subota, 27.02.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 09.10.2018. u 22:00 Milica Dimitrijević

Gde su granice čuda kakofonije

Kritike istoričara umetnosti – Ješe Denegrija, Maje Ćirić i Branislava Dimitrijevića – odnose se na idejnu pozadinu slogana Oktobarskog salona, odsustvo preispitivanja društvene situacije i promociju privatnih galerija
У галерији САНУ представљен је део радова са 57. Октобарског салона (Фото Милан Краљ)

Od 15. septembra kroz pet prestoničkih izlagačkih prostora u kojima traje postavka 57. Oktobarskog salona prošlo je za sada, kako kažu u Kulturnom centru Beograda, više posetilaca nego što je to bio slučaj na prethodnoj smotri (od 2016. je bijenalna). Sedamdesetak umetnika iz tridesetak država sveta odgovorili su, svako na svoj način, na temu „Čudo kakofonije”. Najviše publiciteta privukla su, očekivano, najveća imena – Joko Ono, Ero, Anselm Kifer, Takaši Murakami, Vladimir Veličković, Dušan Otašević. Gledano očima posetilaca sa kojima je ekipa našeg lista razgovarala, svaka od institucija koja je ugostila umetnička dela (Kulturni centar Beograda, Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti, Muzej grada Beograda u Resavskoj, Umetnički prostor U10 i galerija Remont) ostavila je samo svoj, poseban pečat na ovu izložbu. Svaka ima svoju atmosferu, dajući tako doprinos i samom sloganu. Jer, kako je to osmislio kustoski par Danijel i Gunar Kvaran, koncept počiva na činjenici da je zapadno shvatanje savremene umetnosti postalo univerzalno i da „kakofonija” od početka 21. veka biva imenitelj umetničkih pravaca. Naziv postavke sugeriše konstelaciju dela koja izražavaju tu raznolikost i bogatstvo kakofoničnog, savremenog izraza.

Vremena da se pogleda ova postavka još ima, salon se zatvara 28. oktobra. Do tada o utiscima koje imaju za „Politiku” govore troje istoričara umetnosti: Ješa Denegri, Maja Ćirić i Branislav Dimitrijević.

Načelno govoreći, dobro je da je salon međunarodni i da naša sredina može da stekne uvid u različite ideje inostranih umetnika i kustosa, smatra Denegri, dodajući da za njega lično ključno mesto prestavljaju slogan i ideja na kojoj se on zasniva, a ne same prakse koje se mogu videti, iako na izložbi ima nesumnjivo značajnih dela.

– Još od osamdesetih godina promišljanja umetnosti kreću se ka totalnom pluralizmu i to je pozitivno, jer ona bi i trebalo da nastaje u raznim sredinama, da se razaraju veliki monopoli u svakom smislu. Ono što se ja pitam u ovom slučaju jeste dokle seže granica tog pluralizma? Dokle teza o čudu kakofonije, u načelu zanimljiva i prihvatljiva, može da se održi, i kao teoretska postavka i kao izvedba u praksi. Čini mi se da je ovde došlo do toga da je zaista reč o čudu kakofonije. Da je došlo do ekstrema u poimanju umetničkog pluralizma, gde se na istoj izložbi mogu naći etablirana ugledna imena starije generacije, kao što su to Ero, Lebel, Joko Ono, Kifer, Veličković ili Otašević i brojna imena mlađih, onih koje ne znamo dovoljno, kako inostranih tako i domaćih, za koje se pitam kako je do njihovog izbora u ovom kontekstu došlo. Čini mi se da ni čitav mehanizam salona nije u javnosti dovoljno transparentan, zbog čega nemamo jasnu smernicu zašto je to tako. Pitao bih kustoski tim da li bi na izložbi u Berlinu, recimo, na kojoj bi Kifer bio jedan od umetnika, izložili i desetak mladih srpskih umetnika? Ako ne bi to bili u stanju, ovogodišnji slogan doživeo bih ironično, može biti i autoironično, pre nego kao čisto teoretsku premisu koja bi otvorila horizonte razumevanja današnjeg stvaralaštva – mišljenja je Degenri.

Za Maju Ćirić odlično je da je i ovog puta publika željna umetnosti, ako ne i nade u plemenitiju i čovečniju realnost, onda u drugačiju. Ali, kako kaže, uprkos afirmisanim umetnicima, salon je potrošački, odnosno potrošan.

– Kao marketinška alatka za aktuelnu politiku, on nije u mogućnosti da stvori jasan govor okruženja, niti da ostavi dublji trag. Kustoski koncept zasnovan je na zastarelim tezama i metodama prakse koji su drugde odavno napredovali, a bez ikakve kritičke svesti o savremenoj društvenoj i političkoj situaciji. Bez osnova preuzimajući muzikološki termin, polazi se od pogrešno pretpostavljene i paradoksalne teze da je kakofonija čudesna. Šum se javlja i u vezi sa promocijom višedecenijske jednogodišnje manifestacije Oktobarskog salona koju inostrani umetnici, njeni učesnici, nazivaju beogradskim bijenalom, čime se postepeno ide ka brisanju tradicije. Iako je ovogodišnji budžet znatno veći od prethodnih, zahvaljujući najpre državnom novcu, on se koristi za promociju privatnih (inostranih i domaćih) galerija. Ostaje i upitanost zašto su kustosi ovako značajne manifestacije sve češće stranci koji, kao što je sada slučaj, površno razumeju lokalne specifičnosti i izložbom kao kolonizatorskim činom ne neguju lokalne zajednice – pita naša sagovornica.

Branko Dimitrijević ocenjuje da karakter izložbe najpre određuje činjenica da kustos salona vodi korporativni muzej u Norveškoj, dok se kustoskinja bavi promocijom jednog umetnika (Ero) koji je prominentan i na salonu.

– Ne postoji ambicija da se značenja radova približe publici, postavka je sajamska, nema kustoskih objašnjenja u prostoru, a njihovi iskazi u katalogu svedeni su na uopštene konstatacije o „multifokalnoj jednakosti”, „velikom pokretu optimizma”, pa i na neke naivne opaske o umetnicima, kao na primer da crteži Veličkovića „evociraju nasilje ratova koji su opustošili njegovu rodnu Jugoslaviju”. Zajedničko je većini radova da se koriste aglomeracijama, a ne redukcijama, da su fotogenični i zamislivi kako stoje u velikim korporativnim enterijerima i luksuznim stanovima. Ovogodišnji je budžet najveći ikada, a izložba je slepa za društvena pitanja i antagonizme – kaže Dimitrijević, ukazujući i na to da su u mapi u vodiču za posetioce, po njemu jednom od najzanimljivijih eksponata, promovisane i četiri privatne galerije u kojima se ne odvijaju programi smotre, a za koje su kustosi izjavili da ih nisu preporučili.

– Ostaje da se odgonetne otkuda su se one tu pojavile. Kako to manifestacija finansirana iz gradskog budžeta preporučuje privatne galerije – primećuje ovaj istoričar umetnosti.

Komеntari5
2e56b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milena S
Mislim da bi ovaj prikaz bio profesionalniji da su u njega uvrstena i misljenja likovnih kriticara koji imaju drugacije misljenje.
sa Dorcola.....
Kazite mi sta je to KOKOFONIJA - vrlo dugo zivim na zapadu i nisam nikad cula tu rec - inace sam studirala knjizevnost na filozofskom fakultetu u Beogradu davnih pedesetih godina i nikad nisam cula tu rec - sta prestavlja ta rec? i koji pravac slikarstva? Mirjana - Arizona
Војин
Господин З. Маторац је то добро објаснио са становишта музч. уметности и дао одлично Шобајићево запажање. Међутим у Акустици, науци о звуку, какофонија је несклад звукова ма које врсте (бука). У прилог томе, људи који обожавају какофонију, зову се какофоничари (какос филос, грчки) или у слоб. преводу љубитељи зла. Синтагма је добила свој пун смисао када је једна надобудни уметник, прошле године, испред Музеја примењена уметности, надомак центра града, као перформанс вршио нужду !
Зоран Маторац
Какофонија је музички израз који је, да упростим до краја, нешто супротно хармонији. Што се сликарства тиче цитираћу Вам оно што је Милош Шобајић написао у својој књизи "Сликај и ћути": "Глорификација баналног је суштина политике глобализма у уметности, како би се слобода изражавања свела на најнижи могући степен интелигенције, неопходан за даљу анестезију становништва у овом, како кажу њихови идеолози, прелазном добу". Мислим да Октобарски салон, као и Битеф, наводи људе да преиспитају значење појма "уметност".
nikola kiric
I ovaj tekst je malo kakofonican, zar ne!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja