ponedeljak, 15.10.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:09
U KULTURNOM DODATKU 13. OKTOBRA

Kako ubiti festival

petak, 12.10.2018. u 13:22
Бечка филхармонија и диригент Јозеф Крибс на отварању Бемуса 1969. године у сали Дома синдиката у Београду (Фото: Архива ЦЕБЕФ/снимак РТС)

PEDESET GODINA BEMUSA

Sve je počelo velelepno i s visokim kriterijumima. To zlatno doba Bemusa potrajalo je petnaestak godina i tada su na festivalu nastupale najveće svetske zvezde i ansambli umetničke muzike, od Frankfurtske opere i opere „Boljšoj teatra“, preko Berlinske, Bečke, Lenjingradske i Drezdenske filharmonije, Bamberških simfoničara i „Tokio Metropoliten“ orkestra

Kako je sve počelo?

Bemus je osnovala država Jugoslavija i njena prestonica, a da se posebno svečano i visokom umetnošću obeleži i proslavi Dan oslobođenja Beograda. Festival je uvek počinjao oko sedmog, a završavao uvek 19. oktobra, uoči samog praznika.

Bemus je, tokom vremena, delio sudbinu države koja je u njemu videla i prikazivala svoju kulturnu moć i ugled u evropskoj i svetskoj elitnoj izvođačkoj umetnosti. Ako se danas kroz tu, protokolarno-zvaničnu optiku sagleda ovaj festival – videće se da niti se više slavi Dan oslobođenja Beograda od fašizma, niti postoje odgovarajuće nagrade (Oktobarske), kao što više ne postoji ni država Jugoslavija i njen neprikosnoveni status male/velike kulturne velesile u svetu. Gledano u odnosu na zvaničnu državnu kulturu u doba kada je Bemus osnovan, današnja Srbija i njena prestonica imaju relativno minoran status na odgovarajućoj svetskoj sceni, a on se ogleda i u samospoznaji da Beogradu više i ne treba jedan festival umetničke muzike visokog profila jer je sam grad odustao od vlastite međunarodne muzičke kulturne misije na elitnom nivou.

Posle pet decenija sudbine koju je delio sa svojim osnivačem, Bemus je danas jedva održiv festivalčić koji je poslednjih godina pao na najniže grane u svojoj istoriji ne samo zbog bednog finansiranja koje sramotno kasni, već i zbog neumerenog nepotizma i površnosti njegovog sadašnjeg umetničkog selektora. Moguće je da će 50. „Zlatni Bemus”, biti prekretnica u ovom sunovratu...

Zorica Premate

NOBEL ZA MEDICINU 2014.
Kako mozak doživljava vreme

Ne postoji pamćenje bez prostora i da se ne odvija u vremenu. Još ne znamo tačno kako se ova sinteza u mozgu odvija, ali znamo da ako postoji oštećenje u hipokampusu, to se odražava na gubitak pamćenja o svakodnevnim događajima, kaže nobelovac Edvard Mozer, neuronaučnik

Edvard Mozer (Foto Milica Momčilović)

Edvard Mozer, neuronaučnik, dobitnik je Nobelove nagrade za medicinu ili fiziologiju 2014. Zajedno sa svojom suprugom Mej-Brit Mozer i britansko-američkim neurologom Džonom O’Kifom nagrađen je za istraživanje pozicionog sistema mozga. Otkriće unutrašnjeg Dži-Pi-Es (GPS) sistema u mozgu rešilo je problem koji je vekovima mučio filozofe i naučnike: kako naš mozak kreira mapu prostora koji nas okružuje i kako možemo da se krećemo kroz tako složeno okruženje. Mozer je direktor Kavli instituta za sistemske neuronauke na Univerzitetu Trondhejm u Norveškoj.

Otkrili ste sistem za pozicioniranje u mozgu koji omogućava orijentaciju u prostoru i dokazuje postojanje ćelijske osnove za kognitivnu funkciju višeg nivoa. Kako znamo gde se nalazimo?

Od kada je naš institut počeo sa radom, pre gotovo dvadeset godina, fokus je bio na istraživanju prostora u mozgu. Upotrebom savremenih tehnika snimanja mozga mapirali smo veze sa hipokampusom kod pacova koji su se kretali u prostoriji, i tako 2005. otkrili da postoje aktivnosti u ćelijama obližnjeg dela mozga, u entorinalnom korteksu. Uočili smo da određene ćelije postaju aktivne kada pacov prođe kroz više mesta raspoređenih na heksagonalnoj mreži. Svaka pojedinačna grid ćelija (grid cells) aktivirala se na jedinstven način, a zajedno su formirale koordinatni sistem koji je pacovima omogućavao kretanje kroz prostor.

Milica Momčilović

POZORIŠTE
Moralni pobednik crne kože

Specijalno za „Politiku” iz Beča

Bečka premijera komada Borba crnčuge i pasa u režiji Miloša Lolića dobila je neočekivanu predigru

Iz predstave „Borba crnčuge i pasa“ (Foto Rajnhard Verne Georg Soulek)

Miloš Lolić se u pozorišnoj hijerarhiji Austrije popeo još jednu stepenicu više: nakon režija u Folksteatru i „Kazinu“ (mala scena Burgteatra), njegova nova postavka može se videti u Akademskom pozorištu, prestižnoj kući Burgteatra za savremenu dramu. Reč je o komadu francuskog pisca Bernar-Mari Koltesa Borba crnčuge i pasa, premijerno izvedenog 1981. u Njujorku. Već 1989. Koltes je umro u četrdeset prvoj godini od side. Još za života stekao je reputaciju buntovnog, nekonvencionalnog čoveka sa margine, kritičara rasizma i kolonijalizma.

Imajući ovo u vidu, iznenađuje da je ispred pozorišta, uoči premijere, grupica aktivista istakla transparent s porukom da se protiv rasizma ne bori rasizmom. Zatim je u sali, pred početak predstave, grupa devojaka zapitala publiku da li joj je poznat naslov komada, aludirajući na pejorativno značenje nemačke reči Neger (u engleskoj varijanti nigger). Usledile su parole i leci s porukom da „reč ’N.’ uvek reprodukuje rasističke odnose moći, bez obzira na to kako je mišljena“, nakon čega su aktivistkinje otišle. Publika je mirno posmatrala, pitajući se da li je reč o režiserovoj predigri. Na sceni se onda pojavio glumac afričkog porekla Ernest Alan Hauzman, koji je smireno rekao da taj nastup nije bio predviđen, mada ljudi imaju pravo da kažu šta misle, kao što i oni imaju pravo da igraju predstavu.

Katarina Roringer Vešović

FENOMENI
Dizajn, reč koja tumara

Pravi problem nastaje kada reč dizajn postane vrsta poštapalice, iz usta neukih kojom se nesvesno, i neodlučno, pokriva približno značenje koje se nekom pričinjava. Na medijima se dalo čuti da je „dizajn vijadukta u Đenovi“ podrazumevao održavanje. Nije drama što neko nije preveo vest nego što je nije valjano razumeo

(Dragan Stojanović)

U poslednjih nekoliko godina u našem svakodnevlju, pa i u profesionalnoj praksi, na sve strane nam se odlivaju jasne i stabilne reči domaćeg tehničkog pojmovnika, pa i onog pravničkog, u domenu arhitekture, projektovanja i gradnje. Na mnogim mestima u brod našeg jezika, „kuće bivstvovanja“ kako ga definisa Hajdeger, kao voda prodire engleska reč dizajn. Da stvar bude gora no što mora, reč dizajn odavno boravi u srpskom jeziku, ali na onim adresama gde joj je i mesto, kao što su industrijski dizajn, ili grafički dizajn, na primer. Iako i u navedenim disciplinama zamenjiva najčešće rečju oblikovanje, bez kusura nedoumica, u arhitekturi postoje malo veći problemi u takvom (sic!) dizajniranju pojmovnika struke.

Jedan od razloga ovoj pojavi svakako je u pristizanju većeg broja idejnih arhitektonskih predloga iz inostranstva, s propratnim nazivima na engleskom i sa komunikacijom ka javnosti a da se razni pojedinci, sad već prečesto, i ne upitaju šta tačno govore ili šta im se govori. Reč dizajn zvuči jednostavno, lako, a svaka svraka zna da se radi o nečemu savremenom pa nije baš zgodno izraz osporavati, ispasti konzervativan. A ta reč sleće na tlo gde već dugo pod pojmom urban design većina od onih koji ga spominju „prevodi“ to samo, iako je i to, kao oblikovanje i brigu o gradskom mobilijaru, klupama, žardinijerama, kantama...

Bojan Kovačević

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU


Komentari4
c7fe6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Radmila Mišić
Kao neko ko verovatno pamti duže od gđe Premate, moram da kažem da jesu i BEMUS i razna gostovanja pre četrdesetak godina bili velelepniji i kvalitetniji-gostovanje Šekspirovog pozorišta sa "Komedijom zabuna", glavne uloge Ijen Ričardson (još uvek glumi) Džuli Kristi i Dajana Rig koja je postala popularna ulogom u seriji "Osvetnici", BEMUS iz sredine 1970tih kada je davana Mocartova "Otmica iz saraja". Da budemo pošteni, sva ta gostovanja su dotirale (moderno rečeno sponzorisale) matične države tih pozorišta. Zadatak SFRJ nije bio da zaradi dovoljno para za gostovanje vrhunskog pozorišta već da nervira SSSR. I, dogod je to SFRJ uspešno radila, para je bilo, za sve i svašta. Moj udžbenik na Elektrotehničkom fakultetu iz 1971.godine je kompletno finansirala ambasada SAD-od prevoda do opreme (platneni povez). I, na kraju čemu omalovažavanje bugarskih turista? Zar su samo poželjni turisti sa Menhetna? A sigurno ima i turista iz Bugarske koji se razumeju u klasičnu muziku.
na žalost
...sve je tačno u tekstu Zorice Premate o BEMUSU. Provincijalnost je postala naša odlika, samozadovoljnost i nepotizam, pa i to malo para za festival završava tamo gde ne treba. Selektor Božić nije vidjen na koncertima, uvredjen što njegov plan da ovaj BEMUS bude u znaku njegove uže i šire porodice nije ispunjen. Da ima nešto morala u sebi, dao bi ostavku, jer zbog njega zamalo da se ovaj jubilarni BEMUS ne održi, da nije bilo CEBEF-a i nekolicine poštenih muzičara.
zoran stokic
Gde ima kontinuiteta ima i kulture - kada je Amadeus preminuo u 35 g imao je ko da dovrši njegov "Rekvijem". Joseph Leopold Eybler / Franz Xaver Süßmayr: "Domine Jesu Christe", Franz Xaver Süßmayr: "Sanctus, Benedictus i Agnus Dei"! Naš diskonituitet - pojedinac je bio i ostao nebitan - ljudi su bili "zamenljivi", struke nisu imale (i dalje nemaju) autonomiju, živi se od monopola, nepotizma... Građanski kontinuitet omogućio i malobrojnim narodima da humano žive tako što su naučili da se u društvu tolerišu i bolje povezuju, svaka osoba je bila bitna, struke su bile svetinja, preživljavalo se od kontinuiteta strukovnog znanja. Koliko je kontinuitet važan u društvu najbolje pokazuj istorija SVIH struka. Bez Stamica, Lukezija, Johana Baha, Gluka, Mihaela i Jozefa Hajdna, Gretrija, Goseka, Sakinija, Mislivečeka, Dušeka, Sen-Žorža, Ditersdorfa, Salijeri, Vanhala, Pičinija, Đuzepea Gacanige, Giovanija Paisijela... ne bi bilo ni Mocarta.
tek na početku
Mi o svom telu ne znamo skoro ništa, samo nagadjamo. Istraživanja u vezi sa mozgom su najinteresatniji deo ovog dodatka. O mozgu takodje ne znamo kako funkcioniše, otkrili smo marginalni deo ovog fantastičnog proizvoda duge evolucije. Skidam kapu nagradjenim naučnicima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja