utorak, 18.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:51
U KULTURNOM DODATKU 8. SEPTEMBRA

Pišem mnogo, čitam malo, ne mislim ništa

petak, 07.09.2018. u 14:34
(Драган Стојановић)

POVRATAK U BUDUĆNOST

Obrazovanje i opšta kultura se stvarno isplate. Ne treba da nas zavara to što  poneki polupismeni brav iz tora utekne u važne ustanove društva. Kada su u pitanju veliki brojevi, ipak su uspešniji dobro obrazovani ljudi

Današnji  svetski dan pismenosti i nedavni najveći skup slavista održan u Beogradu podstiču na preispitivanje toga šta je pismenost, a povrh svega, šta je opšta kultura. Na prvi pogled, statistike ohrabruju. Broj potpuno nepismenih u našoj zemlji veoma se smanjio. Nažalost, to nije plod uspešnih akcija opismenjavanja, kakve su bile one posle Drugog svetskog rata. Najviše analfabeta je dolazilo iz redova starih seoskih žena. Koje ubrzano izumiru, kao i sela uopšte. Na drugoj strani, postotak ljudi u Srbiji s visokom školskom spremom skoro se udvostručio u Srbiji tokom 21. veka. U  našoj zemlji je, međutim, došlo do razdvajanja diplome od stvarnog znanja. Stvarnost je prevazišla Nušićev Dr. U toj komediji bar postoji neko kome je stvarno stalo do učenja, a i doktorat je stvaran.

Šta bi bila stvarna mera opšte kulture i širokog obrazovanja? Pominje se funkcionalna pismenost, sposobnost da se razumeju pročitani tekstovi, ili recimo, formulari. U ovom veku više nisu pismeni oni koji od muke mrdaju usnama kad čitaju neki natpis ili birački listić. Sada krenimo korak dalje. Nije kulturan i opšte obrazovan onaj čovek koji razume neki tekst, sam za sebe. Prava kultura i opšte obrazovanje razvijaju dve čitalačke veštine. Prva je nalaženje i prepoznavanje dobrih i korisnih štiva...

Predrag J. Marković

POVEĆANA VIDLjIVOST
Šta znači „biti pismen”?

Ne sećam se da sam ikada pročitao definiciju „pismenosti”.

Statistički podaci o pismenosti se prikupljaju tako što vam popisivač dođe u kuću i pita vas da li ste pismeni. To vas pita i za odsutne članove porodice. Tako smo saznali da u Srbiji sada ima nešto manje od dva odsto nepismenih (prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva 2012).

I mogli bismo da kažemo da je nepismenost praktično iskorenjena, ali prethodno moramo saznati šta danas uopšte znači „biti pismen”. Pismen si ako umeš da pišeš/kucaš kao što govoriš koristeći svih 30 slova ćirilice ili 22–30 slova latinice i ako umeš da čitaš onako kako je napisano? To su bili prvi koraci za prethodne vekove i izvodili su čoveka iz mraka nepismenosti na svetlost pismenosti. U ovom veku ga vode tek u praskozorje polupismenosti.

A znamo li šta treba znati i primenjivati da bi nas obasjala svetlost pismenosti? Zapravo ne znamo.

Vlado Đukanović, lingvista

IZ NAŠE ARHIVE
Susreti sa Isidorom Sekulić

Nije znala za nedovršene rečenice, isprekidanu misao, nervoznu rimu. Iako joj je svaka misao bila naelektrisana visokim nabojem, nije bilo grčevitosti u mišljenju. Podsticala je i kod drugih do kraja izgovorenu reč

Isidora Sekulić

Upoznao sam je zahvaljujući Miodragu Pavloviću, a od početka 1955. godine posećivao sam je i kao pacijenta. Patila je već duže od nesnosnih migrenoznih bolova kao posledica oftalmičnog herpesa. Pokušavao sam da joj injekcijama olakšam muke, iako sam ubrzo saznao da se bavim uzaludnim poslom. Isidora je sebe nepomirljivo smatrala neizlečivim bolesnikom, čak i onda kada sam joj rekao da je i Tomas Man bolovao od iste bolesti i da se posle mnogo pokušaja ipak jednom sasvim izlečio, istina od neke Ruskinje, u San-Francisku, koja nije bila lekar. Bilo mi je odmah naglašeno da ću imati posla sa vrlo nezahvalnim bolesnikom koji je oduvek pokazivao izvanrednu otpornost prema svim lekovima, naročito protiv bolova i nesanice. A tvrdila je da ima bolova i da pati od nesanice od kada zna za sebe. Kao da nije ni znala za drugu vrstu zdravlja osim ovog bolesnog. Govorila je: ono što mi najviše treba, glava, tu je, u njoj, usredsređena sva nemoć i neživot i puno bola.

Dok je nisam dovoljno upoznao, pokušavao sam da ostvarim nemoguće stvari: govorio sam šta bi trebalo da jede, koliko da radi i spava, da bi lečenje nekako koraknulo napred. Ništa od svega.

Dr Vladeta Jerotić

PISMOIZ KINE
Tri jave i tri sna

Ispričaću vam tri priče, a vi ste slobodni da ih smatrate istinitim, mada ih možete smatrati i lažnim, jer ponekad je ono što je istinito laž, a lažno istina, baš kao što je stvarnost katkad zapravo san, a san u stvari java

Ju Hua

Cao Fej, La Town: Train Station, 2014, rad kineske umetnice koji će biti prikazan na Oktobarskom salonu u Beogradu/ljubaznošću umetnika i Vitamin Creative SpaceEvo prve priče. Kad sam bio dete, drugim rečima, za vreme Kulturne revolucije, imali smo braću svuda u svetu, od Azije, preko Afrike pa sve do Južne Amerike, i mi smo ih nesebično pomagali, posebno onu iz Afrike, za koju smo, bez iole oklevanja, sa sebe skidali čak i pantalone ne bismo li im poslali da imaju šta da obuku. Poslednje zrno pirinča odvajali smo od sopstvenih usta kako bi oni imali šta da pojedu, slali im agronome da ih nauče da uzgajaju pirinač i lekare koji su ih lečili. Moj otac, inače hirurg, zamalo nije otišao tamo. Nažalost, drugi lekar je uspeo da obezbedi sebi tu dragocenu priliku, tako da je moj otac ostao kratkih rukava. Žalio je zbog toga, mada ni prineti onoliko koliko sam žalio ja, pa se tako i rodio moj prvi san, da kad porastem postanem lekar i odem u Afriku da spasavam živote. Biti lekar za mene je bilo najplemenitije zanimanje. I zaista, kad sam odrastao, postao sam lekar, zubar da budem precizniji, ali mi se, nažalost, nije pružila prilika da vadim zube braći iz Afrike.

Ju Hua

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU


Komentari4
192cd
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sreten Bozic -Wongar
U brdima iznad sela G. Tresnjevice ( Gornja Jasenica ) gde sam odrastao cuvao sam stoku 1940 -4 god. Jedna starija pastirka zvana Cana verovala je da je vila - Pricale je cesto o njenim drugama - vilama koje zive u planini i imaju poseban zivot od nas u selu. Igraju kolo u proplaku u sumi - lete sa jednog brda na drugo - selaze nocu da se kupaju pod vitlom planinske vodenice . Bio je to najbolji prirucnik kojeg sam godinama kasnije upotrebeo u svome pisanju. Stara pastirka nije znala da ono sto prica je nasledje koje je na Balkanu opstalo jos in Antickog doba . Njene vilovite drug su Grcke ninfe. Kasnije kada sam poceo da pisem shvatio sam moc njegon kazivanja - svet maste koja u mislima postaje realnost.
zoran stokic
Markoviću nemešajte rodove, država je kaže Aristotel dobra kada ne vladaju ni bogati ni siromašni već kad vlada srednja klasa i kad su građani koji učestvuju u vlasti dobri i puni vrlina. Za vrlinu su potrebne tri stvari - priroda, navika i razum. Svi moraju voditi brigu, pored svog pojedinačnih ineresa i brigu o celini i opštem dobru. Zato je i cilj države da pomoću institucija neguje i popravlja ljude, pa je njen smisao egzistiranja potpuno etičan. Svrha države je u sreći svih njenih građana, a dobro je najviši politički cilj kome država treba da teži. Od 12 veka nizom slučajnosti dogodio se na Zapadu savez između plemića, crkve i gradova i sinteza antičkih, varvarskih i hrišćanskih elemenata što je proizvelo političke slobode - kritiču tradiciju - koja je omogućavala kritiku svih oblika moći i vladajućih dogmi. Glad za znanjem i oslobođeni duh naučili su Evropljane da ne postoji neporecivi propis ili autoritet. Despotije su pak oduvek održavale nekritički status quo u društvu.
zoran stokic
@ Olujić U celokupnoj istoriji političkih teorija Aristotelova paradigma o polisu (grad država) kao mnoštvu različitih - jedinstvu različitih - zauzima jednistveno mesto. Ona čini paradigmu političkog (!) ona je samo jezgro politikologije, koju svaka politika mora uzeti kao svoju polaznu tačku. Polis je identičan s grđanstvom – polis to su građani (polis nije pravna osoba iznad građana). Od vrste (kvaliteta) građana zavisiće ustav – polis je onakav kakvi su građani. S karakterom građana menja se i karakter polisa. Neposredno u samim građanima a ne u nekoj izdignutoj državnosti jesu koreni političke zajednice. Osnovna podela u Aristotleovoj Politici je između (1) polisa (skup jednakih u različitosti) i (2) domaćinstva (skup nejednakih) – takođe postoje varvarska i tiranska carstva - države - koja su uređena na despotski način (Ksenofan "bogovi su despoti nad ljudima jer oni nemaju nikave zakone iznada sebe"). Dragomire vi bi isto tako mogli tvrditi (jer hoćete) da u Bibliji nema Boga.
Preporučujem 3
Dragomir Olujić Oluja
A Vi, g-dine Stokiću, nemojte mešati vremena i fenomene! Prvo, u antičkoj Grčkoj nema države – polis jeste politička zajednica, ali nije država. Drugo, u Aristotela nema pojma građanina, jer građana još nema, nema ni srednje klase. Treće, državi ne pripadaju – niti je nastala, niti opstaje zbog toga – ova svojstva koja ste joj pripisali. Četvrto, ništa u istoriji ljudskog roda bilo gde, pa ni (sve ovo što ste nabrojali) na Zapadu, nije nastalo „nizom slučajnosti“. I, peto, krajnje je vreme da se oslobodite fascinacije despotijom!
Preporučujem 8

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja