petak, 30.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 03.05.2008. u 22:00

Umetnost ima moć da pomera ljudsku svest

Lista mnogobrojnih pozorišnih i filmskih priznanja koje je do sada osvojio naš glumac Nebojša Glogovac, nedavno je dopunjena novim domaćim i stranim potvrdama kvaliteta njegovog rada: Nagradom grada Beograda za filmsko stvaralaštvo u prošloj godini i priznanjima za najbolju ulogu na festivalima u Liježu i Milanu, za film „Klopka” Srdana Golubovića.

Glogovac na nagrade ne gleda s preteranom važnošću, već traga dalje, za novim ulogama kojima će potvrditi svoje umeće u glumačkoj igri.

Ovih dana, iako su uskršnji i prvomajski praznici, Nebojša Glogovac radi – snima novu TV seriju „Moj rođak sa sela” i privodi kraju probe predstave „Zamak” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Šta Vama znače nagrade koje ste nedavno osvojili: Nagrada grada Beograda i priznanja na filmskim festivalima u Liježu i Milanu?

Ove nagrade su posledice dobro urađenih poslova i to je sumiranje dosadašnjih iskustava. Do sada sam uspeo da naučim mnoge stvari o glumi koje dolaze do izražaja, a to se sve, izgleda, skupilo u prošloj godini: uloge u filmovima „Klopka” i „Hadersfild” i učešće u predstavi „Pijana noć 1918.” po eseju Miroslava Krleže, na Brionima, premijerno izvedena prošlog leta, u kojoj igram pukovnika Vesovića, ulogu koja mi je vrlo draga. Računam da sam se popeo još jedan sprat.

Posle svetskog i domaćeg uspeha filma „Klopka”, reditelj Srdan Golubović je izjavio da smatra da biste mogli da ostvarite uspešnu međunarodnu karijeru. Razmišljate li da se oprobate i van srpske kinematografije?

Ponude postoje. Javljaju se nemački, francuski pa i kanadski producenti. Sve to je još u naznakama. Čitam scenarije, ali to još nije dovoljno zrelo i za mene kao glumca ne predstavlja novi izazov.

Predstava „Hadersfild” nedavno je doživela jubilarno 100. izvođenje. Kako danas čitate taj tekst?

Predstava „Hadersfild” je rađena bez velikih ambicija. U početku se nije slutilo da će postići uspeh koji ima danas. Radili smo je kao malu, toplu predstavu za malu scenu JDP-a, maltene, za našu dušu. Interesantno je da su viđeniji srpski reditelji odbili da režiraju taj komad i da u njemu nisu videli sebe. U pripremama predstave, najduže je trajala potraga za rediteljem. Na kraju se rodila ideja o Aleks Čizhold koja je komad postavila u Licu. Saradnja je bila interesantna. Ona je režirala u realističkom ključu, poštujući tekst i njena režija se svodila na doziranje energije dokle treba da se ide u sukobu. Njena režija je, kasnije se ispostavilo, bila vrlo značajna jer je ključ uspeha ovog komada u tom doziranju dramske situacije. Generalna proba i pretpremijera su nam pokazale da smo napravili dobru i zanimljivu predstavu, a kasnija izvođenja su to potvrdila. To se dokazuje i danas, jer evo i na 100. izvođenju publika je odlično reagovala.

Iz te potvrde ste se upustili u realizaciju filma „Hadersfild” u režiji Ivana Živkovića, koji ste i producirali zajedno s kolegom Goranom Šušljikom?

Posle jednog od izvođenja predstave, Goran Šušljik i ja smo sedeli i još malo uživali u dobrom aplauzu. Goran je predložio da osnujemo producentsku kuću i da snimimo film. Cilj je bio da priču „Hadersfilda” i naše viđenje tog komada vidi što više ljudi, da poruke predstave i kvaliteti teksta i izvođenja dođu do novih gledalaca, a film je vrlo pogodan medij za to. Nismo napravili radikalni zaokret pa je film blizu pozorišnom izvođenju, ali ima svoj pečat i identitet. U odnosu na pozorišnu predstavu, priča filma je proširena. Ubačene su neke nove scene i likovi, među kojima je za lik Ivana, koji ja tumačim, najznačajniji lik majke koju igra Jelisaveta Seka Sablić. Neverovatnom tačnošću, preciznošću i njoj svojstvenim instinktom, ona je u svoja dva-tri kadra u filmu pronašla ton i pravu meru koji objašnjavaju problem Ivana. Ta uloga je bila značajan, novi začin za priču „Hadersfilda”.

Iako se tekst „Hadersfilda” čini gorkim i opominjujućim jer govori o generaciji koja je oštećena i koja se možda još traži, može li se reći da film „Hadersfild” nudi nadu?

Nada je otvorena na kraju filma i nudi se katarza. Raša, koga tumači Goran Šušljik, lik je koji je iz privatnog razloga i ličnog nezadovoljstva ogorčen na svet i sve što ga okružuje. Kao svuda oko nas. Neki ljudi dođu do položaja i važne političke funkcije pa onda narod odvedu u rat samo zato što ih je nekada neka žena ostavila ili ih je tata maltretirao. Uz priču o ličnoj povređenosti u odnosu prema svetu, postoji stub dobrote i izvor vere u dobro i borbe za boljim, što je oslikano u liku Rašinog prijatelja, Ivana. Iako uskraćen na mnogim životnim planovima i osujećen životnim nedaćama, Ivan zadržava veru da može i da treba da bude dobra osoba u odnosu prema drugima, da bi i njima bilo bolje. U katarzi, Raša oseti da je preterao i okreće se pokajanju i boljem stavu prema svetu.

Koliko je vera pomogla Ivanu i koliko je Vama kao glumcu, koji potiče iz porodice u kojoj je otac sveštenik, razumevanje vere pomoglo da opravdate lik?

Pravi Ivan postoji i živi u Zrenjaninu. Nisam ga upoznao, ali mi mnogi kažu da smo se dosta dobro našli. Posle kabale, joge i raznih pristupa duhovnom svetu od kojih svaki ima svoje opravdanje, Ivan se vratio onome odakle potiče i u monologu ističe da se pre tri godine krstio u pravoslavnoj crkvi. To jeste njegov put, a moje je bilo da ga razumem i opravdam. I pored svih tih skretanja, iskrivljenja i pokušaja da Ivan dođe do nečega što bismo mogli da nazovemo rešenjem ili istinom, moj najveći trud je bio da ga opravdam. Ivan je mogao da ostane u budizmu ili nečemu drugom, ali je sam odabrao da se vrati pravoslavlju. To je odluka da se vratite onome odakle potičete i odakle ste krenuli.

Često ističete da je Ivan stradao zbog viška znanja. Koliko je to individualni primer ili je reč o opštem stradanju?

Jedna od stvari koje su Ivana oterale na pogrešan put je potreba za znanjem. Kod svakog čoveka postoji kapacitet kanala, naših čula i percepcije i kada su preopterećeni i previše rabljeni, dolazi do poremećaja. To je jedan od koraka koji su Ivana odveli na mesto u kojem ga doživljavamo u predstavi i filmu, ali on nije samo to.

Smatrate li još da „Srbi ne veruju dovoljno i da je sve ovo jedna kazna”, kao što ste svojevremeno izjavili?

Srbi ne veruju dovoljno. Jedan od naših najvećih problema je što nemamo tradiciju ni u čemu, nemamo kontinuitet jedne ideje, šta god to bilo. Ne mogu da teram ljude da veruju u ono u šta ja hoću i kako ja to želim – bilo da je reč o komunistima i njihovom sistemu, ili ako smo religiozni pa da budemo okupljeni oko crkve ili oko porodice. Srbi nemaju svetinju. Mnogo puta smo raslojavani i preobražavani na razne sisteme, a nijedan od njih nije opstao. U Srbiji nema familije koja je vekovima bogata, nema plemstva, aristokratije i nemamo nijedan stožer koji dovoljno dugo traje. Po mom mišljenju, to je jedan od naših najvećih problema. Kada bi se ustanovila jedna od tih linija, ali na psihološkom planu, na planu grupne psihologije, stvorila bi se sigurnost, neka vrsta ognjišta oko koga smo okupljeni i za šta smo spremni da se žrtvujemo, da napredujemo i radimo. Kada imate nekoliko frakcija od kojih svaka vuče na svoju stranu, a naš narod je takav da se lako opredeljuje, onda postajemo raslojeni i raštrkani i ne možemo da se okupimo oko neke ideje. Tako dolazimo do onog nivoa da s nama može da se radi dosta toga.

Niste politički angažovani. Kako iskazujete svoje (ne)zadovoljstvo situacijom u kojoj živimo. Da li je to uz olovku i listić na glasačkom mestu?

Demokratija je za nas Srbe vrlo komplikovana igračka. Svoju procenu onoga što bi bilo dobro za sve nas pokazujem pred glasačkim listićem. Rezonujem u smislu obezbeđivanja kontinuiteta, da ovi što su do sada nešto radili nastave da rade. Valjda su se navežbali i sada bi mogli u realizaciju. Oni koji bi došli iznenada i ponovo i našli se u ovoj situaciji vežbali bi nad nama. Meni to više zaista ne ide u prilog. Smatram da bi trebalo da radimo, ubiremo plodove rada i krupnijim koracima idemo napred. Verujem u kontinuitet ostvarivanja rezultata.

Kao otac dvojice sinova, u kakvoj zemlji biste voleli da Vaša deca rastu i školuju se?

U slobodnoj, berićetnoj zemlji koja zna šta hoće, koja je određena prema svojim susedima i ima prijateljske odnose sa svetom, koja ume da ponudi, ali i da traži nešto, u zemlji koja bi formirala svoj nacionalni identitet i stvorila mogućnost da ono što možemo da proizvodimo izvozimo u svet. Dakle, da sve ovo bude usmereno ka opštem interesu, da preskočimo lične interese i širenje moći pojedinaca i da dobrobit pređe i na narod.

Verujete li u moć umetnost?

Apsolutno. Verujem da umetnost nekim malim koracima može da pomera ljudsku svest. Međutim, pošto smo na različitim nivoima svesti, to neće delovati na sve. Delu publike koja dolazi u pozorište neka predstava će biti kap koja će preliti čašu, spoznaće neko novo znanje i stupiće u novi odnos prema svetu. Drugi će polako da napreduju i menjaju se. Umetnost ima moć kada je umetnost koja je kvalitetna i tada je sposobna da pomera ljudsku svest i da otvara nove vidike i načine da se stigne do cilja.

Dosta radite u pozorištu, na filmu i televiziji. Kako održati kvalitet u glumačkoj igri, a ne ponavljati se?

Pre svega različitošću i svežinom onoga što kao umetnik radite. Volim da radim svoj posao, uzbuđuje me i prija mi dobra uloga, predstava, film. To je osećaj kada na sceni ili na filmu uspete da dosegnete do neke istine. To ne može uvek i to ne radite stalno, ali približavanje tome je vrlo uzbudljivo. To mene uzbuđuje, pokreće i prija mi. Svežinu u igranju i uopšte u umetnosti treba održavati visoko postavljenim lestivicama, koju nije lako dosegnuti.

Ivan Aranđelović

------------------------------------------------------------------------

Zameram neimanje odnosa prema Kosovu do sada

Kako kao umetnik gledate na političku situaciju u zemlji: protivljenje jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova, borbu za teritorijalnu celovitost zemlje i stremljenje ka evropskim integracijama?

Srbiji i Srbima zameram neimanje odnosa prema Kosovu do sada. Gde smo bili do sada? Kada je neko otišao u manastire na Kosovu ili u posetu Prištini, Peći ili drugim prelepim kosovskim predelima koje zovemo srce Srbije? Trebalo je održati kontinuitet odlaska na Kosovo i novčanog ulaganja. Ako pričamo o savremenom svetu, ako ulažete novac u nešto što mislite da je vaše, to sve više postaje vaše i onda polažete prava na to. Ne samo novac, već i ljubav i rad. A ako dođe do ovakve situacije kao sada, onda se pokažu podaci po kojima se vidi ko je ulagao i kome šta pripada. Ako se setimo Kosova tek kada Kosovo hoće da se ocepi i kada gomila Albanaca koji su se tamo naselili žele svoj prostor, onda je kasno za reagovanje. Licemerno je tvrditi da je to naše jer se neki drugi ljudi tamo šire i rade svoje poslove. To vidim kao našu grešku i kao pogrešan odnos.

-----------------------------------------------------------------------

Poništenje identiteta

U vreme obeležavanja 60 godina postojanja JDP-a pripremate novi komad. O čemu je reč u postavci Kafkinog „Zamka” čija je premijera 9. maja?

Postavićemo „Zamak” kao duhovitu predstavu, da sagledamo ono što je Kafka želeo da kaže s vedrije strane. Reč je o onome što se stalno dešava svima i postalo je groteskno, a to je priča o individui koja upada u birokratski sistem gde je nemoguće doći do vrha, izvora problema ili rešenja. Sve se radi preko nekih drugih ili trećih ruku, kao što nam se dešava u procesu sređivanja papirologije oko stana ili nečeg sličnog. Tumačim junaka K., geometra koji dolazi u zamak i upada u zamešateljstvo. S njim se možemo identifikovati, jer gospodin K. traži prijem kod šefa zamka, a nikako da dođedo njega. Gospodinom K. se igraju mali činovnici, šrafovi u sistemu dobro uigrane kombinatorike. Tu i tada dolazi do poništenja identiteta. Ako čovek to ne primeti na vreme i pobegne odatle, onda mu ostaje da poništi svoj identitet i igra po nametnutim pravilima.

Komentari1
2fed2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Kolja Nikolic
Pitanje gospodinu Glogovcu: Obzirom da ulazem novac u stan u kojem duze vreme zivim (zivim sa porodicom kao podstanar)da li to znaci da taj stan sve vise postaje moj i da polazem prava na njega???

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja