petak, 14.12.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:40
INTERVJU: ROBERT ZOLA KRISTENSEN, pisac

Ko još na svetu zabranjuje balone

Mislim da je posebno zanimljivo ovo što se dešava u Švedskoj kada je reč o političkoj korektnosti, ta težnja da se svakome udovolji, ali gde postoje i jasne granice u vezi sa tim šta i kome sme da se kaže
Autor: Marina Vulićevićsubota, 03.11.2018. u 13:00
(Фото Gyldendal.dk)

Svoje iskustvo Danca koji predaje na jednom švedskom univerzitetu i suočava se sa brojnim kontradiktornostima u mentalitetima dva naroda, pretočio je u literaturu Robert Zola Kristensen u romanu „Baloni su zabranjeni”. Ovu knjigu kod nas je sa danskog prevela Miroslava Nikolić, a objavila je izdavačka kuća „Albatros plus”. Robert Zola Kristensen bio je gost svog srpskog izdavača na nedavno završenom 63. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. U ovom delu autor britkom satirom ruši naše iluzije o besprekorno uređenom švedskom društvu, a budući da je danska filmska kuća Zentropa otkupila prava za ekranizaciju knjige, možemo da očekujemo i film u duhu braće Koen u kojem čovek u najboljim godinama posmatra raspad svog naizgled sređenog života...

Da li je zanimljivo viriti u „susedno dvorište”, ili, u vašem slučaju, živeti u njemu?

Mnogo godina živim u Švedskoj i znao sam da ću jednom pisati o ovoj zemlji kao stranac kome nije tako lako da se privikne baš na sve. Naime, razlike u mentalitetima naše dve nacije ogromne su. Uobičajeno je mišljenje da su Danci i Šveđani dobri susedi zato što su tako blizu, takođe dele i sličnu istoriju, pa se naposletku da zaključiti da imaju toliko toga zajedničkog. Ali razlike postoje. Danci su, na primer, slični Srbima: društveni su, vole da izlaze, raduju se životu, piju i puše, vole da se šale, nekada su i agresivni. Za razliku od toga, u Švedskoj je sve uštogljenije, sve je kontrolisanije, zna se šta ima pravo da se kaže i da se uradi, tako da život u takvoj sredini može da iritira. Jedno veče vraćao sam se metroom kući i čekajući voz ugledao sam natpis: „Baloni su zabranjeni”. To me je pogodilo i rekao sam u sebi: „Daj, ko još na svetu zabranjuje balone!”. Razumeo sam da je natpis istaknut zbog moguće opasnosti od struje, ali zbog svega o čemu sam razmišljao zvučao je pogodno za naslov mog romana. Pisao sam o stvarima koje su me okruživale, ali sam ih još literarno transformisao i pojačao do groteske.

Kakve ste reakcije dobili u rodnoj Danskoj, a kakve u Švedskoj?

Roman je u Danskoj objavljen u letnje vreme i bio je dobrodošao kao satira o Šveđanima, dok je u Švedskoj bio prećutan. Dobio je samo jednu kritiku, dobru, doduše.

Situacijom u kojoj glavni junak stupa u ljubavni odnos sa studentkinjom iz Rusije, i to u muslimanskoj sobi za molitvu, začikavate aktuelne probleme multikulturalnih sredina, pa i političke korektnosti?

Kao Danac koji živi u Švedskoj osećam to svakodnevno. Umetnost, književnost osobito, ima tu mogućnost da sučeli i konfrontira probleme koji su u stvarnosti škakljivi ili bolni, a da pri tom ne mora da pruži konkretne odgovore. Dovoljno je da ih dotakne i prikaže. Mislim da je posebno zanimljivo ovo što se dešava u Švedskoj kada je reč o političkoj korektnosti, ta težnja da se svakome udovolji, ali gde postoje i jasne granice u vezi sa tim šta i kome sme da se kaže. Tako nastaje uštogljena i dosadna atmosfera. Književnost može da pronađe te tačke i da ih označi. Prirodno je napisati roman u takvoj sredini samo ako čovek sledi svoj impuls i nezadovoljstvo.

Kako stvari stoje u pogledu političke korektnosti ukoliko neki migrant počini zločin, kako se o tome govori u javnosti?

Evo šta se, na primer, dešava u Švedskoj. Ako migrant počini neko kriminalno delo kao što je silovanje i o tome izveštava štampa, novinar nema pravo da se poziva na etničku pripadnost ili poreklo počinioca tog dela. Nema čak ni statističkih podataka o tome koliko je takvih prestupa učinjeno tokom godine, iako ja, naravno, ne mislim da su svi migranti napasnici. Ali, u Švedskoj, na primer, nije dozvoljeno da se otvoreno govori o takvim stvarima. Logično je da u jednom otvorenom društvu i o takvim zločinima treba govoriti u javnom diskursu, a ovde je upravo obrnuto. Taj deo švedskog društva ne podnosim. Mislim da je važno da kažem da je u romanu „Baloni su zabranjeni” narator Danac koji govori o Švedskoj, ali taj fokus se sa Švedske premešta i na Dansku. Tako da je viđenje ovog „problematičnog” glavnog junaka dvosmerno.

Često govorimo o shvatanjima takozvanih običnih ljudi, ali vi pišete o intelektualcima, ljudima iz akademske sredine. Kakve razlike tu uočavate?

Nedavno smo u Švedskoj imali parlamentarne izbore i desna struja dobila je čak 70 odsto glasova. Desilo se to najpre zbog intelektualaca, takozvanih momaka iz kulturne prestonice, uvek sveznajućih, vazda najbolje upućenih u sve, i u to kako bi trebalo da bude, u poređenju sa takozvanim običnim svetom. Te mudrice se zapravo drže po strani i tako kreiraju upravo ono protiv čega su. To je superiorni pristup ovom problemu, kao veliko iščašenje koje ide odozgo nadole. I sam sam intelektualac, predajem na univerzitetu i iskreno mislim da i tu ima ograničenih ljudi, upravo zbog toga što uvek smatraju da sve znaju najbolje. Pri tom nemaju pojma ni čemu da se suprotstave. Ali, sedamdeset procenata, to je prilična brojka!

Širom Evrope, pa i sveta, slična je situacija. Šta mislite o tome?

To je velika pretnja za demokratiju, nema sumnje. Nismo u stanju sa tim da se izborimo zato što su ljudi koji drugačije misle izolovani. Važno je da svi budu mnogo više otvoreni i da se okrenu obrazovanju kao prirodnom stanju, umesto forsiranja određenih ideja.

Kažu da desničari nemaju smisla za humor...

Da, ali nemaju ga ni levičari, tako da eto nama problema. Mogu da nastave da upiru prstom jedni u druge. Smisao za humor i književnost koja je dovoljno odvažna da ukazuje na probleme, to su moji odgovori kao protivteža. Setite se samo 2005. godine i kontroverznih danskih karikatura proroka Muhameda koje su izazvale burne reakcije širom sveta. Ali, teško je smejati se u Švedskoj, jer uvek postoji pitanje političke korektnosti.


Komentari6
0c5d3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

dzordz
meni je sva svedska politika - desnica. svetlo crna, tamno crna, crna, sivkasta. sve je ideoloski isto. kapitalisticki. ta njihova drustvena `idila` pitanje je da li uopste postoji. da ne spominjem oduzimanje dece `nesposobnim` roditeljima imigrantima. itd. ne znaju oni sta je levica. bili su i ostali kolevka nacizma. levi su u meri da ih to ne kosta nista.
Aleksandar Grujic
Odlicna reklama za knjigu... Ali treba procitati knjigu "Danci i stranci"... Da se vidi koliko su Danci bliski Balkanu... :)
Јовиша Видић од Рудина
Швеђанин се од малена васпитавао ( али тренд је у опадању) да буде политички коректан. Мноштво Швеђана интелектуалаца (још увек) колективно мишљење сматра својим личним. Швеђани (у већини) сматрају да су: најпаметнији, наллепши и да су супериорни на остали свет, изузимајући Америку. Колективно мишљење, послушност, изнедрило је да су из такве средине бирана политичка и привредна вођства. Ово је било сасвим разумљиво у национално затвореним друштвима. Доласком досељеника, усељеника, миграната, шведско друштво се мења и то се примећује у свим сферама. Промене су пореметиле идилу која је дуго владала у шведском друштву а самим тим и узроковала политичку климу - подлогу за појаву нових политичких организација које су раније биле минорне. Досељеници нису више "сива маса" већ озбиљни конкуренти у свим областима живота, што условно доводи до антагонизма и страха за губитак светског идентитета и посебности. Ништа чудно већ разумљиво.
Stefan Petkovic
Da li je ovaj uvazeni gospodin procitao svoj intervju? Pa on je u 6 od 7 odgovora dao razlog zasto je desnica pobedila! A onda u 5. odgovoru se... sta... cudi? Ljuti se? Desnica u Evropi ne mora nista da radi - samo neka svojim biracima pokazuje kako levica (al to je ova postmoderna levica koja kaze da radnicka klasa treba da crkne zato sto nije progej) govori i radi i kako svoje domace stanovnistvo tretira i pobeda je zagarantovana.
EvGenije
"Десило се то најпре због интелектуалаца, такозваних момака из културне престонице, увек свезнајућих, вазда најбоље упућених у све, и у то како би требало да буде, у поређењу са такозваним обичним светом." Ох, Боже, како ме само ово подсећа на Србију. Људи који су интелектуално и емоционално мртви управљају светом.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja