nedelja, 15.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:03
INTERVJU: DIJEGO DE SILVA, pisac

Napulj oduvek rađa pisce

Napolitanac ne persira životu. On ga posmatra pravo u oči, a to sa književne tačke gledišta pruža veoma mnogo
Autor: Ana Marković*ponedeljak, 08.10.2018. u 08:11
Дијего де Силва са Аном Марковићем (Фото Клио)

Specijalno za Politiku

Rim – Na sastanak sa jednim od mojih omiljenih pisaca stižem sa zakašnjenjem od deset minuta, jer u Rimu lije kiša i ne uspevam da pronađem parking. A kada u Rimu pada kiša zaustavlja se i ono što kišom ničim nije uslovljeno, od gradskog prevoza do poštanskih redova... Nalazim mesto, izlećem iz kola, trčim i zatičem Dijega de Silvu ispred kafića za koji mi je rekao da je veoma mirno i „ušuškano” mesto „gde ćemo moći da razgovaramo na miru”.

Kafić je zatvoren, tako da po kiši, koja lije kao iz kabla, tražimo neko drugo mesto, svako sa svojim beskorisnim kišobranom, uz prigodne prve rečenice upoznavanja i prateću nelagodnost... Nalazimo se u otmenom delu grada, srednje više klase, Prati, tačno iza Vatikana. Mesto u kome sedimo je bučno, puno ljudi, ali Dijego ipak otvara svoju dušu, baš kao što je nudi na poslužavniku svojim čitaocima u svakoj svojoj knjizi...

Dijego de Silva je u ovom trenutku jedan od najčitanijih italijanskih pisaca, iako se na stranicama njegovih romana ne saplićete o leševe, niti o policijske inspektore, kako nalaže mejnstrim najprodavanijih romana u Italiji. Ovog pisca bismo pre mogli da definišemo kao kralja komedije. Dok čitate njegove knjige pre svega se smejemo samima sebi, dok se prepoznajemo u nelagodnostima i neprilikama u kojima se zatiču junaci njegovih romana („Non avevo capito niente”, „Mia suocera beve”, „Sono contrario alle emozioni”, „Divorziare con stile”...). Roman „Bračna terapija za ljubavnike” ovog autora pojaviće se na našem jeziku za Sajam knjiga u izdanju „Klija”.  

Bavite se pre svega temama koje se tiču običnog čoveka srednjih godina, a u jednom intervjuu ste rekli da ste sa 40 godina promenili način pisanja.

Da, pre sam pisao u trećem licu, a sada pišem u prvom. Koristeći se prvim licem, preko Vinčenca Malinkonika, otkrio sam čitav niz pripovedačkih mogućnosti koje su mi u trećem licu bile nedostupne, na primer, poigravanje sa pripovedačevim „ja”, ali pre svega nešto tipično za tog junaka, kome sam posvetio 4 knjige – luksuz digresije. Dakle, otkrio sam tu ideju, u potpunosti antisholastičku, da mogu neprekidno da skrećem sa teme. Pustio sam ovog junaka da govori na potpuno anarhičan način, dajući mu slobodu da skreće s teme, da se prepusti životnim iskušenjima, da razmišlja o svemu šta mu se događa na humorističan način. Malinkoniko je osoba koja neprekidno uočava smešne situacije, naročito kada je o njemu reč. Ja mislim da sporazum o ironiji u književnosti mora da podrazumeva sledeće: nemoj se izmicati sa scene i ismevati druge, već se popni na pozornicu i kreni od pretpostavke da si prva smešna osoba upravo ti! I u „Bračnoj terapiji” sam sebi dozvolio isti pristup, da razgovaram o osećanjima i komplikovanim ljubavnim situacijama, poigravajući se i sa nervozom unutar veze koja je često smešna. U ljubavi lako postajemo smešni, što je za jednog pisca veoma privlačno.

Pišete pre svega o ljubavi?

Zato što verujem da je ljubav jedino iskustvo u kom se najviše pokazujemo onakvima kakvi smo, sa svim našim slabostima, kukavičlukom, niskostima i plemenitošću, sposobni za veliku hrabrost i altruizam, ali i za ogromnu podlost. To je teritorija na kojoj možemo da budemo i jedno i drugo. Sa književne tačke gledišta, to je nepregledna teritorija po kojoj se ne krećemo u jednom te istom pravcu, već putanjom besmislenosti življenja. Književnost je upravo to. Nazvao bih je „pokvarenom busolom” u nerazumljivom svetu.

U knjizi „Mia suocera beve”, Malinkoniko se podsmeva svojoj bivšoj ženi Nives, koja je psiholog, i govori da njenim pacijentima ne bi bila potrebna terapija da su više čitali. Da li se ovom pošalicom na neki način rugate pomami savremenog sveta da se sve više obraća psiholozima, psihijatrima, grupama podrške?

Da, danas se situacija ozbiljno pogoršala. Na primer, i ismevanje psihoanalize u delima Vudija Alena bilo je takođe istinsko ruganje, a pritom je on sam oduvek išao na analizu. Ali građanstvo koje ide na analizu, a kojim se bavi Vudi Alen, predstavlja svakako učeno građanstvo. To su obrazovane osobe, koje čitaju, profesori, umetnici. Današnja psihoanaliza, međutim, u zemlji poput Italije, jeste analiza osobe koja ne raspolaže gotovo nijednim kulturnim sredstvom, ali veruje da može da poveri bol svoje duše psihijatru. Ne znam da li je na meni da donosim takve sudove, jer i to je potreba i psihoanaliza bi trebalo da odgovori na takvu vrstu potrebe, ali za mene je to potrošački pristup životu, pomalo i vulgaran. Nije moguće da potpuna neznalica, koja se ne obazire na sopstveno elementarno nepoznavanje života, istovremeno misli da mu psihijatar može pomoći, a da ne preuzima nikakvu aktivnu ulogu u razumevanju stanja u kom se nalazi, zar ne?

U teoriji književnosti postoji podela na tri vrste čitalaca: na naivne, na one spremne da poveruju i na kritične čitaoce. Sebe smatram kritičnim čitaocem, ali u vašim romanima pripovedački sporazum koji se uspostavlja pretvara kritičnog čitaoca u naivnog. Da li su vam čitaoci to već priznali? 

Da. Svako mi to priznaje na sopstveni način, ali u mojim romanima zapravo postoji ta mešavina zabave i razmišljanja. Za knjige koje nam se sviđaju vezujemo se iz emotivnih razloga, jer su se obratile nekoj našoj unutrašnjoj dimenziji. A upravo je to suština književnosti. Obožavam knjige koje umeju da me nasmeju. Mislim da je to veoma teško, da je reč o složenoj operaciji. Kada čitaš, tu ste samo vas dvoje: ti i štampana stranica, niko ti se ne obraća. Da bi se smejao napisanom tekstu, znači da se zaista slažeš sa njim i da istovremeno učestvuješ u ne tako jednostavnoj intelektualnoj radnji – i šala u knjizi postaje nešto drugo, te je očigledno da se knjiga koja ti se dopada obratila tvojim osećanjima koja su želela da im se neko obrati.

Na osnovu analiza muzike u vašim knjigama, vidi se da je dobro poznajete i razumete. Da li ste učili muziku?

Nisam učio muziku, ali sam veliki ljubitelj te vrste umetnosti. Kao mladić imao sam svoj bend. Da, naučio sam da sviram sam, ali sam oduvek gajio strast prema muzici. U mom pisanju muzika, ritmička organizacija rečenice je od suštinskog značaja. Radi muzičkog uspeha rečenice spreman sam da se odreknem mnogo toga. Pisac je u obavezi da čitaoca uvuče u nezadrživ tok knjige i stoga je za čitanje romana neophodan postojani ritam knjige. Knjiga koja nema stabilan ritam od početka do kraja jeste knjiga koju ni ne pročitate.

Šta možete da kažete o dominaciji napuljskih pisaca na italijanskoj književnoj sceni?

To je stara priča. Kada sam počeo da pišem, te godine smo nas trojica, od petoro finalista za nagradu Kampijelo, bili iz Napulja: Bruno Arpaja, Domeniko Starnone (koji je te godine dobio nagradu Strega za roman „Via Gemito” – obožavam ga!) i ja. Napulj oduvek rađa pisce, bez prestanka. Ali to je veoma razumljivo. Ako imalo poznajete Napulj, znate da je to jedan živ grad koji na neki način ide ispred vremena. Stvari se prvo događaju u Napulju.

I ljudski odnosi su „mekši”?

A sve to nailazi na svoj izraz u književnosti. A tu je i jezik. Reč je o veoma bogatom jeziku, bez filtera. Reč je o skeptičnom pogledu. Napolitanac ne persira životu. On ga posmatra pravo u oči. A to je nešto što sa književne tačke gledišta pruža veoma mnogo.

Napulj je italijanski grad u kom se najviše čita?

Napuljska publika je veoma verna. Ukoliko te ceni, zauvek je tvoja. Napolitanci čitaju tvoje knjige i cene te, ali te pre svega zavole. Vole da dođu na predstavljanje knjige, da te vide, da uzmu autogram, da ti pruže ruku. Napolitanci su takvi.

*prevodilac knjige „Bračna terapija za ljubavnike“ na srpski


Komentari3
436e4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milosav Popadic
Ovakvi intervjui razgaljuju. Star sam a rado bih vidio Napulj. Nije bez razloga poslovica Vedi Napoli e poi muori, Samo pusta ... Procitati neku de Silvinu knjigu i to je dosta od mene.
Svetlana
Jedva cekam da procitam. Bravo Ana!
Lazar Laćimić
Bravo Ana!!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja