Kada opisujemo naše trenutno stanje ili raspoloženje, skloni smo da koristimo pojedine termine iz medicine, posebno iz psihijatrijske oblasti, ne razmišljajući kakvo značenje one zapravo imaju. Tako kažemo da smo u panici ako žurimo, žalimo se da smo u depresiji kad malo klonemo duhom, nervozne ispade tumačimo kao slom živaca, a dobar provod opisujemo kao – ludilo. Profesor dr Milan Milić, psihijatar i psihoterapeut, objašnjava zašto je važno da kada opisujemo kako se osećamo i šta mislimo budemo precizni u izražavanju i kuda nas može odvesti emocionalna nepismenost.

1. Zašto koristimo prejake reči kada opisujemo kako se osećamo?

Da bismo skrenuli pažnju drugih ljudi na ono što osećamo, mi neke stvari predimenzioniramo. Time možemo napraviti problem i sebi i drugima. Dovoljno je tri puta dnevno reći „osećam se loše” ili „ubija me glava”, za nedelju dana nas više niko neće ni čuti, a s vremenom ćemo i sami izgubiti procenu ozbiljnosti sopstvenog bola. Slično je i sa terminom – „u panici sam” ili „u depresiji sam”. To su reči koje bi trebalo mnogo opreznije i odmerenije da koristimo. Ako, na primer, strepnju koju imamo pred ispit, nazovemo panikom, kako ćemo da znamo kad stvarno budemo u panici?

2. Zašto je depresija izraz koji je u svakodnevnom životu tako često koristimo da opišemo svoje raspoloženje, iako je reč o ozbiljnoj bolesti?

Svi mi znamo da se depresija ispoljava kroz neraspoloženje, nesanicu, apatiju, slab apetit, odsustvo zainteresovanosti za seks... Ali, niko ne može posle dva dana da priča ljudima oko sebe da je u depresiji. Svi ili neki od tih simptoma moraju da traju bar dve nedelje da bi se moglo reći da je to depresija, jer osoba koja ima ovu bolest je pre svega disfunkcionalna. Problem je što postoje stanja nezadovoljstva koja prate slični simptomi, ali tegobe su u stvari reakcija na neispunjen život i tu ne pomažu antidepresivi. Ovi lekovi ne leče nezadovoljstvo, koje čovek mora da razreši na drugi način. Depresija bi u svakodnevnom govoru mogla da se dočara rečima – ne znam zašto, ali nije mi ni do čega. Ljudi koji su nezadovoljni po pravilu imaju neke razloge, depresija može da se javi i bez povoda i jasnog razloga.

3. Kako razlikovati tugu od depresije?

Mi preterujemo, hoćemo da ljudi stalno budu funkcionalni, pa kad neko izgubi nešto važno, posao ili blisku osobu, i onda tuguje, kažemo da je depresivan. Normalno je da osoba koja je doživela neki gubitak tuguje – i različito je vreme potrebno da se gubitak odboluje. Neraspoloženje ili bezvoljnost, koja traje duže od dve-tri nedelje, mogu biti razlog da se potraži stručna pomoć.

4. U širokoj upotrebi je izraz „slom živaca”, da li on uopšte nešto znači?

Žargonski, ljudi slomom živaca zovu svakojake reakcije, ali zajedničko im je da su burne, emocionalne. Formalno gledano, slom živaca najbliži je statusu koje u psihijatriji zovemo krizno stanje ili poremećaj prilagođavanja koji se događa u slučaju neke velike promene u životu. Recimo, kada izgubimo posao, napusti nas partner, oduzmu nam stan koji smo kupili na kredit, emigriramo u neku stranu zemlju... Tada se dogodi da ljudi izgube mentalnu ravnotežu, veoma su uzdrmani i čeka ih stvaranje novog sistema. Bez obzira da li se lečili ili ne, krizno stanje će svakako proći, ali ako iz krize nismo ništa naučili, onda smo „džabe krečili”. Zbog toga je bolje otići kod psihoterapeuta.

5. Često se čuje i izraz da je neko totalno „izgubio kontrolu”. Da li i ovaj termin pozajmljujemo iz psihijatrijske nauke?

Svima se ponekad desi da izgubimo kontrolu nad svojim emocijama. Neke od tih stanja afekata i burnih reakcija koje nas preplave, pa prasnemo, nisu sporne ako se ne ponavljaju često. U suprotnom, ako je to učestalo, takvoj osobi psihijatar mora da pomogne u kontroli emocija. Često se od takvih osoba čuje rečenica: „bio sam besan, ali uzdržao sam se”, što one smatraju kontrolom, a to je samo finale jednog procesa, i to bez razumevanja psihološke pozadine te emocije. Da biste nad nekom emocijom imali kontrolu, morate da razumete odakle ona potiče i da uskladite motiv sa realnošću u okruženju. Jer, nije isto da li ćete i kako ispoljiti bes u kući, u liftu, na poslovnom sastanku, u banci, bolnici...

6. Koliko pravilno koristimo izraz panika?

To je najviši stepen straha, stanje potpunog odsustva razuma, kada je sve prepušteno instinktu na nivou preživljavanja. Kad gori kuća ili je zemljotres, prirodno je da se javlja panika. Ljudi jure kao muve bez glave, vrište i pokušavaju da se spasu, a ponekad i napipaju izlaz iz opasnosti koja se pred njima stvorila.

7. Dakle, to onda nema nikakve veze sa duševnim poremećajem?

Panika se javlja u situacijama vanredne, realne opasnosti iz kojih osoba ne vidi izlaz. Panični poremećaj je ponavljanje stanja panike više puta nedeljno u trajanju od mesec dana, i pri čemu nikakva realna opasnost ne postoji. Ovo stanje osoba doživljava iznenada, bez razumljive logike, strahujući da će dobiti infarkt, izliv krvi u mozak, da će pasti u nesvest, poludeti, izgubiti kontrolu i učiniti nešto njoj neprihvatljivo.

8. Da li je neozbiljno za nekoga reći da ima „šizu”?

Razni stručni termini, ne samo iz medicine, ušli su u svakodnevni govorili žargon. Takvi se izrazi obično koriste kao sinonimi ili simboli da se nešto opiše. Još od davnina postoji izraz „šizika”. Oni koji ne znaju tačno šta je šizofrenija, znaju da je to nekakvo ludilo. Zato kada neko burno reaguje i histeriše, kažu – ima „šizu”.

9. Zašto ljudi koriste izraze iz psihijatrijske nauke da nekoga opišu, ponekad i uvrede?

To je možda naša potreba da ublažimo strah od takvih stvari. Kao što ljude s dijabetesom zovemo „šećerko”. Ako to nonšalantno koristimo, onda i nije tako strašno. Mada sam pristalica preciznosti u izražavanju, ne možemo od ljudi očekivati da u tolikoj meri budu ozbiljni. Značajnije je da znaju da prepoznaju svoja emocionalna stanja.

10. Kakva je moć reči kada nekome pomažemo da prebrodi neki problem?

Mnogo toga postižemo neverbalnim porukama, ali reči su značajan dodatak, jer obraćamo pažnju na ono što nam se govori. Kada, recimo, osećamo da je neko napet, besan ili tužan, od izbora reči zavisi tok komunikacije.

Provod – do ludila

– Razumljivo je da mladi žargonski svoje nezaboravne provode opisuju kao – ludilo. Ludilo jeste gubitak kontrole. Znači, bilo je toliko dobro da ih nisu sputavale racionalne norme i potpuno su bili u transu. Osećaj sjedinjavanja toliko je bio jak da su ove osobe osetile spajanje s drugim ljudima, kod koje se gube granice i gde su bili maksimalno opušteni – objašnjava dr Milan Milić.

Šta mislim kada kažem da patim...

– Potrebe duše su fleksibilnije od potreba tela. Ima mnogo slučajeva da ljudi odaberu posao koji će im doneti novac, obezbediti komfor i zadovoljstva u kojima će telu biti dobro, ali neće biti ispunjeni i kreativni, pa će duša patiti. Moramo dobro da procenimo da li smo neku dominantnu potrebu zapostavili i koju cenu smo spremni da platimo. Mnogi to olako shvataju i kreću opštim putem: zaradi novac, budi uspešan, osnuj porodicu, radi stvari kao i drugi ljudi, zapostavljajući element individualnosti. Ne treba zaboraviti da smo mi, ipak, primarno posebni, a sekundarno isti kao drugi ljudi – podseća dr Milić.

Panični poremećaj daleko od šale

– Panični poremećaj se dosta uspešno rešava, pogotovo kod ljudi koji se lekarima za pomoć obrate na vreme. Međutim, ima osoba koje samoinicijativno uzimaju lekove, piju smiruju se uz malo piće, a neki piju i malo više, pojedini smatraju da će to proći samo od sebe i trpe, ili počnu da izbegavaju situacije koje bi mogle da im budu pretnja, pa im se „nakači” agorafobija, ponekad i depresija. Tada je panični poremećaj teško iskoreniti. Težak problem u tretmanu predstavljaju i ljudi koji imaju strašljivu prirodu. Od ranog detinjstva se svega i svačega plaše, i bolesti, i nesreće, i drugih ljudi. Ipak i takva stanja mogu da se ublaže lečenjem – objašnjava psihijatar.