petak, 16.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:14
INTERVJU: MIHAJLO PANTIĆ, pisac i profesor

Život Crnjanskog je veliki roman

Ponekad, posle časa na fakultetu, kada izađem na ulicu, a gotovo po pravilu kada nevoljno uključim televizor, osećam da pripadam nekoj endemskoj vrsti ljudi ispalih iz tekućeg vremena
nedelja, 14.10.2018. u 22:30
(Фото лична архива)

Nekoliko je povoda za razgovor sa Mihajlom Pantićem, piscem, kritičarem i profesorom beogradskog Filološkog fakulteta. U ediciji „Vrhovi”, koju uređuje u Biblioteci grada Beograda, uskoro će biti objavljene tri knjige/zbornika: „Miloš Crnjanski, izbliza” (povodom 125. godina od rođenja); „Dušan Kovačević: Humor je svetlost” (povodom 70. rođendana) i „Laza K. Lazarević: Dovršene priče”. U upravo objavljenom zborniku SANU posvećenom Ivi Andriću nalazi se Pantićev tekst o Andrićevoj poeziji, a prigodno izlaganje o delu Mihaila Petrovića Alasa održao je u Akademiji na skupu posvećenom tom naučniku i piscu.

U novije vreme objavili ste više tekstova o znamenitim srpskim piscima, Dositeju, Glišiću, Lazi Lazareviću, Mihailu Petroviću Alasu, Andriću… Koliko sistematski pratimo i čuvamo to dragoceno nacionalno nasleđe?

Odgovor je svakako potvrdan. Nema godine a da kod nas ne izađe niz knjiga i nekoliko stotina eseja i članaka o piscima iz tradicije. Sasvim je drugo pitanje koliko je akustičko polje tog truda, kome se obraćamo, gde se prima i širi ta vrsta znanja. Ponekad, posle časa na fakultetu, kada izađem na ulicu, a gotovo po pravilu kada nevoljno uključim televizor, osećam da pripadam nekoj endemskoj vrsti ljudi ispalih iz tekućeg vremena, koje mahom razgovara u porukama od dvadesetak reči, bez velikih slova, interpunkcije i dijakritičkih znakova.

Kako je to sagledati Crnjanskog „izbliza”, ili se baviti dovršavanjem pripovedaka Laze Lazarevića? Da li dovršavanje priče velikog pisca može da bude jedna od vežbi na časovima kreativnog pisanja?

Život Crnjanskog je veliki roman, videće se to iz sada sklopljenog niza svedočenja onih koji su ga poznavali. Pitanje je da li je imao prijatelja. A Laza Lazarević je neka vrsta norme srpskog pripovedanja, sjajan predložak za dalje imaginiranje ili za stilske vežbe iz realizma. Ali, ko za to mari kada je rđav realizam svakodnevice prepokrio ovdašnji život, politiku i veliki deo tekuće književnosti.

Zbog čega vam je privlačno da pišete o Andrićevoj poeziji, kada se uglavnom govori o njegovim romanima?

Andrić je, pre svega, genijalan pripovedač. I njegovi romani su novelističkog tipa. Celog života je pisao poeziju neprestano ponavljajući da nije pesnik. To nije lako rešiv paradoks, pišete poeziju bez želje da je delite sa čitaocima. Reklo bi se da je posredi potreba za samoispitivanjem, za osluškivanjem unutarnjeg glasa od kog počinje, ali u kom ne završava, svako pisanje. Proza je po pravilu obraćanje drugom, dok je poezija, između ostalog, i način da bolje razumete sebe, svejedno da li je pišete ili čitate. Ona je najzgusnutiji mogući, često i nedokučiv smisao, onaj što se opire logici, jer pesničko mišljenje nije obavezno silogizmu. Andrić, racionalan koliko i demoničan, to je i osećao i znao.

Da li je Dušan Kovačević, koji obeležava sedamdeseti rođendan, zapravo još kao vrlo mlad definisao naš mentalitet?

Odavno nas je skenirao. Nekako smo olako pristali na sud da je vredna književnost mahom vrlina prošlosti. U redu, najznačajnije knjige su zaista odavno napisane, niko ne zna koliko će ili neće proteći vekova dok se ne pojavi neki novi Šekspir, Servantes, Dostojevski... Zaboravlja se, međutim, da ih i mi kao čitaoci činimo takvim, da ih samim čitanjem održavamo u trajno aktivnom stanju, kako negde kaže Harold Pinter, takođe sjajan dramski pisac. Ne potcenjujmo savremenost. I kod nas i u svetu i danas postoje značajni pisci, ali ljudska taština teško pristaje na saznanje da pisac ne mora biti mrtav da bi bio velik. Kao da ćemo prećutkivanjem tog priznanja nešto zadržati za sebe. Nećemo, svako zaslužuje onoliko koliko mu mera ostvarenosti daje. Kratko i jasno – Dušan Kovačević je klasik. I, na sreću, nije jedini, danas i ovde. Ali, da ne licitiram, odmah će se javiti neko od mojih kolega da me pita zašto sam ga izostavio.

Bili ste u dva navrata član NIN-ovog žirija kritike, a i mnogih drugih, i često ste preporučivali knjige koje vredi pročitati, iako nisu dobile nagradu. Da li je i to uloga kritičara, ako su izgubljene „oštre strele” uperene ka nekom delu?

Pravu kritiku moguće je pisati jedino iz ljubavi, tako je govorio Meša Selimović. Kritika je pratilac književnosti. I to što je danas manje vidljiva, ne znači da ne postoji i da je manje važna. Za razliku od prevlađujućih stavova koji za stanje u aktuelnoj književnosti optužuju kritiku, reći ću da mislim sasvim dobro o njoj. Zamislite da je nema, da je ukinuta, kakav bi tek tada haos nastupio. Kritika uočava i argumentuje vrednosti. I utoliko je njena odgovornost veća. I još ovo: kritika je uvek onakva kakva je sama književnost, jedno bez drugog jedva da postoji.

Kako tumačite činjenicu da sve više ljudi piše? Kako to utiče na književni život u Srbiji?

Književni život više nije onakav kakav je bio pre informatičke ere. Sve je na mreži. Listovi i časopisi, i oni koji su nekako preživeli i oni koji su odnedavno nastali, obraćaju se vrlo malom broju upućenih čitalaca. Pisci u javnosti deluju ili kao blogeri ili kao kolumnisti ili kao zastupnici političkih ideja. O samoj književnosti govori se, mahom, incidentno, samo prilikom dodeljivanja onih nekoliko prestižnih nagrada. Nikada nije bilo više knjiga, nikada nisu bile tako lako dostupne, i nikada književnost nije bila toliko marginalizovana kao u našim danima. Sasvim je u redu to što mnogi pišu, ali nije u redu to što gotovo svaki napisani red pretenduje da bude prihvaćen kao umetnost. Prirodna je čoveka potreba za samoispoljavanjem, za društvenim važenjem... Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li je moguće bavljenje književnošću mimo nje ili bez svesti o njoj. Nema kriterijuma izvan onih koji su zadati tradicijom.

Može li naslov vaše skorašnje zbirke pripovedaka „Kada me ugleda ono što tražim” da govori i o tome da u mnoštvu iskustava i događaja treba znati tačno šta nam je potrebno?

Voleo bih da upoznam takvog, ako ga ima. Epifanija nije pitanje namere, već višeg, teško objašnjivog sticaja okolnosti. Čas u kojem osetite intenzitet čistog postojanja. On se otima opisu i zato pripovedanje, kao i poezija, hoće da govore o njemu. Susret sa neimenljivim prevazilazi granicu racionalnog poimanja sveta. To je višesmislen naslov, mnogi su me pitali šta znači. Znači ono što vi u njemu vidite.

 

 


Komentari12
9f04d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

BORIS
O tome šta vredi u književnosti, pre svega u poeziji ...treba pre svega slušati sud najdarovitijih pesnika tj. književnika, ne treba zaboraviti da su Raičković, Davičo i drugi podržali one najtalentovanije svojevremeno...danas se uloga kritičara precenjuje, interpretacija je previše, kritičari su se namnožili....kritičare koji su doktorirali odlikuje sve više neljudski sarkazam ...kritičari ne mogu da prepoznaju velike talente, ili ako ih prepoznaju podmeću im nogu kao nekada Daviču...kritičari često afirmišu krajnje osrednje pisce na krilima postmoderne i urušavanja umetnosti...i ne slušaju darovite starije pesnike koji su nepogrešivo podržali talentovane...kritičari su se iz Narodne knjige preselili su se u Povelju i nastavili sa " medijskom slavom", nastupima na radiju, televiziji, sve je to već viđeno...
Ljilja K.
Mnogo je rečenica u svojim pričama i intervjuima prof. Pantić izgovorio a da sam se u njima prepoznala. Mnogo je životnih istina koje isto doživljavam. Poput onih: Idemo da gledamo kako reka teče. ili Idemo da slušamo vetar. Ovde je to ona iz podnaslova. Zaista, kad čovek uključi televizor, pita se ko ovde ne živi u realanom svetu - oni ili ja. Kad čitam novine, posebno o bliskim temama, opet vidim totalno drugačiji način razmišljanja. Pa se pitam je l' se to zove biti vanzemaljac. Jedino što ću da zamerim profesoru, ako mi se dozvoljava, je što sam ga, u par navrata u nekim prigodama slikanim za tv, videla bez osmeha. Volela bih da se to promeni. Sa velikim poštovanjem.
Ljubica
Potpuno se slazem da knjizevnost nikada nije bila toliko marginalizovana kao danas.A ko je kriv za to.Pa najvise sami pisci I izdavaci.Po meni,pisci,posebno oni znacajni imaju znanje,talenat, a trebalo bi da imaju I svest da moraju da budu znacajni faktori drustva,da istupaju,da se bore za prave vrednosti,da brane I solidarisu se sa svima koji se bore za pravdu, dostojanstvo I razvoj coveka.A pisaca nigde nema.Pojave se samo kad promovisu delo.I sto je jos zalosnije - na promocije ,cak poznatih pisaca,dodje vise gradjana nego kolega,pisaca.A sutradan o tom delu nema ni jedne reci u medijima.Vaznije je da li je Ceca ofarbala kosu ili Natasa Bekvalac promenila decju sobu.Gde je tu Udruzenje knjizevnika i izdavaci da upute ostar dopis svim medijima kojima je nova knjiga Velikica,ili najnovije - roman Igora Marojevica marginalna vest.Desava nam se sve ono sto dozvoljavamo da nam drugi rade.A kao posledicu imamo da je prosle godine nacitaniji roman citalo 8 hiljada ljudi u Srbiji.
Siki
Profesore,voleli bi kada bi se Vi latili tog posla i napisali roman o genijalnom Milosu.
Bene
Stvarno BISMO to voleli.
Preporučujem 3
Драган
О генију може да пише само геније, а не осредњи писац.
Preporučujem 20
Tanja
Problem nase krirtke je, ne sto podvlaci i uocava vrednost knj.teksta, no sto izbegava da ukaze na ociglednu BEZVREDNOST nekih knjiga poezije i proze, iz prijateljskih, politickih ili ekonomskih razloga. I sam prof.Pantic to zna. Izvinjavam se zbog neupotrebe dijakritickih znakova, àli to je diktat tehnologije.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja