Od 15. septembra kroz pet prestoničkih izlagačkih prostora u kojima traje postavka 57. Oktobarskog salona prošlo je za sada, kako kažu u Kulturnom centru Beograda, više posetilaca nego što je to bio slučaj na prethodnoj smotri (od 2016. je bijenalna). Sedamdesetak umetnika iz tridesetak država sveta odgovorili su, svako na svoj način, na temu „Čudo kakofonije”. Najviše publiciteta privukla su, očekivano, najveća imena – Joko Ono, Ero, Anselm Kifer, Takaši Murakami, Vladimir Veličković, Dušan Otašević. Gledano očima posetilaca sa kojima je ekipa našeg lista razgovarala, svaka od institucija koja je ugostila umetnička dela (Kulturni centar Beograda, Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti, Muzej grada Beograda u Resavskoj, Umetnički prostor U10 i galerija Remont) ostavila je samo svoj, poseban pečat na ovu izložbu. Svaka ima svoju atmosferu, dajući tako doprinos i samom sloganu. Jer, kako je to osmislio kustoski par Danijel i Gunar Kvaran, koncept počiva na činjenici da je zapadno shvatanje savremene umetnosti postalo univerzalno i da „kakofonija” od početka 21. veka biva imenitelj umetničkih pravaca. Naziv postavke sugeriše konstelaciju dela koja izražavaju tu raznolikost i bogatstvo kakofoničnog, savremenog izraza.

Vremena da se pogleda ova postavka još ima, salon se zatvara 28. oktobra. Do tada o utiscima koje imaju za „Politiku” govore troje istoričara umetnosti: Ješa Denegri, Maja Ćirić i Branislav Dimitrijević.

Načelno govoreći, dobro je da je salon međunarodni i da naša sredina može da stekne uvid u različite ideje inostranih umetnika i kustosa, smatra Denegri, dodajući da za njega lično ključno mesto prestavljaju slogan i ideja na kojoj se on zasniva, a ne same prakse koje se mogu videti, iako na izložbi ima nesumnjivo značajnih dela.

– Još od osamdesetih godina promišljanja umetnosti kreću se ka totalnom pluralizmu i to je pozitivno, jer ona bi i trebalo da nastaje u raznim sredinama, da se razaraju veliki monopoli u svakom smislu. Ono što se ja pitam u ovom slučaju jeste dokle seže granica tog pluralizma? Dokle teza o čudu kakofonije, u načelu zanimljiva i prihvatljiva, može da se održi, i kao teoretska postavka i kao izvedba u praksi. Čini mi se da je ovde došlo do toga da je zaista reč o čudu kakofonije. Da je došlo do ekstrema u poimanju umetničkog pluralizma, gde se na istoj izložbi mogu naći etablirana ugledna imena starije generacije, kao što su to Ero, Lebel, Joko Ono, Kifer, Veličković ili Otašević i brojna imena mlađih, onih koje ne znamo dovoljno, kako inostranih tako i domaćih, za koje se pitam kako je do njihovog izbora u ovom kontekstu došlo. Čini mi se da ni čitav mehanizam salona nije u javnosti dovoljno transparentan, zbog čega nemamo jasnu smernicu zašto je to tako. Pitao bih kustoski tim da li bi na izložbi u Berlinu, recimo, na kojoj bi Kifer bio jedan od umetnika, izložili i desetak mladih srpskih umetnika? Ako ne bi to bili u stanju, ovogodišnji slogan doživeo bih ironično, može biti i autoironično, pre nego kao čisto teoretsku premisu koja bi otvorila horizonte razumevanja današnjeg stvaralaštva – mišljenja je Degenri.

Za Maju Ćirić odlično je da je i ovog puta publika željna umetnosti, ako ne i nade u plemenitiju i čovečniju realnost, onda u drugačiju. Ali, kako kaže, uprkos afirmisanim umetnicima, salon je potrošački, odnosno potrošan.

– Kao marketinška alatka za aktuelnu politiku, on nije u mogućnosti da stvori jasan govor okruženja, niti da ostavi dublji trag. Kustoski koncept zasnovan je na zastarelim tezama i metodama prakse koji su drugde odavno napredovali, a bez ikakve kritičke svesti o savremenoj društvenoj i političkoj situaciji. Bez osnova preuzimajući muzikološki termin, polazi se od pogrešno pretpostavljene i paradoksalne teze da je kakofonija čudesna. Šum se javlja i u vezi sa promocijom višedecenijske jednogodišnje manifestacije Oktobarskog salona koju inostrani umetnici, njeni učesnici, nazivaju beogradskim bijenalom, čime se postepeno ide ka brisanju tradicije. Iako je ovogodišnji budžet znatno veći od prethodnih, zahvaljujući najpre državnom novcu, on se koristi za promociju privatnih (inostranih i domaćih) galerija. Ostaje i upitanost zašto su kustosi ovako značajne manifestacije sve češće stranci koji, kao što je sada slučaj, površno razumeju lokalne specifičnosti i izložbom kao kolonizatorskim činom ne neguju lokalne zajednice – pita naša sagovornica.

Branko Dimitrijević ocenjuje da karakter izložbe najpre određuje činjenica da kustos salona vodi korporativni muzej u Norveškoj, dok se kustoskinja bavi promocijom jednog umetnika (Ero) koji je prominentan i na salonu.

– Ne postoji ambicija da se značenja radova približe publici, postavka je sajamska, nema kustoskih objašnjenja u prostoru, a njihovi iskazi u katalogu svedeni su na uopštene konstatacije o „multifokalnoj jednakosti”, „velikom pokretu optimizma”, pa i na neke naivne opaske o umetnicima, kao na primer da crteži Veličkovića „evociraju nasilje ratova koji su opustošili njegovu rodnu Jugoslaviju”. Zajedničko je većini radova da se koriste aglomeracijama, a ne redukcijama, da su fotogenični i zamislivi kako stoje u velikim korporativnim enterijerima i luksuznim stanovima. Ovogodišnji je budžet najveći ikada, a izložba je slepa za društvena pitanja i antagonizme – kaže Dimitrijević, ukazujući i na to da su u mapi u vodiču za posetioce, po njemu jednom od najzanimljivijih eksponata, promovisane i četiri privatne galerije u kojima se ne odvijaju programi smotre, a za koje su kustosi izjavili da ih nisu preporučili.

– Ostaje da se odgonetne otkuda su se one tu pojavile. Kako to manifestacija finansirana iz gradskog budžeta preporučuje privatne galerije – primećuje ovaj istoričar umetnosti.