petak, 22.02.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:30

Spomenik ćirilici traži dom

Predrag Banjeglav iz Novih Karlovaca izvajao je skulpturu, insistirajući da vest o tome prvo objavi „Politika”, kako kaže, najstariji i najozbiljniji srpski list
Autor: Dimitrije Bukvićponedeljak, 12.11.2018. u 23:40
Унутар меридијана и упоредника је породица – срж земаљске кугле, која чува традицију ћириличног писма (Фотографије Д. Буквић)

Novi Karlovci (Sase) – „Ovo je, koliko znam, prvi spomenik ćirilici i hteo sam da ’Politika’ prva o njemu piše”, kaže Predrag Banjeglav dok stoji u svojoj garaži. Umesto automobila, tu su skulpture čiji je autor ovaj sedamdesetjednogodišnji mašinski inženjer u penziji. U poslednju od njih je uložio četiri meseca rada i u kamenu ovekovečio porodicu okruženu horizontalnim i vertikalnim šipkama, koja drži ćirilično slovo „ć”.

Banjeglav nije samo vajar nego i slikar i književnik, svojevrsni „kulturni ataše” Novih Karlovaca odnosno Sasa, kako još zovu selo u opštini Inđija, na sredokraći između Novog Sada i Beograda. Mesto sa oko 3.000 žitelja iznedrilo je umetnike poput književnika Pavla Markovića Adamova ili našeg savremenika, slikara Branka Oreščanina. Banjeglav je nastavljač umetničke tradicije Sasa, a njegove skulpture krase više lokacija u Novim Karlovcima. Među njima je i grandiozni, dvometarski spomenik Lazaru Dobriću – Lazi Harambaši, hajduku iz Sasa, ispred Doma kulture.

Što se tiče spomenika ćirilici, autor je, kaže, otvoren za kontakt s bilo kojom srpskom institucijom, opštinom ili organizacijom koja bi iskazala interesovanje da ga postavi u Srbiji, Republici Srpskoj ili dijaspori. A zašto je insistirao da od svih medija upravo „Politika” prenese ovu njegovu poruku?

„Osim što izlazi na ćirilici, ʼPolitikaʼ je naš najstariji, ali i najozbiljniji list. Kad ona nešto objavi, to se pamti. Stalo mi je da trag pamćenja o mojoj skulpturi ostane u ʼPoliticiʼ, a ne u nekim tamo šta ja znam listovima”, navodi Banjeglav.

Predrag Banjeglav nije samo vajar nego i slikar i književnik

U prvi mah, čini se da je svojim delom hteo da ukaže da su ćirilica, pa i porodica – zatočeni. Ali, autor kaže da rešetke mogu da se „čitaju” i kao meridijani i uporednici. Unutar njih je porodica, kao srž zemaljske kugle, koja u svom okrilju drži najmlađe čedo, a svi zajedno drže slovo.

Reći za Predraga da je samouk, naivac ili hobista, u isti mah je i tačno i pogrdno. Na impresivnom opusu bi mu pozavideli i mnogi akademski vajari i slikari. Zidovi galerije koju je napravio u svojoj kući su prekriveni njegovim figurinama i slikarskim delima. Tu je i polica s devet Predragovih knjiga. Trenutno piše desetu.

A kada se iz njegove kuće na ulazu u Sase krene ka centru, postaje jasno zašto je ovo selo raj za umetnike. Radni dan, prepodne, sve je mirno, svugde pusto. Ulice se seku pod pravim uglom, a dvorišta su skrivena iza kuća i dvokrilnih kapija. Na jednoj piše: „Čuvaj se psa – nije opasan, ali je tanak sa živcima.” Dve-tri kafane još ne rade: gosti se očekuju tek popodne. U dokolici, Sasani odlaze i u lovački dom ili na utakmice FK Polet, osnovanog 1927. godine. Ponosni su na zdanje osnovne škole koja danas nosi ime Slobodana Bajića Paje, narodnog heroja iz ovih krajeva. Izgrađena je 1911, i to namenski, što je kuriozitet za doba kad su „u škole mahom preinačavane kasarne i konjušnice”, kaže direktor osmoletke Sava Opačić, dodajući da danas u školi ima oko 200 učenika dok ih je šezdesetih godina bilo oko 500.

Sasani nemaju industriju i fabrike, ali imaju najplodniji deo sremske ravnice. Na prikolici usidrenoj preko puta Crkve Sretenja Gospodnjeg, izgrađene 1796, naređane su krupne glavice kupusa, široke, a pljosnate poput pogače. Pored stoji Ana Milat Belić, učiteljica u penziji, u društvu snaje Dušice i unučadi Teodore i Vuka. Ana kaže da se ovde prodaje povrće koje uzgaja njen sin.

„U Sasama uživa onaj ko zna, ali ljudi dosta rade i naučili su da im život bude mukotrpan. Mladi se za provod snalaze u Inđiji, Beogradu i Novom Sadu”, kaže Ana.

Utom, eto potomka. Prilazi reporteru „Politike”, držeći smartfon.

„Čekaj, nemoj da slikaš sad, kad ima samo kupus”, kaže s osmehom. Pokazuje fotografiju na mobilnom. Na njoj se prikolica jedva vidi od izobilja plodova.

„Vidi”, kaže ponosno. „Krompir, paprike, karfiol, lubenice... Da ti pošaljem na ’vajber’?”

„Bolje nemoj. Dobićemo demanti. Nije sezona lubenica.”

Od poljoprivrede živi i četrdesetogodišnji Goran Ćurčić, ali na drugačiji način, kao – vulkanizer.

„Živim od seljaka, odnosno od traktorskih guma. Imam i malo zemlje na kojoj radi moj otac, pa mu pomažem. Mora oba posla, jedan je malo”, kaže Goran, kojeg zatičemo s petogodišnjom ćerkom Stašom. I dodaje:

„Selo nije loše. Radi se puno, ali malo se ima.”

Četa naoružana suncokretom

Novi Karlovci su formirani u 18. veku, kad je jedan srpski grof otkupio zemljište na mestu gde je danas selo, kaže Predrag Banjeglav. Tamo je rasla saska trava (anemona) i otuda po svoj prilici naziv Sase. Ime Novi Karlovci je, prema jednoj verziji, dodelio upravo taj grof jer je bio iz Sremskih Karlovaca, a prema drugoj varijanti, iz Sremskih Karlovaca se u Sase naselio najveći broj doseljenika koji su upravo zato inicirali da selo 1745. dobije današnji naziv. Ime Sase se u svakom slučaju zadržalo do danas.

U Drugom svetskom ratu, u selu je formirana „suncokretaška partizanska četa”, koja je tako nazvana zbog lukavstva kojim se služila pri napadima na okolne švapske salaše. Kako je zabeležio Sava Mali, hroničar Sasa, taktika oskudno naoružanih partizana je bila da dvojicu boraca s oružjem pošalju na vrata salaša, dok bi ostali pobrali stabljike suncokreta, na njih vezali vojničke noževe i time lupali po prozorima.

„Uplašeni vikom i misleći da su svi partizani naoružani, Švabe su se predavale bez borbe”, pisao je Mali.

U istom ratu, ustaše su u sasanskoj crkvi izvršile pokolj nad meštanima, a nekoliko krvavih fleka je do danas ostalo na podu hrama. „Kamen je jednostavno upio krv i ostavio trag”, kaže Predrag Banjeglav.


Komentari13
cf5fd
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

rebro
Da Adam nije postao od Srbina, Srbi bi imali jedno rebro vise!
Драгољуб Збиљић
Ћирилица је у Србији 90 одсто изгубила свој дом. Гробница ћирилице подизана је у окупацијама Срба преко њеног забрањивања и наметања латинице, а онда најуспешније преко лажне "равноправности" писама" и ширења фаме о "богатству двоазбучја".
Миро Марковић
Док нисмо знали, било је уреду да нашу древну азбuку зовемо "ћирилица". Али сада смо дознали да грчки калуђер Ћирило нема никакве везе са "СРБИЦОМ", т.ј. србским писмом. Оно садржи 23 слова из Винчанске цивилизације и постојало је неколико хиљада година пре Ћирила и Методија. Други материјални доказ је златни печат краља Строимира из 830. године, који је изгравиран на "србици". Тада је грчки калуђер Ћирило имао само 2 године. И поред овога, већина Срба па чак и Србска православна црква слави Ћирила и Меодија као светце, а они су били протерани из Моравске и умрли у Риму. Докле ћемо да дозвољавамо да нас Грци вуку за нос причајући да су они нас описменили, када је већ научно доказано (читајте научне радове др. Јован И. Деретића) да су Срби описменили Грке. У доба интернета не може се више ширити лаж. То постаје грех.
Драга Мирсин Сибничанин
Ви сте, највероватније у праву. Међутим, не треба више да Вам смета погрешан назив српске азбуке од голе чињенице да је она пред ишчезнућем. А ако нам нестане ћирилице ми више нећемо бити они Срби који су дуже од хиљаду година били. Вама је, изгледа, важније како се зове српска азбука од тога да ли ће је сутра уопште бити међу Србима.
Preporučujem 5
Anabela
Veoma lep rad i divna inicijativa i posebno ideja da postavi Cirilicu u centar sveta, gde joj je i mesto. Istitucije ce ovo videti, a mozda ce se napraviti kao da ne vide. Muzej naseg kulturnog nasledja mozemo da napravimo i sami. Prema nasoj zvanicnoj istoriji mi smo pismeni od 9. veka (?).
Рђосав
- споменици се дижу мртвима. Споменик ћирилици?! - каква инфериорност српског духа...
Sofija
Kao napr. Kip slobode, spomenik francuskoj Republici, Trijumfalne kapije po svetu, spomenici mudrosti, spomenici posveceni bogovima....
Preporučujem 1

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja