četvrtak, 20.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:43
TEMA NEDELjE: SPORTSKI IDOLI – KAKO SMO IH VOLELI I MRZELI

Kako je Šekularac zabavljao radničku klasu

Kad je postao svetski prvak, Amerika je Fišera dočekala kao Rim Cezara, a završio je na poternici SAD, Ozilu niko nije prebacivao da je Turčin dok se nemački fudbal nije obrukao
Autor: Ivan Cvetkovićsubota, 01.09.2018. u 22:40
Драган Џајић и Драган Стојковић Пикси 2009. године (Фото Танјуг/Немања Дамјановић)

U današnjem svetu sportska nadmetanja su jedini događaji koji se odigravaju pred našim očima. Sve ostalo je iza zatvorenih vrata. Od razgovora državnika i sednica vlada, zatim sastanaka onih koji su sami sebe odredili da brinu za budućnost čovečanstva kao što je grupa zvana „Bilderberg”, pa do onih koji određuju kurs valuta ili se dogovaraju o cenama na pijaci za danas.

Pored toga, u sportu vlada privid potpune ravnopravnosti. I Brazil i Luksemburg, na primer, izvode jedan protiv drugog timove s potpuno istim brojem ljudi, iako oni prvi imaju više igrača, nego ovi drugi stanovnika.

Jednaki su i uslovi. Isto igralište, plivalište ili na čemu se već održava nadmetanje. Po sportskoj opremi i rekvizitima se ne vidi ekonomska, kulturna, vojna, politička ili neka druga nadmoć određene zemlje.

Na samom sportskom takmičenju, kad se ne bi znalo ko je odakle, ne bi moglo da se zaključi ko je iz bogate države, a ko iz siromašne, ko iz „malog” naroda, a ko iz „velikog”.

I zbog toga se sa svojim sportistima lako poistovećuju i ljudi iz zemalja u kojima se jedva sastavlja kraj s krajem i ljudi iz zemalja o kojima oni prvi maštaju.

Kod onih prvih je pobeda njihovog zemljaka ili tima prilika da zaleče neku ranu na duši, da uvere sebe kako smo, eto, bolji od onih bogatih, moćnih...

A ti bogati, moćni, pobedu „svog čoveka”, opet, vide kao dokaz da su stvarno bolji. Ispuštaju iz vida koliki je značaj uslova za treniranje, životnog standarda, sponzora...

Sport je odavno prestao da postoji zbog onoga zbog čega je i nastao – zbog održavanja i poboljšavanja zdravlja. Ne pripada više ni takozvanoj industriji zabave. Ne ide se sada na utakmice da se uživa u igri, nego da se „pomogne” svojima da pošto-poto pobede.

I zbog te zajedničke radosti od pobede čak se i oni, koje sport i ne zanima mnogo, lako poistovećuju sa sportistima pobednicima. A kad gube – kao da ih je neko najmiliji izdao.

Primer s Novakom Đokovićem je toliko poznat svima nama da nije potrebno da se nabraja kad je šta bilo. Ali, ima i bolnijih sudbina.

Dragoslav Šekularac je pričao da mu lično Aleksandar Ranković, u to vreme najmoćniji čovek posle Tita u Jugoslaviji, nije dozvolio da ode u Juventus jer je trebalo da zabavlja radničku klasu u našoj zemlji.

Bilo je to posle Svetskog prvenstva u Čileu 1962, gde je dostigao zenit. Godinu kasnije napao je na prvenstvenoj utakmici u Nišu sudiju i zabranjeno mu je da – igra! Tada se niko nije zapitao kako će radnička klasa bez takvog zabavljača. Po izdržanoj kazni se vratio, ali to više nije bio onaj Šekularac.

Još gore je prošao Dragan Džajić. Ne samo što je uhapšen nego je to i prikazano na televiziji. A decenijama je bio božanstvo koje hoda i kao sportista i kao sportski funkcioner.

U vreme kad je bila retkost da obični ljudi odlaze u inostranstvo, sportisti su bili pod posebnom lupom. Nekima je zbog šverca (sitnice, ali u ono vreme vrlo prestižne), stvarnog ili podmetnutog, sportska karijera dolazila u pitanje ili otišla drugačijim tokom. Tako se, na primer, krajem pedesetih godina praktično rasturila jedna generacija košarkaša Crvene zvezde.

Stjepan Bobek je priznao da je on, kao i ostali iz Partizana, otvarao četvore oči da mu se u putnoj torbi ne nađe nešto što ne treba. Dok dokaže da to nije njegovo – ode ugled. On je, posle Svetskog prvenstva 1954. u Švajcarskoj, branio Rajka Mitića i sebe od optužbi da su „stari igrači” krivi za poraz od Zapadne Nemačke u četvrtfinalu. A njih dvojica su bili i ostali znamenja našeg fudbala.

Ljubodrag Simonović je bio košarkaš ispred svog vremena. Ali, kada se na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. u njemu probudio buntovnik (kao svetski prvaci izgubili smo od Portorika, za koji je igrao dopingovani igrač, a naš protivnik nije kažnjen, zbog čega je Simonović zaključio da to ima veze s tim što su Portorikanci bili domaćini narednog svetskog prvenstva) u reprezentaciji više nisu računali na njega.

Ali, nismo mi jedini koji svoje idole ruše ili ih zaborave. Kada je 1972. Robert Fišer postao svetski prvak, Amerika ga je dočekala kao Rim Cezara. Kako i ne bi, prvi je srušio s prestola sovjetske šahiste. I čovek koji je proslavio „američku pamet” završio je na poternici SAD.

Najsvežiji slučaj je od ove godine. Kada su Nemci 2014. postali svetski prvaci u fudbalu nikome nije smetalo ko je odakle. Sada, kada su završili učešće na svetskom prvenstvu ranije nego ikada dosad, ne samo što je postavljana dijagnoza da je selektora pregazilo vreme, da je većini starijih igrača teret da igraju za reprezentaciju nego je, na primer, Ozil optužen da je više Turčin, nego Nemac za šta je kao potvrda naveden njegov susret s Erdoganom.

Ali, i sami sportisti se drugačije ponašaju u zavisnosti od toga da li pobeđuju ili gube. Kad mu ne ide, Đokovića napušta smisao za šalu, pa ne zabavlja publiku imitiranjem nekih svojih kolega. Isto tako, retko kom asu smetaju preterane pohvale, ali su vrlo osetljivi čak i na dobronamerne primedbe.

Šta da se radi. I oni i njihovi obožavaoci ipak su samo ljudi od krvi i mesa.


Komentari1
db14c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Зоран Матејић
И спортисти и навијачи су само људи од крви и меса. Али новинари су професија која треба да буде објективна, добронамерна, да уздиже те људе, а да се не понесе. Сетите се, ЉУБИША ВУКАДИНОВИЋ, МИРОСЛАВ РАДОЈЧИЋ, ...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja