Do isteka roka zacrtanog sporazumom Rusije i Turske, džihadisti se nisu povukli iz zone predviđene za demilitarizaciju u provinciji Idlib, poslednjem velikom uporištu antirežimskih snaga u Siriji. Time su povećane šanse za sukob koji bi mogao pokrenuti novi izbeglički talas od oko 800.000 civila iz te sirijske oblasti.
Pre nego što su se oglušili o rok za povlačenje, džihadisti, okupljeni u savezu Hajat tahrir el Šam, ipak su predali svoje teško naoružanje. Ali, i ono im je ostalo lako dostupno za najavljeni nastavak borbe, kod njihovih saboraca odmah van granica uzane demilitarizovane zone široke 15 do 20 kilometara.
Ako se ne povuku ni u narednih nekoliko dana, koliko dugo odlaganje su iz Moskve i Damaska signalizirali da bi mogli prihvatiti, i Turska i Rusija biće na iskušenju. Redžep Tajip Erdogan moraće da odluči za šta da upotrebi oružje otpremljeno u Idlib turskim trupama koje tamo drže položaje, kao i savezničkim pobunjeničkim grupama. To oružje može okrenuti na Hajat tahrir el Šam, što bi otvorilo još jedan, i to nesumnjivo težak bilateralni mini-rat u sveopštem višestranom sirijskom sukobu.
Eventualno, mogao bi turski predsednik narediti i da se tim oružjem brane saveznici u Idlibu ako bi Rusija svoje iskušenje razrešila tako što bi dala dozvolu sirijskom predsednik Bašaru el Asadu za ofanzivu na tu provinciju. Samo, to bi Erdogana uvuklo u sukob s Rusima, do kojeg mu je još manje nego do uzajamnog klanja s džihadistima. Čak i ako bi formalno bila povedena samo na Hajat tahrir el Šam, ofanziva Asada, Rusa i Iranaca teško da ne bi okrnjila i džepove Idliba pod kontrolom proturskih snaga. Bez makar podeljene kontrole nad Idlibom, Erdogan gubi i deo svog uporišta na severu Sirije, koje predstavlja i branu širenju Kurda duž turske granice i sredstvo pritiska na Asada u poratnom periodu.
Turski predsednik se ipak može nadati tome da ni Kremlju neće biti lako da pokvari saradnju s njim, dragocenu i oko Sirije i u drugim aspektima, gde su se njihovi odnosi bili pokvarili upravo zbog različitih stanovišta o Asadu. Rusija, izgleda, za razliku od režima u Damasku i Irana, može živeti s nekom vrstom opstanka antiasadovskih grupa u Siriji sve dok su one dovoljno daleko od njenih vojnih baza u Tartusu i Hmejmimu i dok nemaju snagu da sruše Asada. Da sve od Moskve zavisi, vidi se i iz reči sirijskog šefa diplomatije Valida el Mualema, koji je opet zapretio ofanzivom na Idlib i istočnije, na oblasti pod kontrolom Kurda i SAD, ali je priznao da se čeka ruska procena situacije i reakcija.
Polovičan uspeh sporazuma Turske i Rusije o demilitarizaciji u Idlibu gotovo da je zakonomeran ishod tog krajnje provizornog dogovora. Demilitarizacija je i bila predviđena samo za deo provincije, koliko da se džihadisti odbace još malo od ruskih baza i Asada. I iz saopštenja Hajat tahrir el Šama, u kojem se hvale napori da se Idlib zaštiti od ofanzive, jasno je da im nije do borbe ako se ona može izbeći, zbog čega je bilo očekivano da će prihvatiti odlaganje teškog naoružanja, utoliko pre što im je ono ostalo na dohvat ruke. Ali, to ne znači da Hajat tahrir el Šam ima gde da povuče svoje ljudstvo.
Naročito ne mogu otići tamo gde to, doduše, nije ni bilo predviđeno, van Idliba, jer ostatak Sirije drže njima neprijateljske snage. I unutar Idliba, ako bi se povukli iz demilitarizovane zone, džihadisti bi se odrekli dela svojih položaja, koji im daju strateško preimućstvo, i bili prinuđeni da se još više pomešaju s ostalim pobunjeničkim grupama, od kojih su s mnogima, pa i s onima koji u značajnoj meri dele njihova tvrdokorno islamistička uverenja, direktno ratovali.
U dilemi oko toga šta im je najpametnije sada preduzeti, Hajat tahrir el Šam je, prema glasinama koje prenose bliskoistočni mediji, pretrpeo rascep. Strani borci u njegovim redovima žele da ratuju do kraja. Sirijci iz ovog saveza su navodno skloni tome da razmotre delimičnu pacifikaciju, mada samo toliko da istupe iz organizacije čiji je stožer, bivši Nusra front, svojevremeno imao direktne veze s Al Kaidom i da se pridruže manje radikalnim grupama. Turci su u poslednje vreme nastojali da ove dve grupe u Hajat tahrir el Šamu potpuno razdvoje, kako bi oni najekstremniji postali jasno markirana meta, ali im to nije uspelo.
