ponedeljak, 10.12.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:40
IZ STARIH RIZNICA

Jovana spasio Očenaš

Ratne slike čemera i slave, smrti i radosti iz knjige „Pozdravite otadžbinu”
Autor: Gvozden Otaševićnedelja, 02.12.2018. u 12:00
Солунски фронт 1918, јуриш Српске коњице (Фото „Шумадијска дивизија 1914–1918”)

Najčasnijim stranama srpske nacionalne istorije navek pripadaju mučenici koji se nikad nisu vratili iz ratova za oslobođenje i ujedinjenje 1912–1918. i njihovi živi drugovi koji su u jesen 1918. doneli zoru u uspravljenu Otadžbinu, izborivši se za krst časni i slobodu zlatnu.

Narodni muzej u Čačku i Udruženje medija i medijskih radnika povodom stogodišnjice Velikog rata objavili su knjigu „Pozdravite otadžbinu”. U prvom delu predstavio sam fototipsko izdanje knjižice „Spomenica junacima izginulim i pomrlim u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje 1912–1918. iz Čačka i čačanske crkvene opštine” koju su 1922. sastavili ovdašnji protojereji Sreten J. Mihailović i Milan P. Gavrilović iz Čačka.

Drugi deo knjige obuhvata dva zapisa iz Čačka i Guče, s početka Velikog rata, jedan istoriografski koji je nastao na osnovu istraživanja dr Bogdana Trifunovića, drugi dokumentaristički iz pera slavnog srpskog komediografa Branislava Nušića, koji je priredila Milica Baković. Treći deo ove povesnice jesu pripovesti o junacima i zbitijima iz ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srbije koje su u „Politici”objavljivane od 2014. do 2018. Evo još nekih ratnih slika čemera i slave, smrti i radosti...

                               ***

O jeseni 1915. u položaj naše vojske na Kablaru prispe Matija Vasović (1844) iz Dučalovića sa susednog Ovčara, traži sina Velimira. Ovaj je, stupivši u sobu, blago prekoreo roditelja što se, bez preke nevolje, promeće kroz borbu i opasna mesta.

– Doneo sam ti preobuke i nešto da prezalogajiš – veli otac, pružajući mu zavežanj sa vešom, i čanak.

Kapetan sluša i ne upliće se, vidi da će Matija da nastavi:

– I da ti još nešto reknem. Ima dosta tvojih drugova koji su kući došli.

– Pa, ne misliš, valjda, da bih i ja to učinio – uzvrati sin.

– Računam, bolje ja da dođem tebi, nego ti meni. Da si mi se pojavio pred kućom sekirom bih te sačekao – prevali preko zuba ostareli seljak koji je na plećima osećao belege tri godine Javorskog rata, a u ovom trenu branio čast kao poslednje utočište srpske porodice.

                                  ***

Iz mrtvih među žive vratio se Vuksan Tošić (1895–1975) iz Guče koji je sam opisao svoj povratak i belešku predao Istorijskom arhivu u Čačku:

„Godine 1918. ostavljam jedinicu. Iz Kraljeva pešačim kroz noć, stižem u rasvit, prilazim blizu kuće. Na putu sretnem starca po imenu Miljko. Komšije smo, poznajem ga dobro. Pružim mu ruku i pitam se sa njim. Ruku mi steže pa me upita odakle sam i od koga roda. Ja mu kažem čiji sam ali mi ne hte verovati pa mi veli da je Vuksan, to jest ja, prežaljen pre godinu i po. Ponavljam mu da sam to ja i da se mojoj kući vrati i da muštuluk traži. Ali, čiča mi ne smede verovati...

Prilazim blizu avlije. Nikoga u dvorištu nema. skidam s ramena mašinku. Ceo rafal, dvadeset metaka, odjednom ispalim. Izlaze ukućani pa me čitavo glede. Izgubili nadu, prežalili me. Tada mi sestra širi ruke od milosti i vrisnu. Otac od radosti plače. Okolina cela dolazi da vidi mene potopljenika. Pričaju mi kako su mi podušje izdavali...”

                                  ***

Šest godina vojevanja, šest ljutih rana, utisnule su svoje belege na lice Romanijca Jovana Zekovića, da ga ni najbliži nisu prepoznali kad im se ukazao na povratku. Njega je ratna staza povela preko 50 država i dva okeana i na pravoslavni Vaskrs 1918. spustila na Solunski front da se zajedno s braćom izbori za povratak i slobodu otadžbine.

„Tako sam se 1915. našao u Budimpešti i posle dva mjeseca obuke u Filip – Ćabi poslali su nas na front u Galiciju, u boj protiv ruske vojske.

Nama Srbima bilo je izuzetno teško u austrougarskoj trupi gdje su Hrvati i muslimani imali velike povlastice. Zato sam, sa zemljakom Dušanom Veletićem, rodom od Kalinovika, rešio da bježimo Rusima. Potrčim pravo prema žici i počnem se provlačiti, ruke i noge sam iskrvavio, uniformu pocepao i očekivao pucanj u leđa, ali sam na svu sreću prešao živ. Kad je razvodnik primjetio da nas nema dao je uzbunu i počela je paljba u našem pravcu, a Rusi uzvratili, otvorila se borba oko nas dvojice. U kišnoj noći mogli smo dukate brojati od svetlosti ispaljene municije.

Nosioci Karađorđeve zvezde iz Dragačeva (Foto Međuopštinski istorijski arhiv Čačak)

Vidimo na horizontu Rusi izlaze iz zemlje, opkoliše nas i uperiše puške `moskovke`. Jedan od njih uskoči do nas, uhvati nas za dronje i izbaci iz rova. Pitaju nas da li smo pravoslavci ili oni drugi? Ja kažem da smo Srbi. `Kak bogu molajet?` Izdeklemujem `Oče naš` bez greške, a oni kažu: `Harašo, prjam kak i mi`. Posle nas je jedan Kozak poveo u sabirni centar, on na konju a mi pješke.”

                                 ***

Groblje u Valjevu, jesen 1914. ispraćaj Alekse Jankovića, majora iz Jagodine, ranjenog na Mačkovom kamenu:

„Muzici je bilo zabranjeno. Dira ranjenike. Tek pri kraju varoši počinje jedan trećepozivac na zakrpljenu trubu, po sećanju, žalosni marš... I stariji i mlađi sahranjivani su podjednako. Bez ceremonije; što brže.

Milosrdne sestre, Ruskinje u belom, vratiše se od mosta. Blato. Tu vojnik, koji je nosio venac, podupre ramenom mrtvačka kola da izgura. Na pantljici je stajalo:

`Mome bratu Aleksi`.

Za kolima je išao jedan koščat seljak, obveznik. Ispred kola tapkalo je u opancima odeljenje trećepozivaca u gunjama. Negde šešir, negde šajkača. Puška o remenu. Odeća u zakrpama. O turu čičkovi. Mnogima flor oko rukava; ponegde i dva. Čičica, koji je nosio pokojnikova odličja, imao je na leđima vreću iz koje je virila flaša. Seljak što je nosio crkveni barjak držao je o kuku veliki vrg za vodu. Seiz je vodio konja, otkovana u obe prednje noge. Pop je birkao s kamena na kamen zadižući mantiju do više kolena. Pokojnik bejaše junak. Nije bilo građana, ni vlasti. Nekoliko pokojnikovih klasnih drugova razgovarali su o stanju na granici. Jovan Preteča, na crkvenom barjaku, vrteo se po pakosnom vetru i obmotavao oko motke. Iz kućeraka vlažnih i podlupljenih izlazile su babe u crnini i pristajale uz sahranu, da se uzgred isplaču i za svoje jade. Nekoliko još neprizdravelih vojnika iz Jankovićeva bataljona nabadali su štakama iza pratnje. Brat je podupirao mrtvaca da ne ispadne iz kola.

Na groblju pet drugova, oficira, poneše sanduk. Šesto mesto osta prazno. Jedan starčić, seljak što je silazio niz brdo, prekrsti se i podmetnu rame. Kod groba iznenada zakuka jedna žena. Tuđa. Brat baci groš u raku. Trećepozivci, umorni od držanja na gotovs, opališe bez komande. Dok je pop čitao `sagrešenija voljnaja i nevoljnaja`, dojilo je ždrebe kobilu iz mrtvačkih kola. Komandir viknu: `U dvoje redove, nadesno`. Pola ih se okrete nalevo. Zlatnu medalju za hrabrost i znak višeg kursa Vojne akademije ostaviše za majku…”

                                  ***

Kapetan Radomir Cvijović upisivao je na ivicu svoje sveske i sitna zbitija kao što je ovo iz jeseni 1915. i boja protiv Bugara u jablaničkom kraju...

„Jedan kapetan iz P. sprovodio je zarobljene bugarske vojnike i jednog kapetana. Oba kapetana su uz put razgovarali. Bugarin osuđuje rat, žali Srbe, veli da je rusofil. Voli Srbe i zato se u varoši P. oženio udovicom jednog srpskog kapetana, sa dvoje dece.

Zainteresovan ovim, Srbin, pošto je i sam iz P., pita Bugarina kako se zove gospođa. Bugarin iz džepa izvadi fotografiju jedne lepe žene sa dva deteta i pruži je Srbinu. Ovo je moja žena! Srbin uze, pogleda, zaljulja se, sede, zaplaka i poljubi decu na slici.

Bugarin se uplaši! Srbin mu pruži sliku, govoreći kroz suze:

„Ovo su moja žena i deca. Čuvaj mi decu, a žena ti džaba.”

                             ***

Duša srpska uvek zatreperi na pomen stihova Vladimira Stanimirovića uklesanih na spomeniku minulih vojnika i oficira Drinske divizije u selu Agios Mateos na Krfu: „Na humkama u tuđini, neće srpsko cveće nići. Poručite našoj deci: nećemo im nikad stići. Pozdravite Otadžbinu, poljubite rodnu grudu. Spomen borbe za Slobodu, neka ove humke budu.”


Komentari0
0f369
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja