sreda, 22.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:34

Tijanićev put

Autor: Aleksandar Apostolovskiponedeljak, 29.10.2018. u 08:05

Nikada nije zvanično utvrđeno da li su Aleksandar Tijanić i Bogdan Tirnanić skovali sledeći plan: da iz njihovih pera nikada neće izaći ništa dosadno. Valjda ih je zamaralo da pišu vesti ili apologetske tekstove o značaju socijalističkog samoupravljanja. Umesto da donose ekskluzive, ekskluziva su postali oni sami. Tako su, bez podizanja ustanka, izvršili revolucionarni prevrat u jugoslovenskom novinarstvu. Nisu im trebali sagovornici i diktafoni – citirali su sami sebe! Nisu konsultovali drugu stranu, kopali po podacima ili tragali za izvorima, poništavajući time sva novinarska pravila. Tako su uspostavili svoja: da čitalac, od prve do poslednje rečenice, putuje obasjan vatrometom metafora, često s one strane političke korektnosti, uz furioznu promenu ritma – od Tirketovog slenga ili Tijanićevih prejakih reči, ali s briljantnom analizom kojom su skenirali društvo i politiku, udbaše i generale, film i košarku, čučavce i rat!

Na današnji dan, pre pet godina, umro je Aleksandar Tijanić. Tirke nas je napustio četiri godine pre njega. Prošlo je dovoljno vremena da se konstatuje da takve novinare ova zemlja i region – zapadni Balkan, bivša Jugoslavija ili zemlja Nedođija, kako vam drago – više neće imati. Otuda je sasvim razumna inicijativa da im se odužimo tako što će se dve beogradske ulice nazvati po njima. Oko Tirketa je postignut takozvani društveni konsenzus, ali 14 nevladinih organizacija iznenada je osetilo unutrašnje nemire na samu pomisao da će Beograđani šetali ulicom Aleksandra Tijanića. Zašto su se rasanili Tijanićevi mrzitelji?

Tirke je, usred postrojenog komunističkog novinarstva, razbio sve postojeće klišee, pišući o filmu, stripu, špageti vesternima, fenomenu Merilin Monro. Sve što nije uspeo da ispriča u kafani, a bio je težak za razumevanje, napisao bi ujutru, savršeno tirketovski. Hedonistički usmeren dečko iz vremena sentimentalnog Beograda, glumio je i u filmu s golom Miljom Vujanović.

Tijanić je, s druge strane, u tom novinarskom tandemu, kao sin žandara iz Podujeva, imao male šanse za uspon u beogradskim, hermetički zatvorenim društvenim elitama. Shvatio je da ne pripada domu lordova, te je liriku i cinizam iz bifea Ateljea 212 prepustio maestru Tirketu, jer je znao da će, ako se umeša u tu ekipu s Mihizom ili Zoranom Radmilovićem, izgledati komično, kao bokser s motkom koji upada na simpozijum o Ibzenovim dramama. S krštenicom iz Podujeva, dakle, kao momak iz skromne, policijske porodice, bio je svestan da mora da pravi političke dilove, pa tako postaje idealan kandidat za napredak u partijskoj hijerarhiji.

Do sticanja kultnog statusa, Tijanić je obavio nekoliko sitnica. U NIN-u uspeva da se nametne tekstovima o sportu, mahom o basketu. Kadrovici crvenih uočavaju Tijanićev talenat, shvatajući da im je za turbulentna vremena koja nailaze potreban um koji, osim što proizvodi briljantne rečenice, ume i da nokautira. Umeo je jednako brzo i da misli i da računa. Postao je prvi novinar koji je slova pretvorio u kapital, demantujući tezu da je novinarstvo privredna grana s niskom profitnom stopom!

Nije se prepustio kafanama i žalio nad nesrećnom sudbinom neshvaćenog genija, pretvarajući se u musavog disidenta koji je protraćio ono što mu je bog dao, već je na sebe navukao belo odelo i kao Broz, visok gotovo dva metra, ušetao u kabinet šefa partijske organizacije kuće „Politika”, tada najveće na opštini Stari grad.

Od tada njegova karijera postaje munjevita, iznenadna i tajanstvena. Svoju novostečenu moć širi van granica Srbije i postaje kolumnista koji kreira javno mnjenje bivše Jugoslavije. Ipak je nastavio da paralelno radi na dva fronta: kalio se i dalje pišući o Karlu Melounu i NBA ligi, miksujući i subverzivne aktivnosti iz oblasti kulture, s kopanjem čireva iz mračnih, zakulisnih i komplikovanih međurepubličkih odnosa. Uključimo vremeplov i vratimo se u kraj osamdesetih godina. U zemlji s 20 miliona i kusur stanovnika, novinar Tijanić, isključivo eksplozivnim darom, postaje ujedno i najveštiji političar koji predviđa jugoslovensku dramu, s uzavrelom javnošću i još gorim političarima.

Zapravo niko od piskarala nije uspeo da učini ono što je uspeo on. Bio je s Mirom i Slobom, pa protiv njih. Bio je s Đinđićem, pa protiv njega. Bio je s Koštunicom i nikada protiv njega. Nije li upravo Saša unapredio Borisa Tadića u maršala s laptopom, da bi ga ražalovao u baba-Simanu? Nije li jedini koji je izašao iz kabineta Bogoljuba Karića s osmehom na licu, dok je Bogi puštao suzu koja je kvasila ček koji je ispisao na ime Tijanić? Nije li Tomislav Nikolić javno obećavao da će ga skloniti prve noći kada dođe na vlast s mesta direktora RTS-a, na šta je Tijanić predsedniku, s neverovatnom lakoćom opstajanja, preporučio da, kada ode na spavanje, u krevetac ponese i plišanog medvedića. Toma je odmah prestao da ga smenjuje, a Vučiću to nije ni padalo na pamet. Možete li da zamislite današnje tabloide koji ga čereče kao šefa javnog servisa, a on skrušeno ćuti, plašeći se da im odgovori? Kada bi se to dogodilo, Tijanić bi umro po drugi put, od smeha!

Ali danas ga napadaju oni i one koji su mudro ćutali dok mu je kucalo srce – jedini organ za koji se osnovano sumnjalo da ga poseduje. Oni i one znaju da bi bilo previše, čak i za njega, da se iznervira, napusti urnu i napiše im odgovor. Podrazumeva se da bi tekst bio jednako uvredljiv za primaoce i jednako duhovit za čitaoce.

Novinar koji je uspeo da protiv sebe okupi toliko neprijatelja za života, živi je dokaz da zagrobni život postoji. Iako je mrtav pet godina, nikako da ućuti!


Komentari7
404c8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Tanja
Razumem da vam je novinarski uzor Tijanic, ali toliko divljenje njemu u ovom tekstu nije vam bilo potrebno. Jer vi ste odlican novinar. Osim toga u novinarskim krugovima kao i u carsiji zna ko je bio Tijanic.
namcor
Lepo ste vi ovo srocili, ali...Tijanic je bio veliki partizanovac a vi o njemu pisete na zvezdaski nacin...ne ide to bas...
Ташко Васиљев
Дивно је сетити се горостаса (бар ми је тако изгледао када сам га први пут видео) Аце Тијанића у "радничким" панталонама са џебовима са стране и јежевом фризуром какву су у то доба носили само панкери. Одушевљавао ме својим текстовима у НИН-у, али и учешћем на РТБ-у када је причао да своју децу учи да није срамота користити српске изразе за полове органе, јер ни за уво не користимо латинске изразе, а све су то делови тела. =:0) Наравно, то може само човек препун духа. Србија је тада поред Аце Тијанића и Тиркета имала неколико легенди које у овој прилици морам да поменем. Обожавао сам Драгоша Калајића, предивно перо Зејнела Зејнелија, волео Владу ВИБ-а, дивио се Душку Радовићу (чика Дулету), гледао отворених очију и ушију Миру Адању - Полак, дивио се откаченом Радету Бранкову, Банету Вукашиновићу, а задовољсто ми је било слушати вести због Душанке Калањ и Каменка Катића... Плејада новинара који су оставили дубоког трага, који се не може олако избрисати, чак ни због политичког лавирања.
penz.
ZABORAVILI STE MIROSLAVA RADOJICICA. Inace, moj favorit Tirnanic!
Preporučujem 17
Игор Теодосијевић
Поштовани гдине Васиљев, хвала Вам на изванредном коментару...Одавно ме неки текст није тако разгалио и вратио ме у време када је Србија имала живе легенде : већ сте Ви навели....Понекад прелистам исечке са текстовима Драгоша Калајића, које још чувам....Хвала Вам и леп поздрав.
Preporučujem 21
М. Обрад Симовић
Тијанић је стекао улицу за време живота и као такву је не треба укидати. Уистину, док му је срце куцало Улица је више подсећала на неограђен ринг на коме су се различити мечеви одвијали. Публика је била и судија а многоглави противници су вребали из сваког незамисливог угла. И „они” и „оне” су били на таквим догађајима али нису долазили до гласа; зубни штитници су им западали у грло. Предлог: На табли „Улица Александра Тијанића” додати ситним словима имена оних (укупно 14) који су најзад до гласа дошли. Користити флуоресцентну боју да се имена лако у мраку читају.
rada simsic
Sjajni ste gospodine Apostolovski! Necete se naljutiti , da sam, poneki put citajuci vase kolumne, mislila da ste , slucajno , a pre ce biti namerno ucili od, tesko ponovljivog Tijanica, Ovom kolumnom ste to potvrdili bez zamerke. Tijaniceve kolumne iz NIN-a /kakav nedeljnik to nekad bese/ i sad cuvam uredno slozene u fascikli. Potpisujem sve sto ste rekli , na lepsi nacin nego sto bih i pomislila da uradim

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja