ponedeljak, 16.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 17:34

Do smrti se borio protiv mrtvog pozorišta

Ako teatarski život Predraga Ejdusa shvatimo kao putokaz, onda ćemo i svom i njegovom životu podariti smisao. Ako smo tužni zbog njegove smrti zato što ga volimo barem stotim delom intenziteta kojim je on voleo pozorište, onda ima nade da ćemo se odbraniti od besmisla
Autor: Željko Hubač*ponedeljak, 01.10.2018. u 19:14
(Фото Вукица Микача)

Pecu sam upoznao kao gospodina Ejdusa, pre tačno dvadeset godina. Nije mu prijalo što ga tako zovem, insistirao je da se oslovljavamo imenom i kad sam najzad preko usta prevalio „Predraže”, on me je pogledao „ispod oka” i rekao: „Ako ćeš tako da me zoveš, onda se bolje vrati na onog gospodina!” A sa Pecom sam se te jeseni 1998. godine sastao u kancelariji jednog beogradskog pozorišta da bih ga zamolio da igra glavnu ulogu u mom komadu koji je trebalo da se radi u Kruševačkom pozorištu. Bio je to, za pisca, neobičan zadatak i kada sam producenta i reditelja zamolio da mi objasne zašto oni to ne urade, odgovorili su mi da ja imam veće šanse u odnosu na njih zato što Peca voli da podrži mlade umetnike. I pitah ga, jedva čujno, usta sasušenih od nekakve čudne mešavine straha i ushićenja.

Umesto odgovora Peca je, žureći na probu, već u dovratniku vrata od kancelarije, tražio da mu kažem kada su probe i ja mu rekoh. Iz sakoa je izvadio onaj legendarni mali crni rokovnik (koji sam u godinama potom iz milošte zvao „naprstak”) i počeo je nešto da broji. Kod broja pet shvatio sam da sabira koliko predstava ima u tom mesecu kada bi trebalo da ima probe; kod broja deset sam već bio nervozan; kod broja petnaest sam se pomirio sa činjenicom da su mera mog talenta i predstava u provinciji ipak daleko ispod horizonta takvog glumca, a kada se zaustavio na broju 22, umesto očekivane egzekucije u vidu negativnog odgovora, usledila je rečenica: „Dakle, mogu! Daj tekst da vidim hoću li.”

Sa izrazitim talentom da iskreno i bez razmišljanja postavim pogrešno pitanje u pogrešnom trenutku, talentom koji i danas gajim, potpuno zatečen izgovorih, sada već prilično glasno: „Ali, kako, pa probe su u Kruševcu?!”, a on mi je, već nervozan što je još uvek u tom ramu dovratnika a ne na probi, samo kratko odgovorio: „Mali, to nije tvoja briga! I daj mi tu dramu, ne boj se, čitao sam ja i gore tekstove!”. Kada sam se malo pribrao, krišom sam otišao do probne sale, u kojoj su bili samo reditelj i Peca. Ostali, mnogo mlađi članovi ansambla, su kasnili.

Peca je na stolici uredno čekao početak probe i prelistavao komad koji sam mu dao. Nekoliko meseci potom bio je prvi na svim probama u Kruševcu pre podne, a iste večeri bi bio prvi i u garderobi nekog od beogradskih teatara gde je igrao jednu od 22 predstave iz „naprstka”. I jedini je besprekorno znao tekst na prvoj generalnoj probi. Od tada, pa do danas, kad god mi se učinilo da sam umoran od pozorišta, setim se ove priče, te slike u dovratniku koja me je neobično podsećala na Ensorov autoportret sa maskama, i nađem snagu da nastavim dalje. Bila je to prva i, uveren sam, najznačajnija lekcija koju sam naučio o teatru. Lekcija broj 22, tako je zovem i danas.

Peca je bio jedinstvena teatarska pojava. Ne znam nijednog glumca koji je toliko voleo proces proba. Ne znam nijednog glumca koji se u toj meri poistovetio sa pozorištem. Ne znam nijednog glumca koji je toliko želeo da radi. Ustvari, ne znam nijednog čoveka u pozorištu i izvan njega koji je i približno u toj meri bio posvećen svojoj profesiji. A znam puno ljudi... Dan je za Pecu bio kratak, često je imao veći broj naslova u jednom mesecu nego što je taj mesec imao tih prokleto kratkih dana. A kad je bio u pozorištu, ništa mu nije bilo važnije od predstave. Svaka mu je bila podjednako važna. I ona koju igra u Vranju, i ona koju igra u Beogradu, u Londonu, Čikagu, Sidneju... Tehnika ga je volela, mada je bio strog prema njima, a on je kod njih autoritet zavređivao davanjem celoga sebe u svakoj sekundi pozorišnog čina. Imao je razumevanje za sve, osim za površnost, lenjost i nedostatak dara.

Mnogi su njegovu izjavu da će se sa istomišljenicima u budućnosti sastajati u katakombama tumačili isključivo kao političku, a ona, se pre svega, odnosila na kataklizmično sputavanje umetničke slobode u teatru

Peca se istinski bojao za sudbinu pozorišta. Mnogi su njegovu izjavu da će se sa istomišljenicima u budućnosti sastajati u katakombama tumačili isključivo kao političku. Ta njegova misao, naravno, nije bila lišena i političke aure, ali se pre svega odnosila na kataklizmično sputavanje umetničke slobode u teatru, koji je opkoljen raznim birokratskim i ekonomskim nedaćama, a „filovan nedarovitim talogom koji je hrlio ka površini” polako, ali sigurno – odumirao. I do smrti se borio protiv mrtvog pozorišta!

Ako Pecin teatarski život shvatimo kao putokaz, onda ćemo i svom i njegovom životu podariti smisao. Ako smo tužni zbog njegove smrti zato što ga volimo barem stotim delom intenziteta kojim je on voleo pozorište, onda ima nade da ćemo se odbraniti od besmisla. Učinimo to, pozorišta radi! Pece radi! Borimo se!

*dramski pisac


Komentari4
e8559
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

"mrtvo pozoriste"
je artoov termin koji oznacava bas ova nasa institucionalna pozorista...
Sasa Trajkovic
Predrag je bio gospodin i umetnik iskreno posvećen svojoj strasti svom hramu umetnosti i sene TEATRU i Taliji boginji kojoj je svako veče poklanjao u tom svetom hramu koji je njemu bio kuća. Gluma je za te stare bardove teatra bila više od profesije bila je sam život zato smo na sceni ili na malom ili velikom ekranu gledali bogove a ne glumce. Nažalost danas je pozorišta ali pre svega gluma postala samo profesija i fensi mesto za " elitističke " krugove koji koketiraju sa politikom... neka lik i delo Pece bude svetionik mladim glumcima kako se voli POTZORIŠTE i više od života.
Siki
Negde u leto 1978.g.u Donjem Milanovcu,gostovalo je alternativno pozoriste POD RAZNO sa predstavom Savremenik,u kojoj su pored tada jos ne profesora Jevtovica igrali Miki Manojlovic,Lazar Ristovski,Predrag Ejdus,i tek diplomirana glumica Dara Dzokic.Mi klinci,obigravali smo oko njih i na sve nacine pokusavali im da im pomognemo,zahvalni sto nam oni dozvoljavaju da zajedno sa njima upaakujemo rekvizite i opremu iz predstave u kombi.Miki i Lazar su vec bili poznati,ali Peca je na nas ostavio najveci utisak.Nekim svojim fluidom i jednostavnoscu najvise je privukao nasu paznju.Na kraju smo sacinili zajednicki snimak.Secam se,i tom prilikom nije zeleo da se umiri.Kruzio je oko nas i govorio:"Ako me uhvatite"...Ta je predstava bila te godine i na Sterijinom Pozorju...Predrag je kasnije postao vrlo popularan glumac...ali za nas klince iz tadasnjeg Donjeg Milanovca,neuhvaceni junak boginje Talije...zao mi je sto nismo dobili fotografije,izgubile se,ali secanje na Predraga Ejdusa ostace trajno..
Саша Јовановић
Заиста велики глумац. Увек је било уживање гледати га.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja