Naslovna strana romanaPoželela sam da napišem intrigantnu priču u kojoj se čitalac stalno pita šta će se sledeće dogoditi... kaže za „Politiku” Jelena Kajgo, autorka romana „Male smrti” koji je upravo objavila izdavačka kuća „Lom”. Glavni junak romana „Male smrti” je detektiv, tako da se ovo delo uslovno može svrstati u detektivski žanr, ali on kroz svoje slučajeve otkriva svet u kojem živi, svoj grad, i svoj život, upoznaje sebe, otkriva novu ljubav... Njegovi slučajevi, puni preokreta i neočekivanih tokova, oslikavaju današnji svet i generaciju koja je premašila četrdesete, koja polako svodi račune suočavajući se sa svojim, i očekivanjima ljudi oko sebe, praveći polako bilans...
Sam naslov „Male smrti” poigrava se sa idejom da postoji ta velika, konačna i neizbežna smrt, tema nad temama, enigma... i da postoje male smrti koje u životu uspemo da preživimo. One nastupe, tvrdi Jelena Kajgo, kada imamo osećaj da deo našeg bića odumre, i da više ništa ne može biti kao pre. Junaci romana „Male smrti” uglavnom su uspešni ljudi srednjih godina, svet koji radi u marketinškim agencijama, živi sasvim solidno, naizgled u skladnim brakovima i komfornom životu. Kada se zagrebe malo ispod površine, dolazi se do tektonskih poremećaja. Roman ima nekoliko tokova radnje, bavi se i slučajem psihijatra koji je nestao bez traga, kao i slučajem u kojem treba dokazati postojanje preljube.
– Radeći na ovim slučajevima naš junak ulazi u lavirint bizarnih događaja u kojima pokušava da pohvata konce svog života. Pisanje jeste ozbiljna terapija, naš junak i kaže u jednom trenutku da bi bilo divno da sav svoj očaj i bes može da sruči na bezosećajne tipke crne tastature. Naravno, važno je da u tim terapeutskim izlivima ima književne težine i vrednosti, ali to je već na nekom drugom da se tom procenom bavi. Znam da pisac sa godinama, makar je to moj slučaj, postaje nezainteresovan za to da li će ga neko hvaliti i nagrađivati. Pogotovo sada, u ovakvom okruženju u kome živimo, gde imamo poplavu različitih dela i romana, i gde i uspeh i neuspeh nemaju neku naročitu težinu. A to je zapravo dobro. Jer, ako umetnik počne da umišlja ili priželjkuje da bude važan i uspešan, to postaje tragikomično – tvrdi Jelena Kajgo i odgovara koji deo sebe je utkala u karaktere svojih junaka, odnosno zašto je i kako ukrstila njihove sudbine:
– Zanimljivo mi je bilo da sam negde na polovini romana shvatila da pišem u prvom licu muškog roda. To i nije čudno, ako imamo na umu da su ipak muški pisci vekovima držali primat u književnosti, a u njima su uglavnom reč vodili muški likovi. Tako smo gotovo sva velika dela čitali u tom rodu. Naravno, neki segmenti mojih ličnih razmišljanja o svetu, životu, ljubavi pripadaju glavnom junaku, neki pak drugim junacima, neke uopšte ne delim sa njima. Pitanja kojima se roman bavi su recimo: da li je bolje u životu težiti miru i harmoniji, budistički se odreći velikih želja i očekivanja, ili je bolje baciti se u vatru i iskušavati život. U prvom slučaju rizikujete da budete samo posmatrač sopstvenog života, u drugom slučaju rizikujete da izgorite. Nekada čovek uspe da vešto balansira i nađe meru, a nekada ga događaji ili sopstvena strast izbace iz koloseka.
Vreme u kojem živimo, tvrdi naša sagovornica, izuzetno je inspirativno za pisanje. Svet se brzo menja, način života se menja, sve je uskovitlano, sve dostupno.
– Možete pisati o životu u virtuelnom svetu, o ljubavi sa robotima, nove tehnologije i internet nam otvaraju nepregledno polje inspiracije. Sa druge strane suština i smisao čovekovog života jeste nešto na šta vreme nema veliki uticaj. Moći ćemo uskoro da živimo na Marsu, ali ćemo i dalje imati potrebu za bliskošću. Ukrotili smo nano čestice, ali ne možemo da ukrotimo ljudsku destrukciju. Tako je očigledno večna i iskonska potreba čoveka da priča priče, i da ih čita, putem slova ili pokretnih slika – zaključuje Jelena Kajgo.
B. G. Trebješanin
