno sam rekao da mi je neizmerno drago što više moja noga neće kročiti ovde, i što više neću morati da ih gledam. Preboleo sam svoju prvu ljubav, rekao sam joj u lice, moj život teče dalje.

Kad nema više čekanja u redovima za vizu, nekako mi se vrati i vera u Evropu, i nas kao ravnopravne članove te družine. Čovek brzo zaboravlja muku,  a lako se prilagođava na bolje.

Posle par godina, stigao sam kući a brat je rešio da moju suprugu i mene izvede na nesvakidašnje mesto, na seosko gazdinstvo odakle puca pogled na planinu. Kuća kao u švajcarskim Alpima, sa vetrenjačom i solarnim pločama. Ekološka energija za domaćinstvo i mali, ugodni restoran.

„Vidite, tamo se proizvodi rakija, to je sve poslednja reč tehnologije, a ovo je vlasnik, da vas upoznam,  reče moj brat.

„Ja sam Viktor, drago mi je.”


Komentari9
cd24b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Beogradjanin Schwabenländle
Ко је био на Женевском језеру и постио Монтре зна да је то рај божји.
Ivan
Lepa priča. Gde je imanje gospodina Viktora?
Zoran
Pa u Svajcraskoj, gde bi bilo. Ima viknedicu u Srbiji u koju dodje 2 puta godisnje. Standradna prica. Eno sela oko mog grada kao da su svajcarska, ali tu niko ne zivi bar 320 dana. Ali zato prva generacija, prica mi nas covek, nece u penziju u Srbiju, nego ostaje u Svici.
Preporučujem 0
Neda kozomara
Malo bajkovito ali lijepo, nadam se istinito. Ima slicnih primjera ,nazalost neodrzivih. Vjerujem u bolje sutra zato se i živi .
Alisa
Bas je super tekst. Viktor dosao odmoran i energican. Nas rodjene u Srbiju su ubili u pojam, pa smo otisli.
DRAGAN
Треба ли овде коментар?
Zoran
@Саша Микић: Mene brine koliko je onih u Srbiji koji misle da im je lepse nego napolju, tako se tese. Doduse mozda im i lepse, posebno kad oni napolju posaljyu pare malo.
Preporučujem 0
Саша Микић
@Zoran А мене интересује колики је број оних који се не врате из простог разлога што не смеју да признају ни себи, ни другима да су погрешили?
Preporučujem 10
Prikaži još odgovora

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja