četvrtak, 15.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:54
75. VENECIJA – EKSKLUZIVNO ZA „POLITIKU”: DžEF GOLDBLUM, američki glumac

Vreme velikih zabluda

Alversonov film pokazuje da su pedesete godine bile godine velikog neznanja, kulturne gluposti, brutalnosti i groteske
Autor: Dubravka Lakićutorak, 11.09.2018. u 22:00
(Фото Д. Лакић)

Venecija, Lido Američki pozorišni i filmski glumac, holivudska zvezda i džez muzičar Džef Goldblum (Džefri Lin Goldblum Vitaker, Pensilvanija, 1952), junak filmova „Muva”, „Park iz doba jure”, „Dan nezavisnosti”, na 75. Venecijanski festival stigao je sa filmom „Planina” Rika Alversona, u kojem igra lekara koji se bavio lobotomijom u Americi pedesetih godina prošlog veka. Na Lidu je boravio sa 30 godina mlađom suprugom Emili Livingson, kanadskom gimnastičarkom i učesnicom Olimpijskih igara u Sidneju, uz koju se prvi put ostvario i kao otac (par ima sina Čarlija Oušena), a sa njom je stigao i na zakazani razgovor za „Politiku” u salonu „Torčelo” u hotelu „Ekscelzior”.

Goldblum se odmah pohvalio Emilinim doprinosom u filmu „La, la, lend” (u nekim od plesnih tačaka zamenjuje glavnu glumicu), a u opuštenom razgovoru pričao je i o svojim ulogama i učešću u televizijskom projektu „Pronađi svoje korene”, zbog čega je dao i svoj DNK na analizu.

Dali ste svoj DNK na analizu, a iz filma „Park iz doba jure” mogli ste da naučite šta se s tim može dogoditi?

Istina. Nisam o tome razmišljao.

A o tome da je u Londonu podignuta i džinovska statua sa vašim likom upravo iz tog filma?

Nisam o tome ništa znao dok ljudi nisu počeli da mi šalju fotografije iz Londona. Bio sam iznenađen kao i svi ostali. Pročitao sam da je statua visoka 25 metara i da je ljudi obilaze i fotografišu se sa mnom u svoj toj mojoj džinovskoj veličini.

Da li je to razlog što iz Venecije odmah idete u London?

Ne, ali ću iskoristiti priliku da je obiđem kada budem tamo. Razlog mog odlaska je to što treba da primim nagradu za najbolje odevenog muškarca na svetu u okviru izbora 100 najznačajnijih muškaraca u protekloj godini. Polaskan sam.

Vi i važite za modnu ikonu?

Da, tako me često zovu. Volim lepo da se odevam, ali garderobu ne biram ja, imam svog stilistu koji o meni brine. I inače smatram da je kostim izuzetno važan za svakog glumca. Cipele koje moj lik treba da nosi u filmu određuju i način na koji ću hodati, a garderoba stvara osećaj kakav taj lik treba da ima u toj svojoj koži. Mnogo se družim i razgovaram sa filmskim kostimografima, oni znaju prave stvari, a zanimljivo je da često znaju i scenario napamet. To su veliki umetnici i mnogo znaju.

Za koje ste se likove najviše vezali u filmovima koje ste snimili?

Pokušavam da uvek budem bolji, tako da mi se uvek najviše sviđaju likovi koje sam upravo odigrao. Sada sam malo zaljubljen u ovaj film, u Alversonovu „Planinu” i u ljude sa kojima sam radio. U kostimografkinju Elizabet Voren i u direktora fotografije Lorenca Hagermana. Šta da vam kažem, imam sreće, u nekoliko decenija uradio sam puno stvari, igrao u više od 100 filmova.

Šta ste pomislili kada su vam ponudili ulogu u filmu „Planina”?

To je vrlo posebna priča. Volim Rika Alversona, njegove prethodne filmove koji su posebni, autentični, neočekivani i uznemirujući. Volim i lik Valtera Fridmana, jer je zasnovan na stvarnoj osobi, na lekaru koji je uradio lobotomiju Kenedijevoj sestri Rozmeri, koja je na kraju ostala u duševnoj bolnici do kraja života. Dopala mi se i priča, jer je inspirisana mračnim i tajnim periodom američke istorije. Sve me je to mnogo zanimalo, pa sam tokom priprema pročitao i knjigu „Zemlja fantazije”, o tome kako su Amerikanci odlazili na lečenje kod doktora koji je radio lobotomiju, ali govori i o istoriji američkog karaktera, o nespretnom refleksivnom pogledu na to kako smo stigli do mesta teškoća. Gledao sam i vijetnamski dokumentarac Kena Bernsa, jer volim filmove koji kritikuju, analiziraju i procenjuju gde smo i ko smo. Sviđa mi se i Andersonov film „Biće krvi”. Ranije smo pričali i o „Nešvilu”, u kojem sam igrao, a i to je mračna strana američkog karaktera. Nažalost, u Holivudu, kako bi to Rik Alverson rekao, postoje filmovi koji postaju proizvodi. „Planina” nije taj slučaj.

Bilo je više kvaliteta i više autora kada ste vi počinjali?

Pročitali ste knjige „Easy Riders” („Goli u sedlu”) i „Razjareni bik” sedamdesetih godina prošlog veka, a ja sam imao male uloge u filmovima koji su nastali na osnovu njih. Moj lični ukus su filmovi Trifoa, Godara, Felinija i Bergmana. Bergmanov „Sedmi pečat” gledao sam više puta. Sviđa mi se filmska umetnost i volim reditelje koji su umetnici.

Ima li ih u Americi danas sve manje?

Poznate su vam promene na tržištu, vidite šta se dešava, ali sada sve češće na televiziji mogu da vidim dobre stare filmove koje volim. Nisam biznismen, ja sam fokusiran na nešto drugo. Podržao bih ljude koji imaju nešto strastveno, lično, zanimljivo i originalno da kažu, kao što sam želeo da podržim i Alversona ovim filmom. To je ono što me privlači. Čak i u filmu „Tor”, iako je on velika mašina koja prodaje mnogo bioskopskih karata, komercijalni i potrošački proizvod, osećao sam se proaktivno, jer sam mogao da dovedem svoju etiku, svoje standarde i svoje iskustvo.

Radnja filma „Planina” događa se pedesetih godina prošlog veka, za kojima mnogi osećaju nostalgiju i žele da ponovo naprave Ameriku velikom?

Nisam siguran šta znači taj slogan u Trampovom umu ili bilo čijem drugom umu. Bio sam srećan što sam mogao da se uključim u ovaj filmski projekat koji je po mom ukusu i prema mojim nastojanjima da iskreno pogledam u našu istoriju. Ima mnogo toga za računanje, mnogo neznanja i brutalnosti. Moramo da krenemo napred, to svakako, ali ne tako što ćemo se vraćati unazad. Alversonov film pokazuje da su pedesete godine bile godine velikog neznanja, kulturne gluposti, brutalnosti i groteske. Ne želimo da se vratimo u to vreme, želimo da krenemo napred na najprogresivniji i najkreativniji način i pomognemo sebi i celoj svetskoj porodici.

Kakva su vaša sećanja?

Kada gledam na svoje detinjstvo mogu da kažem da imam ružičasta sećanja i da volim da se vratim i vidim kuću iz svog detinjstva u Pitsburgu. Ali, to je uvek bio deo celokupne slike i bilo je stvari koje su od mog iskustva zahtevale neku vrstu kontinuirane svesti o tome odakle sam došao, kako sam došao i šta se dešava ispod površine.

I u „Planini” igrate lekara, mnogo puta ste u filmu bili lekar i vaš otac je bio lekar?

Bio je dobar lekar. Svoju radnu etiku nasledio sam od njega. Radim svakog dana, a ako nemam posao, onda sviram klavir i radim na glumi. Nema praznog hoda. Moj otac je bio takav i zahvalan sam mu što me je tome naučio. Stalno je pokušavao da sebe učini boljim. Bio je obrazovan, etičan, savestan i mislim da su ga pacijenti obožavali.

Složio se sa vašom odlukom da postanete glumac?

Moj deda koji je došao u Ameriku iz Rusije želeo je da njegov sin, moj otac, postane ili lekar ili glumac. Moj otac je postao lekar, a ja glumac, tako da su ispunjene sve dedine želje. Negde u desetom razredu, kada me je gledao u nekoj školskoj predstavi, otac je rekao: „Klinac je stimulisan”. Rekao mi je tada da sam izgleda našao nešto što volim da radim i da to treba da bude kompas, svetionik i ključ mog stručnog usavršavanja. Znao je da sam bio uzbuđen i podržao me je. On je finansirao moju glumačku školu, ali sam se potrudio da to vratim poslovima. Bio je oduševljen mojim trudom i vrednim radom i jednom je posle odgledane predstave u kojoj sam igrao skočio na mene, snažno me zagrlio i zaplakao.

Bio je ponosan i kada ste igrali lekare i naučnike?

Generalno je bio ponosan na mene. Zahvaljujući njemu stekao sam osećanje da su lekari ljudi od nauke koju cenim. Iako sam i dalje posvećen poeziji, svom radu, muzici koju sviram, mašti u svom glumačkom pretvaranju, u stvarnom životu volim činjenice o univerzumu.

Publika vas voli, imate status kultnog glumca?

Imam, to mi laska, ali biti kultni glumac valjda podrazumeva demografski malu teritoriju. No, ljudi vole taj termin i meni to samo može da prija.


Komentari2
b643d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sasa Trajkovic
Umetnost jeste kontraverzna sama po sebi a umetnici kontraverzni ljudi skloni ekstremima ali to je i sama priroda umetnosti... ljudi NE shvataju da umetnost nije posao već način ili stil života pa ostaju šokirani mada to nije cilj umetnika čiji je privatni život valjda stvar privatnosti?
svetlana
Znaci Trajkovicu, silovanje i zavodje dece koju su uslvojili i odhranili, pa neki na kraju i ozenili, je li i to smatrate kontroverznoscu licnosti i privatni i licni zivot glumca i reditelja ili je pak u pitanju perverzija i nakaza licnosti, sto javnost svakako mora da zna Trajkovicu?
Preporučujem 7

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja