utorak, 18.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:09
KAKO BISMO REKLI (REČNIK TORONTA)

Dani iz kutije za lekove

U dubini očiju pojavio se grad sa dvema rekama. One mi protiču kroz trepavice i slivaju se na jastuk. Tu je moj grad. Sada bar znam gde mogu da ga pronađem.
Autor: Miodrag Topić ponedeljak, 10.09.2018. u 10:28
Фото Пиксабеј

Moj život u inostranstvu je igra reči iz Rečnika grada u kojem živim. Slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao. Reči koje su želele da ispričaju nešto o sebi. Ponekad me, Markoni, moj „nom de plume“ zamoli da napiše uvod. Prošlog puta, svojim dugim uvodom mi nisi ostavio dovoljno mesta. Ovog puta, ostaješ bez uvoda, rekoh.

Molim te, samo jednu pričicu, preklinjao je Markoni. Za mog psa. Uzdahnuh duboko. Bolećiv sam na pse. Zato popuštam. Zbog psa

 

Pas koji je hvatao zjale

Žena i pas u dvorištu popločanom ciglom. Pas trčkara okolo neko vreme. Njuši bokore jasmina. Žena čisti ostatke jeseni i zime. Zateže i briše konop za sušenje veša. Zatim seda na stolicu. Čita knjigu i sunča se. Povremeno baci pogled na psa među ljubičicama.

Pas ne radi ništa.

Ne može se ni očekivati od njega da radi takve poslove. Hajde Manga, idemo u kuću, dosta si hvatao zjale, reče žena. Brzo je šmugnuo u kuću kroz odškrinuta vrata. Bio je zabrinut. Da li je hvatanje zjala nešto nečasno za psa sa imenom i pedigreom kakav je on?

Hrana u činijici pred njim pokrenula je u njemu sasvim drugi tok osećaja.

 

ICY DAY  - Ledeni dan

Januar. Nad gradom nebo plavih kristala. Toronto ajlands u ledenim resama. Gnezde se oblaci dima oko visokih dimnjaka. Liče na dirižable usidrene na njima. Nemaju nameru da se odlete. Samo stoje tako zbijeni. Ni ravna linija horizonta ne prati zakrivljenost zemljine lopte. Sa trgova u gradu policija sklanja one koji nemaju svoja četiri zida.

U ulici Leslivil, u skloništu za beskućnike Nju Houp - Nova nada, prepuno. Previše minusa, za svakoga. Čak su i Farenhajti ispod nule.

 

My nose – Moj nos

Nos je tražio slobodan dan. Kaže, nekada su januarski minusi bili dugotrajni i stabilni. Ovi današnji se druže sa plusevima iz aprila. Ponekad i onim majskim.

Ono, kao posledica - globalnog zagrevanja. Tako se pravdaju. Od toga dobijam alergiju.

Obavljam svoje radne zadatke u veoma otežanim uslovima. Uz to trošim dnevnu proizvodnju Klineks-maramica. Oba rukava. Šta god mi je pri ruci. Dobro bi mi došao bar jedan slobodan dan. Cenim moj nos nije baš za estradu ali smo u dobrim rođačkim odnosima.

Zato uskačem u pomoć. Neko vreme disaću na usta. Traheja neće ostati bez vazduha.

 

The Guild park

Foto Piksabej

Lepote fasadnih ukrasa, ornamenata, arhitektonskih fragmenata srušenih zgrada, sada su na travnjaku parka. Ispale iz vremenskog karusela. Izlomljene senke korintskih stubova i kapitela na stepenicama ulaznog portala, između krošnji drveća. Zaostala sećanja u patinama kanelura.

Na balkonskoj ogradi sunčani zraci menjaju uglove zamišljenih scenografija godišnjih doba. Naslućujem kroz odškrinutu, visoku kapiju od kovanog gvožđa, tajnovite korake nekog vremena.

Večna je samo prolaznost, došaptavaju likovi sa bareljefa. Iza parka, ćilim tišine lebdi nad jezerom Ontario. U dubokom plavetnilu vode naziru se obrisi lepe Najade.

 

Auto

Ogromni parking ispred Jorkdejl šoping centra. Osam hiljada parking mesta. Negde između „tojote rava” i „honde CR” parkiram moj plavi „golf”. Uplašim se uvek kad ga od drugih velikih auta, ne vidim odmah. Mislim da je ukraden. Opet, zašto bi neko želeo moj auto, ostareli model? Isto kao kad bi mene neko hteo da ukrade. Nema razloga, racionalnog.

Ipak se zabrinem kad mi nije pred očima. Kao kad ne vidiš svoje dete u gomili dece u parku. Ponekad zaboravim gde sam ga parkirao. Onda on odbija da se javi kada daljinskim od njega tražim poziciju. To nije inat. Samo je u pitanju osećaj uvređenosti.

(Iskreno, ne bih se ni ja javio kad bi me neko tek tako zaboravio na parkingu.)

Ipak, uvek usklikne od sreće i zatreperi migavcima kad mu se približim. Uglavnom je atmosfera u njemu dobra. Drugarska. Kada sednem za volan, sinhronizovano radimo svoje poslove. Nismo izneverili jedno drugo. Krpimo se nekako.

 

Carbon – Uglenjnik

Sanibruk je park na šezdeset hektara. Pripremam roštilj. U ruci mi je grumen uglja.

Ima ugljenika sasvim dovoljno da i izgleda baš tako. Da promenim njegovu strukturu tada bih u ruci držao ozbiljan komad dijamanta.

Struktura lego-piramida ugljenika-C. Ali onda ne bih mogao njime da raspalim roštilj.

A to se jedino očekuje od mene. Miris roštilja, za zagrevanje.

 

Days in the case – Dani u kutiji

Kupujem kutiju za lekove u Bič Medikl Farmasi. Vezan sam za tu kutiju sa lekovima kao sunčani sat za sunce. Na njoj su napisani dani u sedmici. Tako znam i koji je dan. Kada popijem lek dan ostaje u mom vlasništvu. Sve dok prvi petlovi ne proglase novi.

Vrtimo zajedno točak sreće.

U danima ženskog roda plešemo The second Waltz. Kada zaboravim lek, zadirkuje me:

Demencija, demencija, demencija…

Posmatram to sa vedrije strane. To su jedini dani koje imam. Dani iz kutije.

 

Left leg – Leva noga

Ustajem iz kreveta na desnu nogu. I pazim na petu. Za Ahila je ona bila pogubna.

Ali jutros, kao da sam ustao na levu (sinister) nogu. Lice mi još nije svanulo.

Bataljon osica je oko mene. Brada kao od mesec dana. Ruke mi dopiru do poda. Kafa bez mirisa. Boje u veš mašini. Sat otkucava iste sekunde dva puta. Možda sam i dobro prošao. Kako je samo onima koji imaju dve leve noge.

 

Lost city – Izgubljeni grad

Ne vidim moj grad. Kao da je pokriven Niktinim velovima tmine. Da okrenem 911?

Policija možda zna šta se desilo sa mojim gradom. Kao da su mi u tom mraku pokradene misli. Ugrađeni bubnjevi u srčanim zaliscima. Oprana žuta mrlja.

Toronto - foto Gugl

Nakovnji i čekići u ušima melju tišinu u prah. U snu oči otvorene. Dobro, nema panike.

Disati duboko. To znam. Udahnuti sav vazduh oko sebe. Napraviti vakum. Misli pozitivno, kažem sebi.

Ubrzo je zasvetleo horizont protkan srmom munja. U dubini očiju pojavio se grad sa dvema rekama. One mi protiču kroz trepavice i slivaju se na jastuk. Tu je moj grad.

Sada bar znam gde mogu da ga pronađem.

 

Ears - Uši

Idem na godišnji pregled kod doktora Janofskog. Šta da mu kažem kad me bude upitao za moje uši? Godinama su rasle i trudile se da dostignu ovu veličinu. Nemaju lepotu morskih školjki. Niti romantični šum mora u njima. Eustahijeva truba me budi svakog jutra. Oblačići tonova. Koncert za dva uha i osmeh. Muzička kutija bez audio priključaka.

Slušalice ispadaju iz ušnih školjki i kad pomislim na muziku. Konfiguracija oldtajmera. Kod dece je to u skladu modela poznatih proizvođača audio opreme.

Za digitalne muzičke liste. Kad odrastu zbuniće ih oblačići iz Eustahijeve trube.

Šumovi iz školjki. I vreme kada slušalice ispadaju iz ušiju.

 

Imitation - Imitiranje

Idemo na pivo. Idemo na pivo.

Može. Može.

Ne imitiraj me, molim te. Ne imitiraj me, molim te.

Prvo u Birreria Volo. Prvo u Birreria Volo.

U Beerbistro. U Beerbistro.

Da svratimo u Only Cafe. Da svratimo u Only Cafe.

Možemo sad i u Get Well. Ne možemo u Get Well.

Neću biti get well.

Dosta mi je. Hoću kući.

 

May -MAJ

Foto Piksabej

Već je kraj maja. Brzo je protrčao. Nije mi ni dao priliku da uradim nešto da bih ga pamtio. Konačno je u ulici Srebrne breze zamirisao jorgovan. Talasi su, na Vajt virpulu, belim virovima, reke Nijagare, sa lakoćom preskakali visinu od tri metra.

Jaki udari vetra, oduvali su staklenu ploču stola sa susednog balkona. Bilo je, naravno i još nekih dešavanja. Maders dej, na primer. Majke su tog dana mirisale na cveće.

Ali u svemu tome nigde nije bilo ni trunke moje zasluge. Ipak, dobio sam poljupce od mojih unuka.

Hepi maders dej, rekle su. Zatim se nasmejale se i pobegle. Možda to zapamtim.

 

Miodrag Topić - Toronto

 


Komentari1
cc129
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milena Toma
Svaka od ovih Topicevih pricica donosi djelic objektivnog svijeta dirljivo profiltriran kroz intimu jednog nepovratnog i neponovljivog trenutka. Nenametljivo i na njemu jedinstven, protkan inteligentnim humorom nacin, "hvata" to neuhvatljivo/nevidljivo iz licnog dozivljaja tog objektivnog, pojavnog i reflektira ga nazad u red opipljivog, postojanijeg. Autor registruje, analizira i filozofira nad svakodnevnim, obicnim licnim i vanlicnim iskustvima, naoko mirno prihvatajuci stanje stvari, gdje "vecna je samo prolaznost", ali on je daleko od nezainteresovanog ili rezigniranog posmatraca. Svaka od njegovih prica, (usput obojenih izazovima zivota u emigraciji, uz to u megapolisu kao sto je Toronto), je svjedocanstvo o tome da je ljudski duh (nekim cudom) u stanju da se nosi, usprkos nebrojenim opasnostima sto vrebaju skoro konstantno, s nepodnosljivom mislju o neumitnoj prolaznosti svega, pa cak i da joj se naruga.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja