utorak, 16.10.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:23
IZ NAŠIH RIZNICA

Gradonačelnik kome je preseo „Pobednik”

Čim je došao na čelo prestonice, Kosta Kumanudi je odmah pokrenuo akciju oko postavljanja spomenika na Terazijama, ali kada su počeli radovi na izradi temelja – započela je polemika oko nage statue koja bi u centru grada vređala moral smernih dama
Autor: Branko Bogdanovićnedelja, 07.10.2018. u 11:34
Др Коста Кумануди са француским министром Албером Томом у Лиги народа (Фото:графије из „Политикине фотодокументације”)

Funkciju gradonačelnika Beograda od 1839. do danas obavljalo je više značajnih srpskih političara i umetnika. No, povodom nedavne polemike oko spomenika Zoranu Đinđiću, koji je jedno vreme takođe bio gradonačelnik Beograda, u javnosti je iznenada „prozvan” Kosta Kumanudi (1874–1962), predsednik Beogradske opštine od 1926. do 1929. godine.

Kumanudi je pominjan verovatno zbog slične javne rasprave koja je pre skoro 90 godina pratila podizanje spomenika „Pobedniku” u prestonici, ali je on u sadašnjoj polemici proglašen i za „člana Jugoslovenske radikalne zajednice – profašističke stranke, ekstremnog fašistu i potpisnika Nedićevog ’Apela srpskom narodu’, koji je posle rata, zbog svog otvorenog fašizma, izdaje svog naroda i svoje zemlje, osuđen na 18 meseci robije....” Kumanudi, međutim, nikada nije pripadao Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici, a još manje je bio „ekstremni fašista”.

Kosta Kumanudi sa kraljicom Marijom i mladim Petrom stižu na sahranu kralju Aleksandru

Kosta Kumanudi je završio Pravničko odeljenje Velike škole i Školu za političke nauke u Parizu, gde je i doktorirao. Po povratku u Beograd radio je kao carinik, ali je ubrzo izabran za docenta Velike škole za administrativno pravo, a vanredni profesor postao je 1904. Za redovnog profesora Pravnog fakulteta za javno pravo postavljen je 1922. godine.

Nakon Velikog rata bio je član delegacije Kraljevine Srbije (SHS) pri Komisiji za reparacije u Parizu, kao delegat Kraljevine SHS učestvovao je na zasedanjima Skupštine Društva naroda 1924. i 1927, te kao delegat Narodne skupštine u Interparlamentarnoj uniji u Ženevi.

Gradonačelnik Beograda postao je na opštinskim izborima 1926. I ovu dužnost je obavljao od 22. avgusta 1926. do 18. februara 1929. Da bi obeležila dan svečanog ulaska srpske vojske u Beograd posle balkanskih ratova i otkrivanje spomenika Karađorđu na Kalemegdanu, Opština beogradska, sa Ljubomirom Davidovićem na čelu, još 1913. donela je odluku da se Terazije preimenuju u Prestolonaslednikov trg, te da se na njemu podigne fontana sa spomenikom Pobede. Odbor je takođe odlučio da se, bez konkursa, izrada spomenika poveri Ivanu Meštroviću. Vajar je prihvatio ponudu i za kratko vreme izradio nacrt koji je većinom glasova usvojen. Ugovor da se u bronzi izradi pet metara visoka figura „Vesnika pobede” (kasnije prekrštenog u „Pobednika”) potpisan je 19. oktobra 1913, a Meštrović je započeo radove u gimnastičkoj sali osnovne škole u Ulici kralja Petra, kraj Saborne crkve. Radove na fontani prekinuo je početak rata, tokom kojeg je okupator uništio sve što je do tada bilo izgrađeno, srećom, sačuvana je samo figura koja se nalazila na livenju u Češkoj.

Gradonačelnik koji je unapredio prestonicu

Nakon završetka Velikog rata, ponovo je aktuelizovana ideja o podizanju fontane. Skulptura je krajem jula 1923. konačno dopremljena u Beograd, smeštena je u magacin vodovodnih cevi na Senjaku.

Na realizaciju projekta čekalo se još četiri godine, sve dok na čelo grada nije došao Kumanudi. On je odmah pokrenuo akciju oko postavljanja spomenika na Terazijama. Kada su u maju 1927. počeli radovi na izradi temelja za spomenik, izbio je skandal. Kampanju protiv lokacije i samog izgleda spomenika je, naime, započeo pravnik i osrednji književnik, Petar Odavić. Njegov članak u „Vremenu” pokrenuo je žestoku polemiku oko nage statue koja bi u centru grada vređala moral smernih dama, kao i odsustvo šajkače i opanaka – „simbola srpskih boraca u proteklim ratovima”.

Nakon dugih rasprava i kritika, bez obzira na podršku koju su Meštrovićevom delu dali eminentni književnici i umetnici poput Bogdana Popovića, Stevana Hristića, Branislava Petronijevića, Ksenije Atanasijević, Zore Petrović, Bete Vukanović i Stanislava Krakova, pa čak i ženska udruženja i deo klera iz unutrašnjosti, Umetnička komisija je septembra 1927. donela rešenje da se „Pobednik” postavi „na grebenu beogradskog Grada, na utoci Save u Dunav”.

U to vreme je gradom, zbog Kumanudijeve zauzetosti, upravljao potpredsednik opštine dr Kosta Jovanović. Tako je odluka donesena bez Kumanudijevog znanja i saglasnosti. U spomen godišnjice obeležavanja proboja Solunskog fronta, 7. oktobra 1928, na Kalemegdanu je svečano otkriven „Pobednik” – danas jedan od simbola Beograda.

Sa poslanicima ispred zgrade Vlade 

Kumanudi se iz političkog života povukao 1938. godine. No, nakon okupacije, učinio je grešku teško oprostivu političaru s njegovim iskustvom. Okupacione vlasti su, naime, 30. aprila 1941. od domaćih elemenata oformile marionetsku „Komesarsku upravu” sa Milanom Aćimovićem na čelu. Kako se tokom leta iste godine razbuktao ustanički, narodnooslobodilački pokret, Aćimović je po instrukciji Nemaca pokušao da angažuje eminentne intelektualce kako bi „pozvali celokupan srpski narod da odlučno u svakoj prilici i svima sredstvima pomogne (kolaboracionističke) vlasti u borbi protivu „zlotvora srpskog naroda i njegove budućnosti”. Tako je 13. avgusta 1941. publikovan „Apel srpskom narodu” koji je, u suštini, pozivao na borbu protiv boljševizma i komunista. Apel su potpisale 533 osobe, uključujući i ugledne naučne i javne radnike poput Aleksandra Belića, Veljka Petrovića, Milana Kašanina i – Koste Kumanudija.

Kumanudi tokom okupacije nije učestvovao ni u političkom ni u javnom životu, niti u formiranju vlade javnog spasa Milana Nedić. Gestapo ga je tri puta privodio i izvesno vreme je proveo u logoru na Banjici. Ipak, nakon oslobođenja nova vlast ga je uhapsila i sudila mu na procesu „Dragoljubu Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata”. Zanimljivo je da su od svih potpisnika apela bili optuženi samo bivši ministar pravde Lazar Marković i Kumanudi. Kumanudi je osuđen na 18 meseci robije, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, sem roditeljskih u trajanju od dve godine, i na konfiskaciju celokupne imovine.

 

Sa gradske funkcije na čelo Skupštine i u ministarstva

Kumanudi je u vladama Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije obavljao dužnosti zastupnika ministra unutrašnjih poslova, ministra finansija, šuma i rudarstva, prosvete, pripreme za Ustavotvornu skupštinu i izjednačenje zakona, ministra građevina, trgovine i industrije, pošta i telegrafa i ministra bez portfelja. Bio je i predsednik Narodne skupštine od decembra 1931. do februara 1935. Kumanudi je, inače, političku karijeru započeo kao član Demokratske stranke, da bi 20. jula 1933. prešao u Jugoslovensku nacionalnu stranku (koja se često brka sa Jugoslovenskom narodnom strankom).


Duga robija

Kaznu na koju su ga osudili nove vlasti Kumanudi je izdržavao u Sremskoj Mitrovici od 2. marta 1946. do 3. novembra 1947. Godinu dana kasnije ponovo je uhapšen pod optužbom „da je avgusta 1948. u Beogradu pristupio osnivanju jednog ilegalnog odbora sa ciljem okupljanja elemenata neprijateljski raspoloženih protiv državnog i društvenog uređenja”. Vojni sud ga je 3. februara 1951. osudio na kaznu strogog zatvora od 10 godina sa prinudnim radom i 2 godine gubitka građanskih prava. Kaznu je trebalo da izdržava opet u Sremskoj Mitrovici od 24. juna 1950, ali mu je novembra 1953. kazna zbog starosti i zdravstvenog stanja snižena za tri godine. Na slobodu je pušten 6. novembra 1956, u 82. godini.

 

 


Komentari4
c61ad
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Alisa
Nisam znala da smo imali grka za gradonacelnika Beograda, makar ima grcko ime i prezime.
Драга Мирсин Сибничанин
Кажу да је и Вук Стефановић Караџић кратко време био градоначелник Београда. А онда је отишао у Беч да среди своју револуцију у српском језику и писму због чега имамо данас 90 одсто поједене српске ћирилице у корист хрватске латинице из времена Вука Караџића.
Milovan Cicvaric
Ajde hrvatski jezik je cistiji sa recima slovenskog znacenja i os srpskog . U Srpskom sami turcizmi .
Preporučujem 2
Teodora Lektora
Znate, kad sam ja učila "osmoljetku", a to je bilo u prošlom veku, ucitelji su nam govorili da je za osnovu srpske pismenosti i književnosti zaslužan pre svega Dostitej Obradović, a ne Vuk Karadžić. Vuk je, govorili su učitelji, radio ono što je zapad od njega tražio. Nešto nalik na neke ljude, tzv. "Srbe Evropljane" u današnjem vremenu. Naravno, za nas, gradjane, korisno je i jedno i drugo i treće, ali tek da podsetim da je Dositej, iako vrlo zaslužan, previše skrajnut, što ide u korist Vuka.
Preporučujem 7

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja