nedelja, 23.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:51

Izgubio službu u „srpskom Sibiru” pa postao veliki vajar

Nova saznanja o kratkom službovanju Simeona Roksandića u Užicu
Autor: Branko Pejovićponedeljak, 27.08.2018. u 22:20
Злосрећни рибар, скулптура Симеона Роксандића на Калемегдану (Фото Википедија)

Užice – Da u zabačenom Užicu na izmaku 19. veka nije izgubio profesorsku službu ko zna da li bi Simeon Roksandić (Banija 1874 – Beograd 1943) postao jedan od najvećih srpskih vajara, čija dela „Dečak s razbijenim krčagom”, „Zlosrećni ribar” , „Dečak koji vadi trn”, spomenici Živojinu Mišiću i dr Lazi Pačuu krase i u ovo vreme beogradske prostore.

O toj kratkoj Roksandićevoj profesuri u varoši kraj Đetinje znalo se tek ponešto. U pojedinim zapisima navodi se da je predavao u ovdašnjoj gimnaziji, a u knjizi „Užička gimnazija 1829–1989.” ime mu je u spisku predavača za školsku 1897–1898. godinu. Predavao je crtanje i modelisanje, svega 18 časova nedeljno. Ali u Užicu je boravio samo do kraja 1898.

Zašto tako kratko, ovde se samo nagađalo. Tragajući ovih dana po arhivima užički novinar i publicista Zoran Žeravčić došao je do odgovora na to pitanje. – Postoje o tome podaci u „Beogradskim opštinskim novinama” iz februara 1940. godine, gde je književnik i publicista Zvonimir Kulundžić na osnovu razgovora sa Roksandićem napisao zanimljivu priču o vajarovom životu i delu. Nije zaobiđen ni Roksandićev kratki boravak u Užicu – navodi Žeravčić.

Školovao se Simeon s kraja 19. veka u Minhenu, ali je jedva sastavljao kraj s krajem. Zato se opredelio da prihvati poziv Ministarstva prosvete i crkvenih poslova Srbije da bude primljen u državnu službu, piše Kulundžić i nastavlja:

„Tako je Sima Roksandić 14. decembra 1897. godine postao državni činovnik Kraljevine Srbije sa godišnjom platom od 1.500 dinara. Ali nije postavljen u neku beogradsku gimnaziju, kako je očekivao, nego je upućen u Užice. U ono vreme nije bilo u Srbiji stručnih nastavnika za crtanje i modelovanje. Jedini akademski obrazovani bili su Steva Todorović, Pera Ubavkić i Đoka Krstić. U realkama crtanje i modelovanje su predavali razni nestručnjaci od kojih je škola, verovatno, imala više štete no koristi.”

Roksandić je u Užicu zatekao nekog stolara koji je modelisanje predavao na suvoj glini ne znajući da postoji gips kao vajarski materijal.

„Naravno da je dolazak jednog akademski obrazovanog vajara u takvu školu morao da izazove čitavu revoluciju. Učenici su osetili da u novom načinu rada, koji im predaje novi nastavnik, ima nešto što privlači i ubrzo su taj predmet zavoleli. Jedan od đaka je, štaviše, već posle tri meseca izradio, po sopstvenoj inicijativi, portret svog oca”, piše u tom tekstu.

I mada se Roksandić sa oduševljenjem prihvatio posla, nakon samo pola godine doživeo je veliko razočarenje – izgubio je službu.

„U ono vreme Užice je smatrano za ’srpski činovnički Sibir’. Tamo su bili premeštani skoro isključivo činovnici koji su nešto skrivili, a još više koji nisu bili ’dobro upisani u tefterima vladajuće partije’. Kulminacija takvih partijskih netrpeljivosti dostignuta je 1898. godine, kada su ukinute mnoge gimnazije po Srbiji, među njima i užička, sa motivacijom da je pismenost u zemlji na suviše velikom stepenu. Pravi uzrok bio je da se dođe u mogućnost da se iz državne, nastavničke službe, izbace svi ’politički kompromitovani elementi’, a gimnazija u Užicu ukinuta je da se s jedne strane postigne taj cilj, a s druge da se naškodi Užicu koje je baš na taj način postalo najjača ’radikalska kula’. Tim rešenjem je izgubio službu i S. Roksandić”, navodi Kulundžić.

Našao se Simeon u nezavidnoj situaciji. Para nije imao, pa nije bilo ni pomisli da ode u neki evropski umetnički centar. Nalazi jedan privremeni izlaz: Srpski narodni muzej u Beogradu otkupljuje njegovog „Roba” za 900 dinara, od čega je mogao jedno vreme da se izdržava. Ubrzo potom saznaje da je u Kragujevcu upražnjeno mesto nastavnika crtanja u gimnaziji, te podnosi ministarstvu molbu i dobija to mesto krajem 1898. godine.

Tako je vajar bio prisiljen da se odseli iz tadašnjeg „srpskog Sibira”, da bi kasnije usledila njegova plodna umetnička karijera u Beogradu. Ima mišljenja da bi sigurno ostavio traga u kulturnoj istoriji Užica, jer je i u to vreme već ispoljavao svoj talenat. To pokazuju skulpture „Rob” i „Knez Miloš” nastale pre i neposredno po njegovom odlasku iz varoši na Đetinji. Ipak, Simeona Roksandića nema među znamenitim profesorima ili đacima Užičke gimnazije čija su imena navedena na veb-stranici ove škole.


Komentari7
b6dc9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Mince Krstic
Njegovo delo je "IGRALI SE VRANI KONJI" ispred skupstine. Umro je u Splitu i Hrvatska ga smatra svojim skulptorom! Prvi put cujem da je sa Banije.Rodjen je u Splitu gde ima atelne,ali se osecao Srbinom.Njegova kuca na Senjaku je muzej!
Милош Миленковић
@Mince Krstic, мало испрвке. Симеон Роксандић је рођен на Мајским Пољанама, у околини Глине, Банија, и умро је у Београду. Ви сте побркали Симеона Роксандића са Томом Росандићем, који је исто Србин, а рођен је у Сплиту. Обојица су умрли у Београду.
Preporučujem 13
Момо
Аутор скулптура "Играли се коњи врани" испред Супштине Србије је Тома Росандић (1878, Сплит-1958, Сплит, право име Томазо Винћенцо), а главно дело Симеона Роксандића (1878, Глина-1942, Београд) који има споменик на Великом Калемегдану је "Рибар" у фонтани, такође на Великом Калемегдану. На Малом Калемегдану је скулптура Уморни борац Томе Росандића.
Preporučujem 9
Prikaži još odgovora
Aleksa
Užice nikada, a pogotovu u to vreme ,nije bilo zabačeno !
GoraN
Slazem se. No Beogradjanima (i onima koji to zarko zele da budu) sve osim "glavnog grada", "prestonice", zabaceno je. U naprednim drzavama ne pravi se ta razlika, nema potrebe da svi hrle u jedan grad. Roksandic je bas bio dobar vajar.
Preporučujem 15
Dusan T
Sa pozicije "Beogradjana" cela Srbija je zabacena.
Preporučujem 19

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja