utorak, 20.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:26
BELEŠKE S PUTA Istočna Hercegovina

Putevima Svetog Vasilija Ostroškog

Popovo polje, koje čine dolina reke Trebišnjice i okolna brda, od davnina predstavlja prvu odbrambenu liniju pravoslavlja, pa je možda zato Bog odredio da se baš tu rodi Stojan Jovanović
Autor: Ljiljana Habjanović Đurovićsubota, 27.10.2018. u 16:00
Воденица Манастира Острог у Бјелопавличкој равници коју је благословио Свети Василије (Фотографије Хаџи - Александар Ђуровић)
Дрво кошћеле изнад родне куће Светог Василија у Мркоњићима које је посађено 1610. године
На гробу мајке Светог Василија и црква Светог Николе у којој је крштен
Попово Поље

Oblast Popovo polje u Istočnoj Hercegovini čine dolina reke Trebišnjice i okolna brda. Prostire se od Trebinja do Ljubinja.

Nekada je od pozne jeseni do ranog proleća dobar deo samog polja bio poplavljen. Livade su postajale jezero, a ratari i pastiri ribari. Poljem se prelazilo čamcima, a iz podzemnih voda izlazila je riba gaovica, endemska vrsta koje nema nigde više na svetu. U proleće, voda se povlačila i ostavljala za sobom plodna polja.

Izgradnjom hidrocentrala na Trebišnjici ovaj prirodni fenomen je nestao.

Putem kroz Popovo danas se prolazi pored niza napuštenih kuća, opustelih mahom tokom rata devedesetih, kada je tu bila prva borbena linija.

Ustvari, Popovo i sva Hercegovina od davnina su prva odbrambena linija pravoslavlja. Možda je zato Bog odredio da se baš tu, usred Popova, rodi Stojan Jovanović, budući Sveti Vasilije Ostroški.

Sveti ima tri mesta rođenja. Selo Mrkonjići, u kome je došao na ovaj svet. Tvrdoš, u kome se zamonašio. I Ostrog, odakle je otišao da postane član nebeske porodice Svetih.

U predelu omeđenom tim mestima, osim kratkih boravaka na Cetinju, na Svetoj Gori i u Rusiji, i tri putovanja u Peć, odvijao se sav njegov život. Taj predeo obišla sam nekoliko puta, kao deo pripreme za pisanje romana „So zemlji”.

Od kuće Jovanovića danas su ostali temelji. Malo poviše njih nedavno je podignuta crkvica posvećena Svetom Vasiliju, pred kojom se uzdiže raskošno, razgranato drvo. To je košćela koju je 1610. godine zasadio Petar Jovanović, da obeleži rođenje jedinca Stojana. Drvo danas ima 408 godina i još uvek rađa sitne smeđe bobice. Te bobice su jestive, jeo ih je i Sveti. Dok sam pisala knjigu, svakog jutra posle molitve uzimala sam po jednu bobicu, kao naforu.

Desetak minuta hodom od kućišta Jovanovića, nalazi se crkva posvećena Svetom Nikoli, u kojoj je kršten Stojan. Nekoliko metara od crkve nalazi se grob svetiteljeve majke Ane.

Svetitelj nas je i sam podsetio na svoju majku i iskazao želju da je ne zaboravimo. Naime, jednog prolećnog dana 1937. godine na groblju se pred Trifkom Milutinovićem pojavio neki monah. Odveo ga je do jedne zatravljene humke bez obeležja i rekao mu da je to grob majke Svetog Vasilija. Malo je stajao, zagledan u humku, pa je nestao. Od tada, svake godine u isti dan, bez obzira kakvo je vreme, jedan zrak sunca obasja grob Ane Jovanović. Kao da Sveti pozdravi svoju majku.

Tri decenije potom narod Popova podigao je spomenik na grobu koji je Sveti pokazao. Taj grob danas je mesto hodočašća. Svi koji dođu u Mrkonjić, pohode i Anin grob. Donesu sveže cveće, zapale sveće, počupaju tek iznikle travke. Ljubav prema Svetitelju prenela se i na njegovu majku.

Iz Mrkonjića, put vodi u manastir Zavala.

Tu još uvek sve podseća na 1622. godinu, kada je u manastir stigao dvanaestogodišnji Stojan da se pod budnim okom svoga strica igumana Serafima uči knjigama. Manastirsku crkvicu, podvučenu pod stenu i obzidanu samo sa jedne strane, krasi dobro očuvan živopis, rad najboljeg srpskog majstora tog vremena Georgija Mitrofanovića.

Nad manastirom, visoko u brdu, kriju se pećinske isposnice. Po vrelom letnjem danu, po usijanom kršu, kroz drač, popela sam se do njih. Bio je to trijumf duha nad telom žene u sedmoj deceniji. Trijumf vere u milost Svetitelja nad strahom od zmija i škorpija. Zato ga pominjem.

Na drugom kraju Popova, na steni na kojoj je nekada propovedao apostol Pavle, uzdiže se manastir Tvrdoš. Tu je Stojan primio monaški postrig i postao Vasilije. Manastir je više puta rušen i obnavljan, ali mogu se videti delovi fresaka, potporni zidovi i vinski podrum koji potiču iz Svetiteljevog vremena.

Od Tvrdoša, mitropolita Vasilija put je vodio preko Župe Nikšićke, i kroz Bjelopavlićku ravnicu, do Ostroga.

U Bjelopavlićima i dalje stoji manastirska vodenica. Kada je podignuta, Sveti je blagoslovio vodu da nikada ne stane. U tom času pojavili su se neki krupni leptiri modroplave boje. I danas se roje nad vodenicom, a rečica zaista za protekla četiri veka nikada nije presušila.

U blizini se nalaze ostaci crkvice koju je Vasilije, kao mitropolit Zahumski, Hercegovački i Skenderijski, zidao svojom rukom.

A u selu Tunjevo hodočasnika čeka kamena klupa ozidana početkom dvadesetog veka na mestu gde se nalazio brest pod kojim je mitropolit Vasilije voleo da sedi. Odatle je mogao da vidi Ostrošku gredu. I pod stenama Crkvice Vavedenja i Časnog krsta i svoju keliju. Ono što je njegovim dolaskom u drevnu isposnicu postalo Ostroški manastir. A danas je, zahvaljujući njegovim moštima, ka kojima narod neprestano hrli, srpska Gora Preobraženja.

U manastiru Ostrog doživela sam dve neizmerne radosti. Videla sam i dodirnula najveće blago manastirske riznice – Zaveštajno pismo Svetog Vasilija iz 1666. godine, ispisano njegovom rukom. A kada sam klekla ispred njegovog kivota dopustili su mi da preko njegove svete položim svoju grešnu ruku. Da dotaknem telo u kome i danas obitava Duh Božji. Da dotaknem večnost.

Svim tim divnim i uzvišenim utiscima i sećanjima hranila sam i um i dušu dok sam pisala roman „So zemlji”.


Komentari2
5330a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Stefan Petkovic
Hercegovina od davnina prva odbrambena linija pravoslavlja.
Вукица
Дискутабилно! Иста та Херцеговина, између Требиња и Љубиња, је више од пола века сложно и здушно певала: "Друже Тито, ми ти се кунемо!" (Значи, као и свуда, мудри људи Попова поља се прилагођавају околностима и времену, иначе их не би више било, па ни приче о св. Василију, Тврдошу, Острогу...)
Preporučujem 2

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja