Sećanje na maternji jezik nalik je na slobodu koju čovek oseća dok bez cipela korača travnjakom. Tako glavna junakinja romana „Mora da sam nekada hodala po mekoj travi” austrijske književnice Karoline Šuti, oseća svoj maternji jezik koji je zaboravila, ali koji čuva negde u podsvesti. Ona pokušava da se seti svog ranog detinjstva, svojih korena i svoje majke, koji su od nje dugo skrivani, i upušta se u potragu za svojim pravim identitetom. Konačno, ona sa svojom kćerkom putuje natrag do mesta iz kojeg potiče, u nadi da će proživeti makar deo iskustva koje je proživela njena majka.
Knjiga „Mora da sam nekada hodala po mekoj travi” objavljena je u okviru projekta izdavačke kuće „Heliks” – „Spajanje: književna potraga za zajedničkim evropskim iskustvom”, a u razgovoru sa autorkom, koja je nedavno bila gošća svog beogradskog izdavača, saznajemo da ova pripovest ima autobiografski koren.
– Potrebu da napišem ovu knjigu osetila sam kada je moj sin imao tri godine i kada sam shvatila da je jezik koji on koristi na neki način kompletan i „dovršen”. Ja sam svoj maternji poljski jezik zaboravila kada sam imala pet godina. O njemu nisam razmišljala dok nisam dobila dete. Tek tada sam shvatila šta sam izgubila. Maternji jezik nije samo način da se izrazite, to je i put ka iskazivanju emocija, mogućnost da se o tim emocijama uči. Ako izgubite kontakt sa maternjim jezikom, gubite vezu sa svojim prvim emocijama. Moj roman poseduje u stvari autobiografsko jezgro, kaže Karolina Šuti, koja je
studirala nemački i engleski jezik, a istovremeno je sticala i muzičko obrazovanje kroz studije koncertne gitare i pevanja. Zbog toga nije slučajno njeno interesovanje za jezička pitanja, budući da svaki jezik ima svoje ritmove i melodije…
Radila je i kao predavač na Univerzitetu u Firenci, gradu u kojem je smeštena radnja romana na kojem upravo radi. Za roman „Mora da sam jednom hodala po mekoj travi” dobila je Evropsku nagradu za književnost 2015. godine. U svojim drugim knjigama Karolina Šuti piše o jezičkim problemima, o junacima koji se bore sa nedostatkom ljubavi, kao i sa nekom vrstom zlostavljanja i izgubljenosti u svetu.
Kada je reč o jezicima Evrope, o podeli na takozvane male i velike, naša sagovornica smatra da tu klasifikaciju prevazilazi činjenica da je engleski glavni jezik komunikacije u svetu. Karolina Šuti, međutim, nije zabrinuta povodom nestanka malih jezika, iz razloga što su oni po njenom mišljenju deo identiteta određenih govornika koji će se tog identiteta teško odreći.
– Bez našeg maternjeg jezika, gubimo deo svog bića. Na primer, ako je vaš jezik srpski, niko u vašoj porodici neće međusobno početi da razgovara na engleskom. Možda će nestati određeni dijalekti, na kojima prestaje da se piše, ali čitavi jezici neće iščeznuti, smatra Karolina Šuti.
Beč i istočna Austrija oduvek su bile višenacionalne sredine, kako zapaža Karolina Šuti, ali u njenom opisu odnosa različitih generacija prema pitanju identiteta postoje nijanse:
– Naši roditelji, koji su u Austriju dolazili sedamdesetih godina želeli su da se potpuno uklope u novo društvo i težili su tome da deca nemački nauče savršeno, bez stranog akcenta. Integracija im je bila vrlo važna, čak i asimilacija, što nije tako dobro. Danas je to drugačije zbog toga što migranti ne žele da budu tako snažno uklopljeni u novu kulturu kao njihovi prethodnici.
Na pitanje o tome da li postoji jedinstveni evropski kulturni identitet Karolina Šuti odgovara pozitivno, posebno kada je reč o mlađim generacijama koje su drugačije od američke i kineske populacije. Osobenost evropske kulture, po njenim rečima, jeste i postojanje mnogih supkultura, što je lepa raznolikost.
