Zbog loše ekonomske i društvene situacije odlučio je da 2001. godine ode iz Srbije i okuša sreću u skandinavskim zemljama. Danas je dr Milan Milenković, jedan od značajnih doktora u oblasti ginekologije i vantelesne oplodnje, bio deo lekarskog tima koji je obavio prvu transplantaciju materice u svetu, a trenutno radi u Univerzitetskoj bolnici „Karolinska” u Stokholmu. Ovaj ugledni ginekolog za „Politiku” kaže da se nije pokajao što je otišao iz Srbije jer smatra da je dobro da medicinari odu negde u svet, steknu iskustvo i vide kako rade njihove kolege.

– U Norveškoj i Švedskoj lekari imaju bolje uslove za rad, velike mogućnosti za edukaciju, odlične plate. Ceo zdravstveni sistem je prilagođen čoveku, odluke se donose na osnovu znanja i činjenica, a na ključnim pozicijama nema nekompetentnih ljudi – ističe dr Milenković.

On je samo jedan od oko 10.000 lekara za koje se pretpostavlja da su u poslednjih 20 godina otišli u svet, trbuhom za kruhom. Tačan broj koliko medicinara svake godine dobije posao u drugim zemljama nije sasvim poznat. Od Lekarske komore Srbije godišnje oko 800 lekara zatraži sertifikat dobre prakse, koji je potreban da bi se zaposlili u određenim zemljama. Međutim, neke države uopšte ne insistiraju na tim sertifikatima. Pretpostavlja se da oko 400 lekara godišnje odlazi u okolne zemlje poput Makedonije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore da bi radili vikendom, oko 200 ode u inostranstvo na usavršavanje i studijske programe, a isto toliko „belih mantila” otputuje zbog dobrih ponuda za posao u Katar, Saudijsku Arabiju, Norvešku, Nemačku...

Nemačka lekarska komora nam je u februaru potvrdila da tamo radi oko 460 naših lekara. Ranije je bilo teško nostrifikovati diplomu u toj zemlji, a sada je to lako jer imaju deficit lekara pa su spustili kriterijume. Odlazak lekara u druge zemlje nije srpski problem već je to muka mnogih evropskih država. Zbog boljih plata i uslova rada i iz zemalja mnogo bogatijih od naše odlaze doktori u Norvešku ili Nemačku. A s druge strane, mi imamo pozitivnu migraciju lekara iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore, pojašnjava dr Milan Dinić, direktor Lekarske komore Srbije, koji napominje da je kod nas mnogo veći problem od odlaska lekara u inostranstvo činjenica da medicinari uglavnom hoće da rade u velikim gradovima i ne žele posle studija da se vraćaju zbog posla u zdravstvene ustanove u manjim gradovima.

Prof. dr Georgios Konstantinidis, predsednik Upravnog odbora Komore zdravstvenih ustanova Srbije, napominje da trend odlaska zdravstvenih radnika u druge države postoji već godinama, ali da je to prisutno i u zemljama EU. Najviše migriraju medicinari iz Poljske, Češke, Hrvatske u Veliku Britaniju, Skandinaviju, Nemačku i Holandiju. Nostrifikacija diploma sada je pojednostavljena, a jedino je bitno da „beli mantili” znaju jezik zemlje u koju odlaze. Plata medicinara u razvijenim zemljama je veća od tri do sedam puta od naše, a profesori specijalisti mogu da dobiju između 4.000 i 5.000 evra mesečno.

– Teško je sprečiti odlazak zdravstvenih radnika u druge zemlje. Jedini način je povećanje zarade. Pozdravljam odluku da se uvećaju njihove plate u Srbiji, ali to nije dovoljno. Rumunija se suočavala sa sličnim problem kao i mi pa je donela odluku da se plate lekara povećaju sa 1.000 na 2.800 evra, a sestara sa 530 na 980 evra, čime su migracije smanjene. Nama sada najviše nedostaju radiolozi, anesteziolozi, pedijatri… – naglašava dr Konstantinidis.

Naš sagovornik smatra da zdravstveni radnici moraju da se neguju i da će njihov odlazak zavisiti od mera koje će država da preduzme da ih zadrži na ovom području. Osim zarade, bitno je da im se obezbede bolji uslovi za rad, veći broj slobodnih dana, ali i spreči sindrom sagorevanja na poslu.

Da li se radi na tome? U Ministarstvu zdravlja daju pozitivan odgovor i pojašnjavaju da čine dosta toga kako bi zdravstvene radnike zadržali u zemlji, a jedna od mera je da svi lekari koji su dobili specijalizaciju moraju da ostanu da rade u ustanovi koja ih je poslala na usavršavanje. To zapravo znači da, ako je neki lekar išao na specijalizaciju četiri godine, mora da radi u zdravstvenoj ustanovi u kojoj je zaposlen minimum osam godina.

Osim toga, u ovoj instituciji tvrde da dosta rade na poboljšanju uslova rada i usavršavanja i da dovode ovde strane stručnjake da naši mogu da se edukuju. U poslednje četiri godine zapošljeno je oko 11.000 zdravstvenih radnika i odobreno je više od 7.000 specijalizacija.

– Posao je dobilo 100 najboljih diplomaca s medicinskih fakulteta, a uskoro će biti primljeno još 50 onih koji su imali odličan prosek i nisu dugo studirali. U sledećoj godini se očekuje povećanje plata zaposlenih u zdravstvu, što je treća povišica u poslednje tri godine. Međutim, mislimo da kada bismo lekarima dali zarade od 10.000 evra, a pritom oni stalno trpe neosnovane optužbe na njihov rad, ni to ih ne bi zadržalo da ostanu. Zato apelujemo na medije da plasiraju samo proverene informacije, a ne da izveštavaju netačno i „pljuju” na karijere onih koji savesno i posvećeno rade više od 40 godina u zdravstvu – smatraju u Ministarstvu zdravlja.

Ne treba zaboraviti ni na činjenicu da su i naši stomatolozi traženi u Nemačkoj, SAD, Kanadi i Austriji, a da mnogi ovde ne mogu da dođu do posla. Nedavno je u razgovoru za naš list i profesor dr Miroslav Vukadinović, sa Stomatološkog fakulteta u Beogradu, apelovao na nadležne da se prilikom zapošljavanja najboljih svršenih studenata medicine obrati pažnja i na mlade stomatologe i da se i njima pruži šansa da dobiju posao i ostanu u Srbiji. Slično je i s medicinskim sestrama i tehničarima, koji u ovom trenutku češće traže posao u inostranstvu od doktora. Pitanje je da li ćemo za deceniju doći u situaciju da neće imati ko da nas leči i neguje u bolnicama.

Radica Ilić, predsednica Sindikata medicinskih sestara i tehničara Srbije, ističe da se već više od 150 zdravstvenih ustanova kod nas suočava s problemom da nema ko da radi, a da samo u jednoj klinici 24 sestre čekaju da „srede” papirologiju i u istom danu napuste zemlju. Za desetak godina naša sagovornica očekuje da će država dati mogućnost prekvalifikacije, što znači da bi frizerka sa šestomesečnim kursom mogla da postane medicinska sestra.

– To će biti veliki problem za pacijente jer takva osoba ne može da zna ono što se uči tokom celog školovanja. Ministarstvo zdravlja je tu nemoćno. Kod nas se isto tretiraju sestre koje rade na šalteru i one koje su na intenzivnoj nezi. Činjenica je da mnoge od njih više neće da rade za 35.000 dinara jer je teško i zamisliti jednu od njih koja radi recimo na neurohirurgiji i brine o 25 nepokretnih bolesnika koji su u komi. Radije će odabrati posao prodavačice u pekari za isti novac ili će za veliku platu da ode u inostranstvo. Ne suočava se samo Srbija s problemom migracije sestara. U Hrvatskoj je jedna bolnica raspisala konkurs za 240 sestara i nijedna se nije javila. I kod nas postoje bolnice koje u jednom danu ostanu na primer bez instrumentarke, ali se o tome ćuti. Dešava se i da Nemci plaćaju školovanje nekih naših đaka u srednjim školama i da ih odmah vrbuju za rad u njihovim bolnicama. To im je jeftinije – ističe Radica Ilić.

Neke države smatraju da je bolje da dobiju savršeno odškolovanog zdravstvenog radnika nego da ulažu u njegovo obrazovanje. Određene računice pokazuju da školovanje jednog lekara specijalistu državu košta oko 100.000 evra, a istraživanje „Migracija zdravstvenih radnika iz zemalja zapadnog Balkana – analiza uzroka, posledica i politika”, koje je u Institutu za javno zdravlje Srbije predstavljeno pre tri godine, pokazalo je da čak četvrtina medicinskih sestara i tehničara u narednih pet godina vidi sebe u inostranstvu. Više od 75 odsto lekara u nekom trenutku svog života razmišljalo je o odlasku iz zemlje, a o ovom koraku vagali su i lekari specijalisti, oni koji su tek na specijalizaciji, ali i doktori medicine.

On­ko­hi­rurg se vra­tio iz Šved­ske u kraljevačku bolnicu

Postoje i primeri da se zdravstveni radnici, koji su radili u inostranstvu, posle nekog vremena vraćaju u Srbiju. Dr Zoran Mrvić, direktor Opšte bolnice Studenica u Kraljevu, ističe da im se već vratio jedan lekar iz Švedske, a da to želi da učini i jedna medicinska sestra koja se zbog posla odselila u Norvešku.

– Drugačiji je život u inostranstvu. Tamo se radi po 12 sati, a sestre postaju negovateljice. Ovde, ipak, imaju svoj dom i dobre mogućnosti za školovanje dece – dodaje dr Mrvić.

Upravo u ovu bolnicu nedavno se vratio dr Zvezdan Maksimović, koji je 13 meseci radio u svojevrsnom centru za rak dojke u jednom manjem gradu u blizini Geteborga. Za „Politiku” ističe da su uslovi rada u Švedskoj odlični, ali da su plate manje nego što dobijaju lekari iz EU.

– Za mene je najveći problem bio taj što porodica nije mogla da se doseli tamo, pa sam odlučio da se vratim u Srbiju. Činjenica je da je boravak tamo za mene bio odličan za sticanje novih znanja i iskustava. U toj bolnici nisu imali stručnjaka mog obrazovanja. Važno je da naša država čini sve što može i da pruži priliku lekarima da napreduju i da svoje znanje dele s kolegama – ističe dr Maksimović.